„Zaboravila sam da radim svoj posao“: Kako traume utiču na mozak

Početkom 2016. godine Džulijet Oven Nutal odlučila je da napravi tortu. To je nešto što je ona kao kuvarica i nekada dekoraterka torti uradila na stotine puta. Osim što je ovog puta, njen mozak bio prazan. „Zaboravila sam kako da radim“, kaže Oven Nutal, prenosi Gardijan.

 „Znam da to zvuči veoma čudno, ali posle traume u poslednjih nekoliko meseci, odjednom nemam pristup nikakvom znanju koje sam sticala godinama.“

Oven Nutel (48), je želela da pravi i peče tortu kako bi se malo opustila nakon najstresnijeg perioda njenog života.

Avantura iz snova – odlazak na Kostariku da pogleda da kupi konja i vidi neke od najlepših plaža – pretvorila se u užasnu prevaru, koja je nju i njenog muža Daniela (41) koštala cele životne ušteđevine, na kraju su morali da žive u malom šatoru na plaži. Bol i šok izazvali su da se njen mozak skroz „zatvori“.

„Postoje samo neke stvari kojih se sećam. Kada smo saznali da smo ostali bez ičega, sećam se da sam se fizički osećala jako loše. A onda je sve bilo zamagljeno,“ kaže Oven Nutel.

„Njeno pamćenje je razbijeno na komade; ona opisuje određene periode kao „prazne“, obeležene zaboravom i akutnim gubitkom osnovnih veština – kao što je pečenje. „Kao da vam je um sveden na jedan, mračni hodnik. Izvan tog hodnika nema ničega, a unutra samo ono osnovno.“

Ono što je Džulijet doživela je uobičajena, iako retko artikulisana, pojava koja se javlja tokom perioda visokog emocionalnog stresa, traume i često tuge. Neki ljudi to opisuju kao „maglu“ ili film oko stvarnosti; drugi navode da su delovi vremena odsečeni i izvučeni iz sećanja, ili da se ponovo pojavljuju kao fragmenti. Iako bismo ovu vrstu gubitka pamćenja mogli povezati sa efektima posttraumatskog poremećaja, stvari ipak nisu uvek tako precizno kategorisane.

Jedan psihološki termin za ovo stanje je disocijativna amnezija – oblik gubitka pamćenja koji je teži od pukog zaborava i koji se ne može objasniti drugom medicinskom dijagnozom. Smatra se da je češći među ženama nego muškarcima i može da traje od nekoliko dana do meseci ili, u retkim slučajevima i godinama.

Za tridesetpetogodišnju Sofi iz Haknija, to je nešto sa čim se bori na dnevnoj bazi. Pre osam meseci Sofi je izgubila bebu dokom porođaja i primetila je primetnu zaboravnost od tada. „Ono što me najviše uznemirava je što zaboravljam svakog dana,“ kaže ona.

Poslednjih meseci ostavila je torbu u metrou i restoranima, a zaboravila je imena bliskih prijatelja i datume. „Često, čak ni ne shvatam do sledećeg dana. Pola dana provodim radeći stvari koje sam već uradila ili misleći da sam uradila stvari kada nisam. Zaista je frustrirajuće i skupo. Pre ovoga sam bila besprekorno organizovana.“

To je zaista zanimljiva funkcija mozga“, kaže dr Kloi Rouland, klinički psiholog. „Deo vašeg mozga, odnosno hipokampus [glavni memorijski centar] i amigdala, takozvani emocionalni centar, u osnovi se gase zbog hemikalija, poput kortizola, koje se oslobađaju na mestu intenzivnog stresa.  Zatim, pošto su sećanja u suštini van mreže, kada stvari počnu da se vraćaju, izgledaju kao da su fragmentisane.“

Često, šok i očaj od traumatskog događaja mogu ostaviti osobu da se oseća pomereno iz stvarnosti i zbunjeno, ali to je nepredvidiv proces i nije uvek linearan. „ Ono što je čudno, nisam bila takva odmah nakon gubitka sina“, kaže Sofi. „Imala sam periode kada sam bila vrlo lucidna..Održala sam i nekoliko javnih govora, i mogla sam da organizujem svoje misli. Onda je to izbledelo.”

Te emocionalne modrice donose i praktične poteškoće. „Teško je tražiti podršku jer nemam kolokvijalni jezik za to“, kaže Megi En Hejs, 33. Ona je posle raskida  2018. koji je praćen traumatičnom smrću njene majke od raka 2021. ostala sa veoma nepouzdanim pamćenjem.

Zaboravila sam nešto zaista važno na poslu“, kaže ona. „Nisam mogla da pratim. Sećanje na datume – rođendane, važne godišnjice – uvek je bio moj način da pokažem ljudima da mi je stalo. Koliko sam se sećala shvatila sam tek kada sam počela da zaboravljam.

Jasno je da su efekti stresa na naše sećanje ogromni, ali doktor Bernhard Stersina, profesor kognitivne neuronauke na departmanu za eksperimentalnu psihologiju na Oksfordu, kaže da su dobre vesti da sve ono što je urezano u mozak, u metoforičkom smislu, takođe može biti ponovo izvežbano.

Istraživanja pokazuju da spavanje igra ključnu ulogu u stabilizovanju sećanja, kao i kognitivno bihejvioralna terapija.

M.J.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com