Ovo je moj način

Slikarka značajna za ovdašnju scenu, vajarka, autorka neponovljivih televizijskih serijala o umetnosti, kolumnistkinja, slobodna da se razlikuje i da to pokazuje, hrabra da živi i voli život, popularna, lepa Beograđanka – Biljana Willimon. Odnedavno, ona je i autorka romana Nismo na istom brodu, u izdanju „Derete“.

Nastao je u vreme koronskog karantina, čita se i kao lična ispovest autorke nekome koga nema i kao hronika o tim danima. U obe varijante prisutan je otpor prema bolesti u formi gorko duhovitih opaski o sebi, poremećenoj svakodnevici, vlasti, Aleksandru Vučiću, što je u vreme smrti mogući put ka trajanju.

„VREME„: Vaš novi roman Nismo na istom brodu je školski primer da je pisanje lekovito.

BILJANA WILLIMON: Lekovito je sve što čovek u nekoj bezizlaznoj situaciji radi – piše, slika, glumi, režira… ali je isto tako lekovito i da riba kuću, da pere prozore, pegla, hekla, šta god… Sve osim – da ne radi ništa. Kad ti Dobročinitelj preko te-vea saopšti da si mator i ugrožen, prvo se preneraziš da si ti ta baba ili taj deda o kojima on zdušno brine. A kad se pribereš i kad skontaš da zaista imaš toliko godina, koliko ne voliš što imaš, zainatiš se da tom Dobročinitelju pokažeš kako još uvek nisi za bacanje. Moj način bio je da pišem. Mogla sam u stvari i da slikam, kao što sam to činila u vreme bombardovanja, kad je nastao moj ciklus slika Zbogom pameti. Ali sam osetila nalet reči i želju da komuniciram, što nisam mogla da pretočim u sliku. Prvih dana karantina, ja, koja sam navikla da šetam deset kilometara dnevno, bila sam napeta i prepuna gorčine. Ti ćeš meni da kažeš da sam baba, obraćala sam se Dobročinitelju svaki put kad ga ugledam na te-veu. Pa još kad počne da patetiše i da nam preti kako su beogradska groblja prepuna, shvatila sam da tu količinu straha koju mi od jutra do mraka on uteruje u kosti, ne umem da naslikam. Jednog dana, otvorila sam prozor, udahnula duboko, pogledala u nebo i setila se voljenog čoveka… Njemu ću da pišem, s njim ću da razgovaram, on će da me teši…

Kad smo razgovarale o vašem novom romanu, rekli ste da to nije ljubavni roman. Da li smatrate da je taj žanr manje cenjen od ostalih?

Da ne živim u Srbiji, ne bih morala da vam objašnjavam kako to nije ljubavni roman iako u stvari jeste. Ovo je zemlja sa predrasudama. Ljudi sve banalizuju i svode na samo jedno pitanje: ko je taj muškarac kome je roman posvećen!? Kad neko čita moju priču, nemam ništa protiv da u svojoj glavi pravi sliku bilo kog čoveka, ali čoveka iz svog, a ne iz mog života. Kroz moju ljubavnu ispovest provlači se slojevita priča. O zagonetnoj pandemiji i koroni. O našim strahovima i humoru kojim se branimo. O jadnoj zemlji u kojoj živimo i o prošlosti, koja nam iz ovog ugla deluje romantično. O onima koji nas ubeđuju da nam nije dobro i da oni brinu o nama. I o nama, koji na to pristajemo. Dobročinitelju bi odgovaralo da pandemija potraje dvadeset narednih godina, dok svi ne odlepimo, jer se takvima lakše vlada. Pišući svakodnevno, ja sam se u karantinu od njegovog ludila branila – svojim ludilom. Moji najbliži prijatelji i sagovornici bili su Bil Gejts, Ilon Mask, Noam Čomski, Karla Bruni, Edit Pjaf, Žak Brel. Ali i Stjepan Hauser, Branimir Kamber, Džordž Kluni, Džeremi Ajrons… I zato, da nismo kakvi jesmo, bez ustezanja bih vam rekla da je ovo pravi-pravcati ljubavni roman, bez obzira na sve nabrojano. Uostalom, i moj omiljeni pisac Frederik Begbede piše o ljubavi, ali on u Francuskoj ne mora da se pravda. Da ne pomislite kako se neukusno poredim sa svetski priznatim piscem, ja to radim sa pokrićem. U svom „ludilu“ sam otišla toliko daleko da sam napisala i baš, baš ljubavni roman – Moj život s Begbedeom – koji se upravo prevodi na francuski. Tamo ni ja neću morati da se pravdam.

