Čovek koji je prišao suviše blizu

Miholjsko leto sa temperaturama preko 30 stepeni bilo je idealno za obilazak Rima na biciklu. Sandra i ja smo u isto doba godine ovde bili na medenom mesecu pre tačno 20 godina, na svim fotografijama smo u jesenjim jaknama. Porodični album je svedočanstvo masivnih klimatskih promena za svega dve decenije. Odlučio sam da trodnevni boravak u gradu Romula i Rema ne provedem u standardnom obilasku antičkih iskopina, renesansnih crkava, vila i istorijskih muzeja.

U Via Nazionale u Palazzo Esposizioni Roma, velelepnom izložbenom prostoru u palati iz 1882, satima sam se zadržao na retrospektivnim izložbama dve žive legende: Britanca Dona Mekalina (London, 1935) i Ukrajinca Borisa Mihailova (Harkov, 1938). Malo je danas živih fotografa koji su svedočili onome što su ova dvojica videla okom svojih kamera: podizanje Berlinskog zida, građanski rat na Kipru, Vijetnamski rat, rat u Bangladešu, građanski rat u Severnoj Irskoj, glad u Bijafri, raspad SSSR…

Mekalinove fotografije iz ratom ili krizama zahvaćenih područja uglavnom su veoma potresne, poput izgladnelog umirućeg albino dečaka iz Bijafre kojeg je snimio 1969, u vreme građanskog rata u Nigeriji.

Mekalin je rođen 1935. u St. Pankrasu u Londonu. Tokom vojne službe bio je na Sueckom kanalu 1956, i tada je za 30 funti kupio svoju prvu kameru (Rollecord). Po povratku u Veliku Britaniju zbog finansijskih problema, prodao je kameru kako bi novac iskoristio za majčino lečenje. Godine 1958. fotografisao je lokalni gang “The Guvnors” na ruševinama zgrade pogođene u bombardovanju tokom Drugo svetskog rata. Fotografije je objavio “Obzerver”, i Donov put ka svetskoj fotografskoj slavi je bio otvoren. Kao dopisnik “Sundej Tajmsa” slao je fotografije iz celog sveta: od epidemije side u Africi preko gladi u nigerijskoj Bijafri do Vijetnamskog rata i sukoba u Severnoj Irskoj. Britanska vlada je odbila da se Mekalinu dopusti fotografisanje Foklandskog rata. Kabinet Margaret Tačer je procenio da bi njegovi snimci mogli da budu “politički problematični”. U novembru 2020. najavljeno je da će Anđelina Džoli režirati biografski film o Mekalinu sa Tomom Hardijem u glavnoj ulozi, koji je baziran na Donovoj autobiografiju “Nerazumno ponašanje”.

U sali pored nalazi se izložba Borisa Andrejeviča Mihailova, ukrajinskog umetnika i disidenta koji je bio svedok kraja SSSR. Mihailov je ovekovečio nuspojave tog raspada u seriji grotesknih, ciničnih, potresnih pa i komičnih fotografija.

Mihailov je četiri decenije radio kao fabrički fotograf. Kada je KGB otkrio Borisove fotografije na kojima je njegova razgolićena supruga, izgubio je posao. Od 1968. do 1975. napravio je veliki broj dokumentarnih fotografija poznatih kao “Crvena serija”. U serijalu “Case History” Mihailov se bavio raspadom SSSR i njegovim uticanjem na ljude. Najviše je fotografisao beskućnike. Prvi put izlaže u Berlinu 2004. Od prošle godine trajno je nastanjen u Nemačkoj.

Dok sam se vozio biciklom u pravcu Jevrejske četvrti, naišao sam na Accademia d’Ungheria in Roma, koja pripada Ambasadi Mađarske. U ovom prostoru u toku je izložba slavnog fotografa Roberta Kape.

