Sva je prilika da će Srpska napredna stranka (dakle Vučić Aleksandar) izabrati za svoj predizborni slogan reči Zorana Đinđića „Srbija ne sme da stane“. U redu, može. Sve može kod Vučića. O čemu je, međutim, ovde reč? Reč je o rečima. Na prvoj ravni koja je, najčešće, i poslednja ravan, SNS nastoji da navuče svaki glas koji može i to na bilo koji načim, računajući fizičko nasilje, kao i nasilje nad smislom. Preuzimanje Điđićevih reči nasilje je nad smislom, zdravim razumom i stidom kao civilizacijskom tekovinom. Dobro, nisu Vučić i SNS čuveni po tome što govore smisleno, što se oslanjaju na zdrav razum i što umeju da se stide (ne umeju, bestidni su), ali kada preuzmu reči svog arhineprijatelja – a Zoran Đinđić bio je i ostao Vučićev arhineprijatelj jer predstavlja sve upravo suprotno od onoga što predstavlja Vučić – onda je to još jedan korak dalje u proizvođenju besmisla, jedinoj disciplini kojom ova ekipa suvereno vlada.
Rečeni slogan, utoliko, ne bi bio drugo do deo taktike koju SNS primenjuje od svog nastanka: sve ono što radimo mi iz SNS-a, sve ono nečasno, odvratno, lažljivo, ružno, sva razbojništva, sve ono što civilizovan svet odbacuje kao smeće, sve to, bez oklevanja, pripisati drugome kako bi se pažnja usmerila drugde. „Srbija ne sme da stane“, dakle, rečenica je koja nema smisla kada je izgovara bilo koji pripadnik SNS-a jer Srbija stoji, a zaustavio ju je upravo SNS.
Doduše, to nije sasvim tačno. Srbija ipak ne stoji. Ona i dalje ide unazad. Ona tone. Ona se kreće u pravcu sopstvene smrti. Pa kada SNS usklikne da Srbija ne sme da stane, to samo znači da Srbija ne sme da stane na svom putu ka smrti. Zbog toga je besmisleno to što SNS (dakle Vučić) govori. To samo znači da Srbija 17. decembra treba da nabaci dodatni teret SNS-a na sebe kako bi brže, bolje, jače potonula u živi pesak u koji ga je gurnula upravo SNS. Smisao reči koje SNS preuzima od Đinđića zapravo je u besmislu koji je SNS inaugurisao kao svoj program i kao razlog postojanja.
Naprednjačka protivrečnost
Srpska napredna stranka skupina je ljudi koja je najpre zauzela, a potom uneredila javni prostor predvođena najgorim među lošima. Kao takva ona je stranka bez ideje, dakle bez ideologije. Kao stranka bez ideje, odnosno ideologije, ona može da prisvoji bilo koju (videli smo: i bilo čiju) ideju, odnosno ideologiju. I to na kratko, na jedno popodne ako treba, recimo, ili kraće, za vreme televizijskog intervjua, da bi samo posle 15 minuta prešla na nešto drugo.
To se, najpre, zove protivrečnost, a potom, kada se ponavlja, besmisao.
SNS (dakle Vučić) može da tvrdi bilo šta, ne opterećujući se smislom izgovorenog. SNS (dakle Vučić) može da ponudi bilo šta, jer nema ništa. Nepodnošljiva lakoća Vučićevih obećanja proističe iz toga što za njega data reč, kao važna sprega na kojoj počiva civilizacija, ne postoji.
Obećati nešto znači uzeti u obzir budućnost. To znači obavezati se u sadašnjosti da ćete obećano izvršiti u budućnosti. Seća li se, međutim, iko bilo kog ispunjenog Vučićevog obećanja? (Zbog toga je, da se podsetimo, Vučić i reagovao onako neljudski na vest o smrti pobijene dece u „Ribnikaru“: njemu nije bitna ničija budućnost – osim sopstvene – on ne poznaje bol kao kategoriju koja traje u budućnosti – jer za to je potrebno znati šta je saosećanje – a taj čovek tu osobinu nikada nije upoznao). Data reč obavezuje ljude oblikovane civilizacijom. Njega, međutim, ne obavezuje ništa. Zbog toga može da koristi bilo koje i bilo čije reči. Zbog toga je SNS skupina bezidejnih falsifikatora.
Iako se čini da naizgled beskonačna mogućnost izbora reči jemči beskonačnost vladanja, stvari ne stoje baš tako. U svemu tome, u svim promenama, u svim vrdanjima i u apsolutnoj neodgovornosti prema onome što kaže, postoji jedna nepromenljiva: stvarnost. A jedna od osobina stvarnosti je tvrdoglavost.
Vučić i ekipa, recimo, više od jedne decenije, tvrde da je stvarnost drugačija nego što jeste. Te tvrdnje potkrepljuju rečima koje nemaju smisla kada ih oni izgovaraju, recimo da Srbija ne sme da stane. Smisao, pak, kao jezička kategorija, čak ni u umetnosti ne može da bude odvojena od stvarnosti na takav način da to vređa zdrav razum. U jednom trenutku besmisao će da poklekne pred stvarnošću i to je neminovno. Ako ga reči ne obavezuju, obavezuje ga stvarnost, a stvarnost je presek svih sudbina koje je za ovih 11 godina Vučić poništio.
Ono, međutim, što on ne razume jeste da su i reči stvarnost. Da su reči sama srž stvarnosti. Kada mu se reči koje je izgovarao bez ikakve odgovornosti i bez ikakvog smisla budu vratile u lice, za njega će biti kasno. Nadajmo da neće biti kasno i za nas.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