Dakle, moglo bi se reći – eto, da nije bilo karantina, vi ne biste napisali dva romana. Nalaženje dobrog u zlom je, čini se, jedan od vaših životnih principa?

Ne bih zahvaljivala Vučiću za karantin kojim me je kao babu častio, bez obzira na roman koji sam za to vreme napisala. Zahvaliću svojoj dobroj naravi, da život gledam uvek sa vedre strane. U teškim životnim situacijama, a bilo ih je više nego lepih, uvek sam nalazila način da se branim. Pretvarala sam minuse u pluseve, tako što sam ređala crtice – jednu horizontalno, drugu vertikalno. Nije lako uspraviti horizontalu, ali je izazov. I tačno je da ovog romana ne bi bilo, ni u ovom obliku ni sa ovim naslovom, da nije bilo tog vanrednog stanja. Ali bi bilo neke druge priče, sa drugačijim naslovom, a ne sa ovim, sa parafrazom naslova plakata Marine Abramović Svi smo na istom brodu povodom 50. regate u Trstu i najezde izbeglica, a koji je nedavno povodom korone i bukvalno citirala italijanska umetnica Mikaela Karlota Tumijati. Desio bi se roman i bez Vučićeve zabrane kretanja, samo bi ga pisala malo živahnija osoba, bez bolova u krstima. Ne može umetnik da napravi „nešto“ – samo zbog nečeg. Ako on to „nešto“ ne nosi u sebi, ni sto godina Dobročiniteljovog karantina ne mogu mu pomoći.

Posle slikarstva i televizije, debitovali ste i kao pisac romanom Selfi. Da li možemo da očekujemo da ćete se pojaviti, na primer, i na filmu?

Nisam ja tek sada počela da pišem. Devedeset četvrte, na poziv Slavka Ćuruvije i Momčila Đorgovića, u „Telegrafu“ sam pisala kolumne – Pisma Gospodinu S, a kad sam 1998. izgubila posao u televiziji zato što sam potpisala onu čuvenu peticiju protiv sramnih radikalskih zakona o medijima i univerzitetu, prihvatila sam poziv Veselina Simonovića i Raška Kovačevića da pišem Kolaže iz Wiesbadena za „Blic“. Bio je to dobar trening za moje današnje romane. I ovo bi mogao da bude deo odgovora na vaše prethodno pitanje – šta bi bilo da nije bilo – jer su neke neprilike dovele do toga da postanem kolumnista. Ali, opet naglašavam, bila bih nešto drugo, što bi opet ličilo na mene.

Što se slikarstva i televizije tiče, priča je slična. Da su me primili da predajem studentima na Akademiji primenjenih umetnosti, kao što nisu, u svet televizije ne bih ušla na ovaj način. Ali bih ušla drugačije – intervjuisali bi mene, ne bih ja intervjuisala druge. Sve se opet svodi na isti zaključak, da ono što nosiš u sebi, nađeš način da uobličiš – kroz sliku, kroz TV emisiju ili kroz knjigu. Da li te Vučić zatvorio u kuću, pa zato radiš, ili to radiš na slobodi, iz zadovoljstva, rezultat je uvek isti – sve si to ti. Što se glume tiče, glumim za sebe, pred ogledalom, od detinjstva. Ni danas me to nije napustilo, samo je ogledalo u kući sve veće, a publike je sve manje. Neću se pojaviti na filmu, ali ću u osamdesetoj zaigrati na sceni Narodnog pozorišta, a u stotoj dubl sa Novakom na Vimbldonu… Nedavno sam to i zvanično objavila u jednom magazinu. Mislite li da nije bilo onih koji su u ovo poverovali? To je Dobročiniteljevo glasačko telo. Oni ga drže na vlasti.

Pomenula sam film zato što je vaš ujak Ratko Dražević bio direktor Avala filma, vrlo moćan čovek, koji je uticao na karijeru brojnih poznatih glumaca, reditelja, scenarista. Za njega kažu da je imao bogat život, kao za roman. Zašto ga ne biste vi napisali?

