fotografije: robert čoban
Ruinirane vile sa vrtovima i zapuštene tvrđave iz austrougarskog perioda svedoče da ni Istra, najcivilizovaniji deo nekada zajedničke države, nije imun na boljke postkomunističkih društava Balkana
„Usred te puste i nepotrebne raskoši primećujem da gajite svinje i kokoši…”. Stihovi pesme Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta pulskog benda “Atomsko sklonište” logično su se nametnuli kada sam prošao pored raskošnog ali zapuštenog vrta vile u Staroj Barbarigi.
Da li je Boško Obradović, ne ovaj naš savremenik, političar, već pesnik i tekstopisac “Atomaca” (preminuo 1997) nekada prošao pored ove vile u istarskom selu smeštenom blizu obale, u trouglu između Rovinja, Bala i Fažane – ostaće tajna, ali meni je asocijacija bila neodoljiva.
Dvospratna vila dominira Starom Barbarigom, u njenom nekada raskošnom vrtu nema “svinja i kokoši”, a tragovi tropskih biljaka i baštenskih fontana i skulptura još su vidljivi. Raskošna ulazna vrata vile zamandaljena su lancem i velikim katancem. Posle sam čuo da ovaj objekat deli sličnu sudbinu kao i mnoge palate na ekskluzivnim lokacijama širom Istre, Kvarnera, Dalmacije i Boke Kotorske: postoji mnogo naslednika, neki od njih su čak i na Novom Zelandu, ne mogu da se dogovore o njenoj sudbini i prodaji pa vila čami prazna i zapuštena.
Na ulazu u Staru Barbarigu, naselje od svega par kuća, ispod table sa imenima poginulih u Drugom svetskom ratu – palim borcima NOB-a (njih četvorica) i žrtvama fašističkog terora (7 imena) sedi starac i puši cigar. Pada u oči da su gotovo sve žrtve pale 1944. i 1945. nakon pada Italije, kada su Musolinijevu vojsku zamenile trupe nacističke Nemačke, koje su započele i činile druge zločine nad civilima. Takođe, među žrtvama je podjednak broj Hrvata i Italijana.
Barbariga je ime dobila po plemićkoj porodici Barbarigo iz Venecije, koja je na tom mestu imala posed. Na ovom području postoje brojna nalazišta iz rimskog vremena, kao što su ostaci nekadašnjih kuća, delovi pogona za izradu vune i bojenje tkanine, uljare iz 4. veka, dve velike rustikalne rimske vile prekrivene šarenim mramornim mozaicima, kao i ostaci ranohrišćanske trobrodne bazilike Svetog Andreja s mozaicima, sarkofazima i pločama isklesanim u 7. veku. Na jednom zidu ostao je natpis “Tito”.
Produžavam i odmah pored Velikog mola u Barbarigi, skriveno u borovoj šumici, pronalazim austrougarsko odbrambeno utvrđenje, jedno od brojnih u ovom delu Istre. Kao i u slučaju one vile, utvrđenje je zapušteno, u njemu nije puno smeća, ali nije održavano i prepušteno je zubu vremena i (ne)brizi turista i lokalaca. Zanimljivo je kako u ovom, najrazvijenijem delu Hrvatske, nema dovoljno svesti da se putem EU projekata ovakva mesta mogu srediti i staviti u funkciju turističke ponude pošto su turisti svakako tu, na plažama svega par metara dalje i ne treba ih namenski dovoditi kao u Vojvodini ili Slavoniji, na primer.
Odmah pored plaže nalazi se Obalna utvrda i baterija San Benedeto, koja je počela da se gradi 1898. a završena je 1903. godine. Bila je prva u nizu i kao podrška većoj utvrdi Fort Forno. Imala je naoružanje od dva obalna topa kalibra 150 mm i dva topa kalibra 70 mm, a posada joj je brojila nešto više od 200 ljudi. Za vreme JNA od 1945. do 1991. u njoj je skladištena municija, a jedno vreme pored nje su logorovali svakog leta i pitomci Jugoslovenske ratne mornarice. Danas je još uvek u “relativno dobrom” stanju, ali i vreme čini svoje pa polako propada. Kao i ona manja kod Velikog mola – nije puna smeća, ali je primetno neodržavanje i nedostatak ideje kako da bude upotrebljena u sklopu kulturne i turističke ponude Istre.