Posebno su potresne dve fotografije nastale u Vijetnamu 1954. koje on nije imao prilike da lično razvije. Poginuo je od nagazne mine nekoliko sati kasnije istog dana. Na ostalim snimcima vidimo francuskog vojnika iznad Kraljevske palate u Luan Prabangu u Laosu, zatim Čang Kaj Šeka sa svojim štabom, Pikasa sa ženom i decom na plaži 1948, Hemingveja u lovu, Garija Kupera kako prelazi potok… Pažnju mi privlači fotografija Komisije za odobravanje garderobe koja može da bude puštena u prodaju u SSSR, iz 1947.

Robert Kapa je rođen u jevrejskoj porodici krojača u Budimpešti 1913. kao Endre Erno Fridman. Imao je 18 godina kada je uhvaćen na demonstracijama protiv Hortijevog režima i, da bi izbegao zatvor, morao je da napusti Mađarsku. U Berlinu je studirao novinarstvo i počeo da se bavi fotografijom. Za nemačke novine fotografisao je Lava Trockog dok je držao govor u Kopenhagenu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, beži prvo u Beč, a zatim u Pariz, gde upoznaje renomirane fotografe i talentovanu fotografkinju Gertu Pohoril, Nemicu jevrejskog porekla, koja će postati njegova verenica i učenica.

Da bi uspeli da prodaju fotografije, oni kreiraju priču o bogatom američkom fotografu koji živi u Parizu – Robertu Kapi, a Gerta tada postaje Gerda Taro. Njih dvoje počinju da se probijaju kao fotografi i avgusta 1936. odlaze u Španiju u kojoj je počeo građanski rat. Kapa i Taro su bili srećni i zaljubljeni. Preživeli su samo sa ogrebotinama udes aviona prilikom sletanja u Barselonu. Uspostavljaju novi stil foto-novinarstva, tako što koriste male kamere kako bi se približili borbama. Čuvena Kapina rečenica glasi: “Ako ti fotografije nisu dobre, onda nisi bio dovoljno blizu.”

Posle uspešno obavljenog posla vraćaju se u Pariz. Međutim, Gerda Taro se 1937. vraća u Madrid u želji da nastavi da prati borbe republikanca. Tamo je poginula obavljajući svoj posao. Imala je 27 godina. Robert Kapa je bio duboko pogođen smrću svoje verenice i nikada se više nije ženio. Gerda Taro je bila prva ratna fotografkinja. Njena velika sahrana u Parizu bila je i masovni protest protiv fašizma, koji su predvodili Pablo Neruda i Luj Aragon.

Mnogi njeni radovi dugo su pripisivani Robertu Kapi.

Kapa je tokom Drugog svetskog rata fotografisao u Italiji, Londonu, severnoj Africi, zabeležio je oslobađanje Pariza. Bio je jedini fotograf na Omaha plaži, gde je dokumentovao savezničko iskrcavanje u Normandiji.

Jedanaest fotografija koje je Robert Kapa snimio na plaži u Normandiji 6. juna 1944, takozvanog Dana D, donele su mu reputaciju najpoznatijeg ratnog fotografa. Kapa je bio jedini foto-reporter koji je sa američkim vojnicima tokom te invazije izašao na kopno. Fotografisao ih je s leđa u jurišu na “plažu Omaha” koju su branile nemačke trupe. Na snimcima kao što je “Čovek u talasima” vide se vojnici koji su do vrata u vodi ili traže zaklon. Greškom razvijača filmova za “Lajf” magazin koji osvetljava negative u mračnoj komori, samo 8 od 106 fotografija savezničkog iskrcavanja je uspešno razvijeno.

Kapa je jedan od osnivača agencije Magnum Photos, koja je bila prva organizacija za saradnju slobodnih novinara širom sveta. Tokom Prvog indokineskog rata 1954, pridružuje se francuskim trupama sa dvojicom svojih kolega iz “Lajfa”, gde tokom jedne borbe aktivira nagaznu minu i smrtno strada. Teško povređenog Kapu su transportovali u bolnicu, ali je u međuvremenu preminuo, sa foto-aparatom u rukama. ¶