Pretpostavila sam da mi zbog ujaka postavljate pitanje o glumi, a ne zato što prepoznajete talenat u meni. Šalim se, naravno, Ratko je obojio moj život, ali ga je obojio i moj otac Dragoljub Panović. On je posle Ratka bio dugo godina takođe direktor Avala filma, a kasnije je sa Sašom Petrovićem i Gagom Nikolićem osnovao filmsko preduzeće, koje je kao direktor vodio. Odrasla sam među glumcima, rediteljima i scenaristima. To je bio svet koji me je okruživao. Kad sazrevate uz Mihiza, Pekića, Bobu Selenića, Žiku Pavlovića, Vecu i Svetu Lukića, Stoleta Ćelića, Ljubu Tadića, Mucija Draškića, Zdravka Šotru, Gordana Mihića i druge umne muškarce, onda su vam glumice manje bitne. U to vreme njih sam isključivo gledala kao lepe žene, što mi se u životu kasnije osvetilo, pa su i mene projektovali kroz atraktivan fizički izgled, ne mareći za ono što stvaram u umetnosti. To su te naše predrasude o ženama – ili si pametna, ili si lepa. U detinjstvu sam više volela da mi neko kaže da sam pametna nego da sam lepa, da bih odrastajući poželela i jedno i drugo. Tako je do danas. Mada, evo me u osmoj deceniji, moraću opet da se okrenem toj pameti za koju sam toliko navijala kao klinka. Jer, kako reče naša narodna: ko je još video lepu babu i mirno dete!

Što se burnog života mog ujaka tiče, mnogi su pokušali da ga pretoče u literaturu ili film. Ratko ne bi imao nikakav komentar na to. Niti bi se radovao, niti bi se ljutio. Kad je Ratko umro, Milomir Marić mu je nafilovao biografiju nekim morbidnim činjenicama, koje se danas koriste kao deo njegove zvanične biografije, ali nikada niko od nas nije reagovao. Naučeni smo da je sve normalno. I da te vole i da te ne vole. I da govore istinu i da lažu. I kako je lepo moj tata umeo da kaže, nek se svako sekira za svoje gluposti… Nemam nameru da pišem o životu svog ujaka, jer tu količinu nadrealnih scena iz njegovog života u kojem su se preplitali kontraobaveštajni rad u Njujorku i dolče vita u Rimu, teško da bih mogla da iskažem rečima. Iz perspektive mog detinjstva, kad sam isključivo crtala, to bi mogao da naslika samo Salvador Dali. Ja nisam slikar te poetike.

Šta ti bi da se rodiš u Novom Pazaru?, pita vas muškarac kome u romanu pišete iz karantina. Da li odlazite u rodni grad?

On je to još više naglasio rekavši: Pobogu, šta ti bi da se rodiš u Novom Pazaru!? Stvarno me to pitao. Pozvao me iz Londona, sav usplahiren. Bili smo već „sto godina“ u vezi, a on je to tek tada saznao iz nekog mog intervjua… Baš sam se slatko smejala, a on je bio preneražen. Ponašao se kao da sam rođena u nekoj teškoj divljini. I zaista, ne znam šta bi mojoj mami da me rodi u Novom Pazaru! Sad ozbiljno, pošto ovo nije roman, već intervju – moji su poreklom iz Raške, ali ja zaista o Novom Pazaru ne znam mnogo. Tamo me mama samo rodila. I samo sam jednom tamo bila kao klinka, iako je to samo dvadesetak kilometara od Raške i od Kopaonika, gde smo često odlazili. Još jednom sam kasnije prošla kroz Novi Pazar, kad sam sa divnim Miodragom B. Protićem išla u manastir Mileševu, pa sam pogrešila put i preko Pešterske visoravni završila u Novom Pazaru – u prvoj poslastičari. Obožavam urmašice, baklave i tulumbe! Ipak postoji neka tajna veza između mene i Novog Pazara. A dok sam još vozila auto, kod saobraćajaca sam uvek imala „kredit“, pošto su svi panduri u to vreme bili uglavnom iz Novog Pazara. Volela bih da jednom odem tamo… Novopazarci su bili neposlušni za vreme karantina, zabeležila sam to u svojoj knjizi. Ni oni nisu slepo verovali Dobročinitelju, tu smo slični.

U vreme kad ste bili brucoš, devojke još uvek nisu bile uobičajena pojava na Primenjenoj akademiji, sadašnjem FPU. Da li se tada među vašim profesorima osećala rodna neravnopravnost?

