Autorka crzeža koje objavljujemo je Biljana Willimon, slikarka i književnica. Moguće ih je videti na njenom Fejsbuk profilu pred svaki subotnji protest “Srbija protiv nasilja”, ali i na drugima. I to na mnogim drugim profilima. Ljudi ih šeruju, pričaju o njima, preporučuju i time postaju deo aktuelne pobune.
Za portal “Vremena” Biljana Willimon kaže da su oni njena reakcija na svakodnevnicu, i pokušaj da joj se podsmevanjem suprotstavi. Jer, ona ne ćuti.
“Naravno, nismo svi isti. Neki u ovoj borbi gube dah, gube strpljenje i postaju malodušni. Uz to, sve svode na izgovor, da im se ovaj ili onaj opozicioni političar ne dopada. To nije opravdanje za pasivnost. Naprotiv. Ako bi svaki od nas, na svoj način iskazao svoj revolt na zlo koje nas okružuje, dao bi time impuls ljudima oko sebe. Ne priznajem umor u ovoj borbi za promene, ne priznajem odmakle godine, to su samo izgovori i alibi za pasivnost”, kaže Biljana Willimon.
Smatra da “se u svima nama godinama skupljaju gnev i ljutnja na stvarnost u kojoj životarimo – od vesti, do vesti – sve crnje od crnje, pa do one najcrnje – Ribnikar i Mladenovac. Dan za danom, dvadeset (iz-čista-mira) ugašenih mladih života! Dno koje smo odavno dotakli, probijeno je u dva minuta rafalne paljbe, koja je kod svih izazvala muk.”
Crteže, kaže, objavljuje na Fejsbuku, “zato što je to jedina društvena mreža na kojoj sam, a pre Ribnikara, na ovoj platformi pravila sam isključivo objave o mojim romanima. Od dana kad se dogodio Ribnikar osećala sam stid da se bavim bilo čime, sem – crnom stvarnošću. Eto, otud ovaj moj bunt protiv nasilja.”
Crteži protiv nasilja desili su se nenamerno, spontano.
“Jednog jutra, kad po običaju prebiramo dnevne vesti, koje se najčešće svode na crne hronike, Neda (Todorović) i ja smo se međusobno hrabrile smišljajući kako da animiramo malodušne istomišljenike. Ona je u nekom trenutku objavila moj crtež šake sa uzdignutim srednjim prstom (krunisanim, naravno), a ja sam dodala tekst – Prst je naš. Bio je to odgovor onima, koji su omalovažavali broj izašlih na ulicu. I tako je počelo. Sledio je moj odgovor na priču o botovima, na veštačku inteligenciju koja nas zaglupljuje – stavljajući u usta liderima opozicije ono – što samo nedovoljno inteligentan čovek može da učini. Sledili su plakati za novac koji rasipa Telekom u znak zahvalnosti za otpevanu podršku režimu, na zataškavanje kriminalnih afera… Nažalost, inspiracije napretek.”
Biljana Willimon smatra da su “Spontane građanske šetnje pokazale da većina u Srbiji nije ravnodušna na kriminal koji je više od deceniju način našeg života”, kao i da je “kontramiting koji je ova vlast organizovala samo potvrdio, da se broj pristalica ovog režima urušava.
“To što nas neko broji pokvarenim digitronom, samo nam je svima dalo dodatnu energiju da istrajemo i u šetnji i u zahtevima koji su u startu jasno postavljeni. I opet, to što vlast te zahteve ignoriše, ne treba da nas obeshrabri. Naprotiv. Nesrećno stradalu streljanu decu, Srbija ne sme da zaboravi. Srbija protiv nasilja – mora kao parola, da nam titra svakog trenutka pred očima. Baš kao i parola – Uključi mozak, iskjuči rijaliti. Uprkos tome, što će od 3. (baš od 3.) septembra, rijaliti postati „elitni“, pa puta dva rijalitija umesto dosadašnjeg jednog.”
Pozitivni komentari i velika pažnja koju su ovi tekstualni crteži izazvali, kaže Biljana Willimon, bude joj “nadu, da još ima zdravog duha i zdrave energije u Srbiji. Ribnikar i Mladenovac ne smeju biti zaboravljeni. Devet školskih klupa u Ribnikaru i jedna za čuvara dece, danas su prazne.
“A, koliko je tek roditeljskih, bratskih, sestrinskih i rodbinskih srca danas prazno!? Pitaju li se isto to i svi oni građani Srbije koji više nisu za ovaj režim, a neodlučni su da izađu na ulicu i da zatraže nešto novo? To je neopravdana pasivnost. U ime optimizma, a protiv svih nepravdi i poniženja kojima smo svakodnevno izloženi – Prst je naš!”
