Predsednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. I tako već 35 godina. Bez nas je nemoguće sagledati i razumeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora, a što se njih tiče – neka sami vide šta će pričati deci i unucima
Kako smo opstali tri i po decenije? To spada u ozbiljnu misteriju, pogotovo što u “Vremenu”, od prvog broja do danas, nikad nije bilo dobro. Moglo je biti samo gore (često) i malčice bolje (rijetko). A eto, izgurasmo 35 godina…
satirična ilustracija: vladimir stankovski…
Poput Sjedinjenih Američkih Država, “Vreme” ima očeve osnivače i – da za razliku od Amerikanaca budemo politički korektni– majke osnivačice. Ta grupa vrhunskih novinara i intelektualaca bila je uvjerena da će nedjeljnik čiji je prvi broj izišao 29. oktobra 1990. biti vodeći jugoslavenski mejnstrim njuz-magazin po uzoru na “Tajm”, “Njuzvik”, “Špigl”, “Ekonomist” i neke druge.
Bili su u pravu, iako je nestala Jugoslavija i nastao rat, temeljni koncept “Vremena” je preživio. Razlog je taj što je iza izlaženja i opstanka naših novina stajao moralni imperativ svih nas koji smo ga stvarali. Riječ je o otporu ratovima, demagogiji, nacionalizmu, kultovima ličnosti, autokratiji, kriminalu, pljački naroda i, ujedno, našoj snažnoj borbi za ljudska i građanska prava, demokraciju, život dostojan čovjeka, sve uvrijeđene i ponižene.
Ovakva uređivačka politika traje svih trideset i pet godina “Vremena”. Sažima je – djelomično i nehotice pozajmljen od Pulicera – naš aktualni slogan: “Nezavisni uvijek, neutralni nikad”. Zaista, kao prvi privatni i nezavisni medij u Srbiji od 1945, ne pravdamo se nikome osim publici.
...…
U uvodniku prvog broja “Vremena”, prvi glavni i odgovorni urednik Zoran Jeličić je napisao da će nam cilj biti “vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika.”
Što se nas tiče, tako je i ostalo. Ipak, stekli smo trajne neprijatelje čiji su pritisci, podmetanja, napadi samo mijenjali formu i traju kroz čitavu našu istoriju – kako 29. oktobra 1990, tako i 29. oktobra 2025, a neće ih manjkati ni ubuduće. To su oni koji bi da istinu zamjene lažju, lične interese poture pod narodne, poltronstvom zatru lični integritet, relativiziraju pljačku, ratove i sva ostala svoja nepočinstva. Nikad im nismo popustili, nikad i nećemo.
Tokom naše tri i po decenije, mnogo toga se promijenilo u Srbiji i svijetu. Ni mi nismo izuzetak. Pomno čuvajući osnove i tradiciju, uvijek smo nastojali da idemo u korak s vremenom. To će reći da, pored štampanog i digitalnog izdanja, danas imamo internet portal, podkaste, video produkciju dokumentarnih filmova, njuzletere, profile na društvenim mrežama i druge medijske forme digitalnog doba. Šta tu donosi budućnost? To nije pitanje za novinarskog veterana i potpisnika ovog teksta, već za mlade ljude u redakciji koji će činiti “Vreme” u sljedećih trideset i pet godina.
Svaki jubilej – pa i ovaj – služi da se slavljenici pohvale i sami sebe potapšu po ramenu. Zaista, svašta smo dobrog, korisnog i pametnog uradili tokom svog postojanja i izlaženja. Bilo je grešaka i stranputica, hvala na pitanju. Naše izvinjenje glasi: nikad nismo svjesno i namjerno iznosili neistine, uvijek se radilo o brzopletosti, neznanju, banalnoj ljudskoj grešci i, možda, prejakoj strasti, ali ne o zloj namjeri.
“Vreme” nikad nije moralno posrnulo. Tokom svih proteklih godine uvijek smo bili na pravoj strani istorije. Tako je i sada. Predsjednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. Bez nas je nemoguće sagledati i razumjeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora u posljednjih trideset i pet godina, a što se njih tiče – neka sami vide što će pričati djeci i unucima.
Na kraju, “Vreme” čine, činili su i uvijek će ga činiti ljudi. Ako izuzmemo osnovne postulate, nikad nismo bili istomišljenici. Zbog čega se onda toliko držimo jedni drugih, trpeći konstantan stres i pritiske, žrtvujući lični i standard svojih porodica? Zašto je sadašnjim i bivšim članovima redakcije – bez obzira na sadašnje stavove – “Vreme” ako ne i najvažnija onda bar posebno bitna stavka u karijeri?
Odgovor je prost. Rad u “Vremenu” nikad nije bio tek običan novinarski posao. Riječ je nečemu neusporedivo većem od toga – riječ je o pozivu. Dok god bude živ taj osjećaj, živjeće i “Vreme”. U to ime, nastavljamo sljedećih trideset i pet godina.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Petnaest godina ove vlasti se ogledaju u tome što duže od mesec dana nadležni ne umeju da ugase požar u Deliblatskoj peščari. Tu ne pomažu nikakve teorije zavere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Uz 35 godina “Vremena”, 35 godina računarske tehnologije
Često se dešavalo da novinar preko telefona diktira tekst našoj daktilografkinji, a ona ga unosi u računar. Neki su slali svoje tekstove faksom, ispisane rukom ili otkucane na pisaćoj mašini. Mogućnosti za komunikaciju bile su ograničene, ali zato smo se više družili i bolje poznavali