To je bila 1969/1970. ako se ne varam… Ali, nisam baš sigurna da je bilo manje devojaka nego mladića. Ili ja nisam bila opterećena time, pa nisam obraćala pažnju. Ono što pamtim je da u to vreme nije bilo milijardu umetničkih fakulteta, već samo Likovna i Primenjena akademija. Upisivali su se studenti iz cele Jugoslavije i selekcija je bila stroga, toga se dobro sećam. Samo nas četvoro je bilo primljeno te godine u moju klasu. O rodnoj neravnopravnosti u to vreme niti smo pričali, niti smo o tome razmišljali. Kao što se nije pričalo ni ko je odakle, ni ko je gej… Bilo je toga uvek, ali se na to gledalo normalno. Mislim da se sada diže mnogo više buke oko svega, kao da neko želi da nam namerno nametne podele. Ono što se gledalo jeste ko je član KP, a ko je protiv. Tadašnji dekan me jednom pozvao u zbornicu i rekao mi: „Da smo znali ko vam je ujak, vi nikada ne biste bili primljeni na ovu Akademiju. Znate li vi da je vaš ujak predvodnik Crnog talasa?“ Događaje iz tog perioda detaljno je opisao u svojoj knjizi Belina sutra, Ratkov blizak prijatelj Žika Pavlović. Bila sam ponosna na svog ujaka, bez obzira na to što je to moglo da me košta diplome.

Da li vam više odgovara da vas oslovljavaju sa slikar ili slikarka?

Meni je to nevažno. To je opet neki novi namet. Da se izjasniš ovako ili onako. Ja za sebe oduvek kažem da sam slikarka. Ali ne iz razloga iz kojeg se to danas radi, već zato što mi to zvuči normalno, melodično. Sad zamislite, idem kod psihološkinje, umesto kod psihologa. Jezik polomim dok ovo izgovorim, pa umesto kod te psihološkinje, ja završim kod logopeda, pardon, logopedoškinje. Da li se tako kaže? Ha, ha, ha… Evo teme za moj novi, ovog puta – humoristički roman.

Crteži iz ciklusa „Niti“ su zaštitni znak vašeg slikarstva. Kad ste ih promovisali, javnost nije bila spremna da razume njihovu energiju. Međutim, to nije bio razlog da odustanete od njih. Šta su „Niti„?

Ma, razumela je javnost energiju tih mojih „Niti“, ali nije razumela da ja imam toliko energije da to uradim. U njihovim glavama, upadljiva šminka na mom licu, pank frizura i mini-suknja, nisu išli uz toliku količinu manijakalnog rada koji su ti crteži iziskivali. Uz to, bila sam već majka, supruga i, što bi rekao Bora Čorba, lutka sa naslonih strana. Ovde ljudi žive po određenom klišeu. Ko se u taj kliše ne uklapa, taj ne vredi. Dobitnik sam najvećih jugoslovenskih priznanja za te crteže, ali najbolja ilustracija ove priče događa se u Dubrovniku, 1982. Primam Gran-pri, glavnu jugoslovensku nagradu. U žiriju su Josip Škunca iz Zagreba, Aleksander Basin iz Ljubljane i iz Bosne Muharem Karamehmedović, koji mi u jednom trenutku kaže: „Da smo znali kako izgledate, ne biste dobili ovu nagradu, jer bismo bili ubeđeni da nas je zaveo vaš atraktivan izgled.“ Čak ako je ovo i u šali rekao, izgovorio je istinu. Svuda u svetu, čime god da se baviš, pristojan izgled dođe ti kao plus. Kod nas je to veliki teret. Ali, kako starim, ljudi me sve ozbiljnije shvataju. Da li je trebalo da obabim da bi mi iskazali poštovanje?

Od crteža koji su me kao slikarku proslavili, nisam nikada odustala. Zašto bih? Posle svake slikarske faze, vratim se „Nitima“. To je kao kad Novak između dva meča udara lopticu da ne izađe iz štosa. E, tako i ja sa „Nitima“, vežbam ruku. Provedem dane nad papirom, čujem samo kako škripi olovka. A šta su „Niti“? Sve što nas spaja: ljubav, prijateljstvo, mašta… sve ono što ne može da se vidi, a može da se oseti. Crtam nevidljivo.

Da li zaista slikate na podu, ili se tako misli zbog jedne televizijske emisije s početka vaše karijere u kojoj ste slikali na Trgu Republike?

