Predsednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. I tako već 35 godina. Bez nas je nemoguće sagledati i razumeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora, a što se njih tiče – neka sami vide šta će pričati deci i unucima
Kako smo opstali tri i po decenije? To spada u ozbiljnu misteriju, pogotovo što u “Vremenu”, od prvog broja do danas, nikad nije bilo dobro. Moglo je biti samo gore (često) i malčice bolje (rijetko). A eto, izgurasmo 35 godina…
Poput Sjedinjenih Američkih Država, “Vreme” ima očeve osnivače i – da za razliku od Amerikanaca budemo politički korektni– majke osnivačice. Ta grupa vrhunskih novinara i intelektualaca bila je uvjerena da će nedjeljnik čiji je prvi broj izišao 29. oktobra 1990. biti vodeći jugoslavenski mejnstrim njuz-magazin po uzoru na “Tajm”, “Njuzvik”, “Špigl”, “Ekonomist” i neke druge.
Bili su u pravu, iako je nestala Jugoslavija i nastao rat, temeljni koncept “Vremena” je preživio. Razlog je taj što je iza izlaženja i opstanka naših novina stajao moralni imperativ svih nas koji smo ga stvarali. Riječ je o otporu ratovima, demagogiji, nacionalizmu, kultovima ličnosti, autokratiji, kriminalu, pljački naroda i, ujedno, našoj snažnoj borbi za ljudska i građanska prava, demokraciju, život dostojan čovjeka, sve uvrijeđene i ponižene.
Ovakva uređivačka politika traje svih trideset i pet godina “Vremena”. Sažima je – djelomično i nehotice pozajmljen od Pulicera – naš aktualni slogan: “Nezavisni uvijek, neutralni nikad”. Zaista, kao prvi privatni i nezavisni medij u Srbiji od 1945, ne pravdamo se nikome osim publici.
U uvodniku prvog broja “Vremena”, prvi glavni i odgovorni urednik Zoran Jeličić je napisao da će nam cilj biti “vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika.”
Što se nas tiče, tako je i ostalo. Ipak, stekli smo trajne neprijatelje čiji su pritisci, podmetanja, napadi samo mijenjali formu i traju kroz čitavu našu istoriju – kako 29. oktobra 1990, tako i 29. oktobra 2025, a neće ih manjkati ni ubuduće. To su oni koji bi da istinu zamjene lažju, lične interese poture pod narodne, poltronstvom zatru lični integritet, relativiziraju pljačku, ratove i sva ostala svoja nepočinstva. Nikad im nismo popustili, nikad i nećemo.
Tokom naše tri i po decenije, mnogo toga se promijenilo u Srbiji i svijetu. Ni mi nismo izuzetak. Pomno čuvajući osnove i tradiciju, uvijek smo nastojali da idemo u korak s vremenom. To će reći da, pored štampanog i digitalnog izdanja, danas imamo internet portal, podkaste, video produkciju dokumentarnih filmova, njuzletere, profile na društvenim mrežama i druge medijske forme digitalnog doba. Šta tu donosi budućnost? To nije pitanje za novinarskog veterana i potpisnika ovog teksta, već za mlade ljude u redakciji koji će činiti “Vreme” u sljedećih trideset i pet godina.
Svaki jubilej – pa i ovaj – služi da se slavljenici pohvale i sami sebe potapšu po ramenu. Zaista, svašta smo dobrog, korisnog i pametnog uradili tokom svog postojanja i izlaženja. Bilo je grešaka i stranputica, hvala na pitanju. Naše izvinjenje glasi: nikad nismo svjesno i namjerno iznosili neistine, uvijek se radilo o brzopletosti, neznanju, banalnoj ljudskoj grešci i, možda, prejakoj strasti, ali ne o zloj namjeri.
“Vreme” nikad nije moralno posrnulo. Tokom svih proteklih godine uvijek smo bili na pravoj strani istorije. Tako je i sada. Predsjednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. Bez nas je nemoguće sagledati i razumjeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora u posljednjih trideset i pet godina, a što se njih tiče – neka sami vide što će pričati djeci i unucima.
Na kraju, “Vreme” čine, činili su i uvijek će ga činiti ljudi. Ako izuzmemo osnovne postulate, nikad nismo bili istomišljenici. Zbog čega se onda toliko držimo jedni drugih, trpeći konstantan stres i pritiske, žrtvujući lični i standard svojih porodica? Zašto je sadašnjim i bivšim članovima redakcije – bez obzira na sadašnje stavove – “Vreme” ako ne i najvažnija onda bar posebno bitna stavka u karijeri?
Odgovor je prost. Rad u “Vremenu” nikad nije bio tek običan novinarski posao. Riječ je nečemu neusporedivo većem od toga – riječ je o pozivu. Dok god bude živ taj osjećaj, živjeće i “Vreme”. U to ime, nastavljamo sljedećih trideset i pet godina.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Često se dešavalo da novinar preko telefona diktira tekst našoj daktilografkinji, a ona ga unosi u računar. Neki su slali svoje tekstove faksom, ispisane rukom ili otkucane na pisaćoj mašini. Mogućnosti za komunikaciju bile su ograničene, ali zato smo se više družili i bolje poznavali
