Anksiozne lutke i seksualizovani kapitalizam

Priča o onome što nam i na značenjskoj i na kvalitativnoj ravni donosi sada već uveliko potvrđeni letnji hit (zarada je u SAD tokom prvog vikenda stigla već do 155 miliona dolara, a odlično je krenuo i kod nas) Barbi mogla bi da krene od, recimo, osvrta na snobizam. I zaista – snobizam je sveprisutan kad je ova Barbi (i pristup onome što je taj film zbilja i ponudio) u pitanju; snobizam je vidljiv u, naravno, ishitreno neiskrenim reakcijama onih koji odbacuju spoj kvaliteta i repertoarskog hita, ma ko i ma šta da je u pitanju, snobizam je potom vidljiv u przničastoj reakciji na činjenicu da je kraljica indi filma Greta Gervig, nakon sijaset uloga ponajpre u gotovo bezbudžetski mamblkor ostvarenjima, te dve visokoligaške i silno hvaljene i nagrađivane filmske režije (Bubamara i Male žene), izabrala da nas i sebe možebiti zamajava sada filmskom pričom o najčuveniojoj (dečjoj) lutki na svetu svih vremena, snobizma dakako ima i u insistiranju na toj, sva je prilika, lažnoj i prvenstveno marketinškoj oprečnosti Barbi Grete Gervig i Openhajmera Kristofera Nolana, a snobizam je lako uočljiva konstanta i u razmišljanju da se film ipak ne može praviti od ama baš svega što nekome dovoljno dokonom, a u isti mah i na poziciji da svoje maštarije sprovede u delo na nekako uvek više-manje skupoj javi, padne na pamet. Snobizam je, međutim, moguć i u početnim namerama Grete Gervig da novostečene pozicije sopstvene moći makar delimično utroši (možda i dodatno unovči/monetizuje) pričom o Barbi koja se iznenada nađe u kovitlacu njoj isprva mrske identitetske emancipacije, pa još u doba iznova razgoropađene političke korektnosti, gde se, povrh svega drugog, nužna ravnopravnost polova uporno iscrpljuje insistiranjem na birokratskim kvotama i prebrojavanjima. A o snobizmu je znameniti Lešek Kolakovski u svom mikroeseju “Pohvala snobizmu” (esej je deo zbirke Ulaz i izlaz i druga dela opomene i zabave radi, u izboru i prevodu Biserke Rajčić, u izdanju Trećeg trga i Srebrnog drveta) napisao i ove retke: “Snobizam, naravno, nije sredstvo kulturnog stvaralaštva, premda je najmoćnije sredstvo širenja kulture u svim njenim delovima. Smemo da lamentiramo, ako želimo, nad ljudskom prirodom, koja je uboga, iako nam ne nalaže da se zahvaljujući samim čarima savršenstva usavršavamo, već zahvaljujući snobističkom oponašanju”.

I, eto, uz pomoć smernice Lešeka Kolakovskog stižemo do prvog osnova za pohvalu na račun Grete Gervig kao ključne autorke ove istinske ekstravagance (pomenimo tu i njenog partnera i saradnika, koscenaristu konkretno ovog filma – glasovitog američkog sineastu Nou Baumbaha) – njena Barbi nije plod pukog oponašanja tog, kako se na više pogleda činilo, ne previše filmičnog sveta; jednostavno, Barbi u viđenju Grete Gervig nedvojbeno je veoma propulzivna i živopisna satira u kojoj je Matelova lutka poslužila kao okvir za postmoderno poigravanje sa opšteprihvaćenim i ikoničnim delom baštine popularne kulture decenijama i decenijama unazad, a nesmanjenim žarom, evo i ovih dana. Naprosto, Greta Gervig je, ostavimo li po strani posve očekivani pun pogodak najvišeg sjaja u domenu estetizacije i stilizacije, izvojevala možda i najznačajniju bitku – uspela je da ovaj film snažno postavi i do samog kraja održi na temelju upečatljive satire, koja pod znak pitanja, a na podlozi šarma sigurnog letnjeg hita za znatno šire krugove nego što bi se to na nestrpljivija omeravanja tih potencijala ovog filma moglo činiti, stavi dosta toga što žulja sve iole misleće ljude kojima u oči istrajno pada rigidnost koja sada stiže pod krinkom liberalne misli. Pojednostavljeno rečeno – u filmu je sve u jednakoj meri predmet benevolentnog podsmeha – i Wokeovska mahnitost, i rigidnost mačizma koji vreba svaku iole ubedljivu priliku da sa navodnih kolena podigne u biti neugroženi patrijarhat, i konzumerizam koji u svojoj beskrupuloznosti ne mari za finese, barem ne do tačke kada se i to nekako može unovčiti, a isto se odnosi i na samu mitopoetiku o Barbi, Kenu i ostalim neznatnim pratiocima (tu je nepogrešivo osamljeni Alan, a tu i je urnebesno podsećanje na brojne, često i apsurdne i bizarne Matelove pokušaje na polju rebrendinga i usiljenog proširenja ionako tražene ponude).