Malo sam napredovala, pa „Niti“ radim na stolu, stojeći, polusavijena, što je takođe idiotski. Ne znam kako me leđa ne zabole. Ja sam očigledno mazohista. Sve drugo što crtam ili slikam, radim isključivo na podu. Magistrirala sam na Akademiji zidno slikarstvo, vitraž i mozaik. Ovo „podno“ sam kod kuće – doktorirala. Hepening koji pominjete s Trga Republike, ostao je upamćen i po tome što sam slikala na betonu, ali i po provokativnoj odeći koju sam tom prilikom nosila. Obračun sa onima koji imaju predrasude? Igra? Šta god! Nijedna provokacija koju sam tokom proteklih godina uradila, nije bila slučajna.

Da li se na kraju saznalo zašto je izložba vaših i radova Vladimira Veličkovića povodom dvadesetogodišnjice Nato bombardovanja u Parizu sklonjena na jedan dan?

Dogodilo se to što nije smelo da se dogodi. Pošto se sutradan nakon otvaranja izložbe u istom prostoru održavao skup sa istom temom, na kojem su bili prisutni i oficiri iz nekih zemalja koje su nas bombardovale, Radoslav Lale Pavlović, koji je bio na čelu ove kulturne ustanove, u dogovoru sa našom tamošnjom ambasadorkom, skinuo je slike kao neprikladne za oči svojih gostiju. Ili kako on reče, „nisu bile skinute, nego urolane“. Što bi u prevodu sa Laletovog francuskog značilo: nije šija nego vrat. Mi smo mala zemlja i stalno pričamo o svom velikom ponosu. A gde nam je taj ponos, kad klečimo pred onima koji su prosuli tone nuklearnog otrova na nas? Gde nam je ponos kad štitimo one koji su odgovorni za stotine hiljada obolelih od kancera nakon toga? I sama sam nekoliko godina posle bombardovanja imala kancer jajnika, pa kancer štitne žlezde, jer sam sa svog izbušenog i uništenog krova skupljala zaostale gelere. I umesto da tim povodom, na tom sastanku, Nato oficirima pljunemo istinu u lice, nas predstavljaju ulizice koje im se udvaraju. Zar nije bilo logično da ih direktor Lale provede kroz izložbu, da barem vide ono što smo mi doživeli!? Jedina svetla tačka u ovoj crnoj priči je Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja, gde je naša izložba održana pre Pariza, kojoj su bile bitne Veličkovićeve i moje slike rađene na ovu temu, a ne naša politička nepodobnost.

Vaše televizijske emisije o umetnosti su nagrađene zbog inovativnosti, uspeli ste da ih učinite prijemčivim i javnosti kojoj slikarstvo nije blisko. Pa ipak, jedan deo javnosti ih nije odobravao. Šta im je to kod vas smetalo?

Dozvoliću sebi da budem neskromna, smetalo im je isto ono što bi im smetalo i kod planetarno velike Marine Abramović – da je kojim slučajem ostala ovde i pravila svoje provokativne performanse. Isto što bi im smetalo i kod još desetine naših vrsnih i ostvarenih umetnika – koji su iz istih razloga napustili ovu zemlju. Bilo je nagovora od strane mojih roditelja i ujaka da odem i ja. Nisam otišla. I nije mi žao što nisam. Rekla sam da volim izazove. Trebalo je vremena da ljudi skapiraju šta sam svojim provokativnim televizijskim nastupima htela da kažem. Malo je bilo onih koji su u početku to razumeli kao način mog umetničkog izražavanja, kao performans, više je bilo onih koji su moje emisije gledali u čudu. To je ta široka masa o kojoj govorite, kojoj moja umetnost nije bila bliska, ali su im moji nastupi na te-veu bili zabavni. Moj cilj i jeste bio da me u početku samo gledaju. Pa kad ih „navučem“ na sebe i na tu svoju „Galeriju tajni“, da ih onda uspavam klasičnom muzikom, a ne nekim turbo-folkom koji je vladao tih devedesetih. Kako bi inače otkrili Forea ili Pahlbela, Vagnera ili Griga, da im to nisam servirala uz večeru!? I da im pritom, umesto nekog novokomponovanog pevača ili tada popularnog proroka, u „goste“ nisam dovodila ozbiljne umetnike, profesore i političare, poput Mucija Draškića, Želimira Žilnika, Ratka Božovića, Vece Lukića, Dragutina Gostuškog, Zorana Đinđića, Mire Banjac, Ace Popovića, Cece Bojković, Radeta Šerbedžije… Mnogi su to skapirali tek kad mi je objavljena monografija Willimon, koja je sublimirala ceo moj slikarski, televizijski i literarni angažman.