A svega par kilometara dalje, u moru, nalazi se model kako je moguće napraviti nešto od ovakvih mesta. Reč je o ostrvu Mali Brion i Tvrđavi Minor na kojoj se od 2001. redovno organizuju predstave i koncerti u okiru čuvenog “Ulysess” festivala koji organizuje umetnički i bračni par Šerbedžija, pod producentskom palicom Duška Ljuštine, najdugovečnijeg pozorišnog menadžera Jugoslavije i Hrvatske.
Građena od 1895. do 1900. deo je drugog obrambenog pojasa koji je okruživao Pulu. Impresivna fortifikacija izduženoga tlocrta, osnovnih dimenzija 175 x 90 metara, ugrađena je u izdubljenu stenu, a glavni zadatak joj je bio kontrola severnog prilaza Puli kroz Fažanski kanal. Artiljerijsko naoružanje sastojalo se od dalekometnog i kratkometnog obrambenog oružja. U blizini utvrde na obali 1910. sagrađena je torpedna baterija – stanica za lansiranje torpeda. Iako je Mali Brion zadržao svoj izvorni krajolik prožet gustom makijom, skrivene od pogleda mogu se pronaći mnogobrojne austrougarske fortifikacije. Dve decenije kasnije, država koja ih je brižno planirala i gradila raspala se i nestala “u ropotarnici povjesti”, a tvrđavama je ovladala Italija protiv koje su one i nastale. Posle Italije, kratko su tu bili nemački okupatori, pa vojska socijalističke Jugoslavije i napokon – Hrvatska, posle čijeg proglašenja nezavisnosti i kasnijeg ulaska u NATO-savez su svi ti objekti napušteni, a samo retki od njih, poput ovog “Šerbedžijinog” na Malom Brionu, imali su sreću da im neko osmisli održivu namenu.
Pisistrat je imao batinaše i iz državnog budžeta delio je novac za bolji uzgoj maslina, razvoj trgovine i izvoza, gradnju puteva, popravku gradskog vodovoda. A onda se iz političke emigracije vratio učeni aristokrata Klisten
O Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo bi dosta da se kaže, ali je malo rečeno – napisao je Branko Kukić na početku uvodnog teksta dvobroja časopisa “Gradac” koji je posvećen Filipu Davidu.
U njemu je delić Davidovog opusa, poput Skice za priču o snu, Bunara u tamnoj šumi, Jedne noći u Varšavi, Ničije zemlje, drame Jednog dana, moj Jamele, scenarija Svetovi u haosu, njegova prepiska sa Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem, pa i tekst koji je Filip David govorio u Narodnoj biblioteci Srbije na dodeli priznanja za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka za roman Kuća sećanja i zaborava, tekst koji je počeo ogradom od prisustva Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije. “Poštujući instituciju predsednika, ja od 90-ih ne podržavam njegovu nacionalističku i ratnu politiku. Njemu nije mesto ovde i ovim povodom”, rekao je David pred zvanicama.
U dvobroju su i tekstovi poštovalaca Filipa Davida o njemu. Jedan od tih, tekst Svetislava Basare Princ “Galerije”, objavljujemo.
Na kraju uvodnog teksta koji je naslovio Filip David – Sve je u vatri, Kukić kaže da mu nije bila namera da objavi sve važne tekstove koji su napisani o Filipu Davidu, nego da kaže više “o jednoj posebnoj atmosferi i temperaturi koje donose posebno strujanje, predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraoce koji svet, unutrašnji i spoljašnji, gledaju iz posebnog ugla – petog – u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću”.
Očekuje se da će aktuelno naučno istraživanje Ćele kule u Nišu otkriti priče o ustanicima koji su ovim spomenikom postali simbol hrabrosti i požrtvovanosti za slobodu
O Selimu II koji je umro u haremskom amamu verovatno pijan, Safiji koja se dopisivala sa Elizabetom I, Mehmedu III koji je ubio devetnaestoro braće i ostalima koji su sahranjeni u pet turbeta pored istanbulske Aja Sofije
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Ovo su poslednji dani kada postoji šansa da velika pobuna u Srbiji ne prođe uzaludno i bez političkog rezultata. Ako prođe tako, režim će krenuti u još jaču odmazdu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