Dabome, svet jednakog podsmeha ima i može biti shvaćen i kao svet u kome otrovni cinizam caruje i u kome vlada slepilo prema iole tananijim znacima razlikovanja između gorenavedenih i drugih fenomena i problema. Tu na scenu stupa očito jasna i artikulisana svest da Barbi, uz sve postmoderne kozmetike i prateće i srodne narativne akrobatike, ipak mora pokušati da bude upečatljiv i znalački skorojen i upakovan bioskopski hit po meri udarnog dela kinoprikazivačke sezone ponajpre u SAD, a odmah potom i širom sveta. Barbi je tu precizan rad na precizno odabranu i precizno pozicioniranu temu – komedija isprva zabune na pravim mestima prerasta u komediju čiju osnovu čini motiv kulturološkog nesporazuma (to se na prvom mestu odnosi na trvenja između sveta u kome obitava Barbi i realnog/stvarnog sveta u koji Barbi i Ken moraju da se zapute kako bi ispravili pogrešku u uvreženom matriksu i zadržali dodeljene im društvene uloge – i to u obe dimenzije). Poštovanje forme, uključujući tu oprobanu i u Holivudu najmanje stotinu godina unazad kanonizovanu strukturu pripovedanja u tri čina, otvorilo je prostor za ispade koji sežu znatno šire izvan brojnih jezičkih/semantičkih bravura za sladokusce i/ili one koji su i dalje, uprkos svem hajpu i polarizaciji koja je nahrupila znatno pre nego što su (i to na isti dan) Barbi i Openhajmer stigli u bioskope u većem delu planete. Ova filmska Barbi (a prethodile su joj desetine i desetine, ako ne i stotine brzopoteznih animiranih filmova različitih minutaža!) tako funkcioniše i kao zabavna šarenica i kao svojevrstan test relaksiranosti i prijemčivosti za ekstravagantnije i šarenije sa tačke gledišta onih kojima srce bije u ritmu intelektualne natkompenzacije. Tako da tu ima mesta i za autoreferentnost, i za nešto pučkog humora, i za ready–made prozivke tipa “seksualizovani kapitalizam”, “glamurizovana mizoginija”, i za česte pomene depresije, anksioznosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja, od kojih, eto, ne mogu da uteknu ni lutke, fatumski ograničene na plastiku i beslovesnost.

Barbi je možda pokoju svetlosnu godinu daleko od onoga što se samo pre deset i kusur godina očekivalo od Grete Gervig (pa i Noe Baumbaha, koji se ovom Barbi vraća svojim ranim radovima i komediografskom pedigreu s kraja prošlog veka), možda je ovakav film prevelik zalogaj za one koji ne spoznaju da je svakom kanonu (računajući tu i soj sigurnih letnjih kino hitova) svako malo neophodan upadljiv otklon. Barbi, premda je mnogo toga gura upravo u tom smeru, ipak biva inferiornija u odnosu na briljantnu ekranizaciju priče zasnovane na poetici “lego” kockica (filma koji je naprosto bravurozan u svojoj esencijalnoj i vibrantnoj subverzivnosti), ali ima šta da ponudi, te se, kanda, može otići i toliko daleko i ustvrditi da ovaj film, i šarmantan, i inteligentan, te nesporno osoben ne samo u aktuelnoj ponudi, ima moć da bude transformativno gledalačko iskustvo – transformativno u smislu spoznaje mogućnosti uz koje se daju posmatrati repertoarski/velikostudijski filmovi našeg doba, kao i moguće evolucije jednog neupitnog rediteljskog i autorskog dara, te breme feminističkih dilema i trilema današnjice. Sve da i u taj idejni i ideološki boj krenemo sa snažno ušančenih pozicija bigotskog snobizma. Snobizam ume da bude sila, ali šta je snobizam za ovako slasno parče hrabrog kempa?