Većina ljudi kod nas kao da u glavi ima samo jednu fiočicu za određenu ličnost. I kad recimo učipuju da si slikar, ti nisi ništa drugo. Kad počneš da radiš nešto drugo, izbrišu gumicom to prvo, jer je ta njihova fioka mala, pa ne može u nju sve da stane. Mi smo narod koji je isključiv. U glavama nekih ljudi ja sam prestala da budem slikarka onog trenutka kad sam počela da se bavim televizijom. Lamentirali su nad mojom slikarskom sudbinom. A kad sam počela i da pišem, tu sam, po njima, prevršila svaku meru! Živimo po stereotipima, a ja to ne prihvatam. To što sam počela da se bavim televizijom, nije značilo da sam zaboravila da crtam. To što sam neke društvene teme saopštavala svojim razgolićenim telom, nije značilo da nisam umetnica. I to što sam imala petlju da u umetnosti osvajam nove prostore, nije značilo da svaštarim. Ali, kome se ja pravdam? Međunarodne i naše nagrade za inovacije koje ste pomenuli, a koje sam dobila za oblasti kojima sam se bavila i bavim se, kazuju da nigde nisam pogrešila. A i da jesam, uživala sam i još uvek uživam u svemu što radim.

Niste od onih koji se boje da budu slobodni, pa samim tim i da kažu ono što misle. Najnoviji dokaz je vaš roman u kome s blagom ironijom komentarišete Aleksandra Vučića, odnosno Dobročinitelja, kako ga nazivate. Da li je i vama, kao što je mnogima, obeležio prve mesece pandemije?

Glava nam valjda i služi da mislimo, a usta na toj glavi da kažemo to što mislimo. Ne daj bože da mi glava služi samo za ukras, a usne za šminkanje. Pominjanje Dobročinitelja to jest Vučića u ovom romanu, nije prvi dokaz za to. Jer da jeste, značilo bi da sam sve do ovog romana bila u grupi onih penzionera koji ga maze suznim pogledom i nazivaju ga svojim sinom… Ne daj bože. Moji bi se iz groba podigli da me pljunu. Pa moj ujak je, kako reče Žika Pavlović, „odgajio“ srpsku opoziciju. Moj otac je bio najžešći navijač Demokratske stranke i Zorana Đinđića, sa kojim se često sastajao. A moj jasan politički stav bio je iskazan još davnog 9. marta 1991, kad sam u programu uživo pokazala srednji prst pred kamerama RTS-a i bila izbačena s posla. Kasnije sam kao simpatizer Demokratske stranke proputovala celu Srbiju, sve do opisanog ponovnog gubitka posla oktobra 1998. godine, kada je taj isti Vučić bio ministar za informisanje. Nisam neko ko pravi kredit od toga i ko skuplja političke poene, jer meni ti poeni nisu potrebni. Ja ni od koga ne naplaćujem svoja politička ubeđenja. Ja sam umetnik i imam samo jednu želju, da dođe neko normalan na vlast i da nam dan ne počinje Vučićevim tužnim likom, od kojeg mi je muka. A muka je, koliko vidim, i mojim unukama Dunji i Zoji. Juče sam ih zatekla kako na Jutjubu pažljivo gledaju i slušaju moj nekadašnji te-ve duel sa Vojislavom Šešeljem. One ne znaju ko je Šešelj, ali očigledno razumeju o čemu se radi, pa mi kažu: „Baba, ovako nešto bi trebalo sada da kažeš Vučiću, hajde, reci mu.“ Eh, kad je dotle došlo, da je i deci naše dece muka od njega…

Godine i prolaznost su jedna od dominantnih tema vašeg novog romana. Da li ih smatrate neprijateljem?

Kome godine mogu da budu prijatelj? Ko voli da stari? Treba samo biti mudar da ti ta starost ne bi izgledala zastrašujuće. Ja sam sve prevela na polje humora, tako mi je najlakše. Ne želim da se opterećujem nečim što ne mogu da promenim. Čim sam napunila sedamdeset godina, zaokružila sam ih na sto. Znači, narednih trideset godina sam mirna jer – neću stariti! Dobro je što mi s godinama slabi vid, pa milijardu nekih detalja koji bi me opteretili ne primećujem u svom ogledalu. Neke tajne recepte za večni život dao mi je i moj francuski dečko Frederik Begbede, zato sam u ovim godinama odlepila na njega i posvetila mu naredni roman.