Od sudskog zlostavljanja do slobode od straha

Nezakonito otpuštanje velikog broja novinara “Politike” 2010. godine, potpun poraz iste medijske kuće u odvojenim sudskim procesima sve do Vrhovnog suda tokom maratonskih suđenja koja su ušla u 14. godinu bez konačnog epiloga posle žalbi te kuće Ustavnom sudu i njegovoj predsednici, trgovina (kompanijskim) uticajem, sve to je propratio muk i ignorisanje ostalih medija iako je otpuštenim “Politikinim” medijskim radnicima uspelo da dokažu da im je poslodavac otkaze uručio nezakonito. A potom obrt: Ustavni sud kao po tekućoj traci minira jednu po jednu presudu i vraća na ponovna suđenja uz veliku opasnost da pravosnažne sudske odluke budu “izbrisane”, a obespravljeni radnici posle decenije i po postanu čak dužnici “Politike” koja ih je nezakonito otpustila.

Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević ključni problem vidi u promeni iz 2012. godine kojom su iz najvišeg pravnog akta zemlje uklonjene odredbe o zabranama vansudskog preispitivanja sudskih odluka.

“Tako je legalizovana ambicija Ustavnog suda da bude jači od Ustava i u vrhu sudske vlasti kako bi se povinovao autoritarnom političkom uticaju uprkos Ustavu koji u članu 1 i 3 kaže da je država Srbija zasnovana na evropskim vrednostima i na vladavini prava. Ambiciju da postane jači od Ustava i da bude u vrhu sudske vlasti Ustavni sud je ispoljio u više predmeta”, upozorava Ivošević.

Da se radi o teškim zloupotrebama prava na pravično suđenje, koje će svakako zanimati i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kaže i stručnjak za ljudska prava Milan Antonijević: “U pomenutim odlukama Ustavnog suda ima dovoljno elemenata da te odluke sa punom odgovornošću možemo da ocenimo kao arbitrarne i koje vode u pravnu nesigurnost i u situaciju u kojoj se u postupcima koji tako dugo traju – ne nazire kraj. Ustavni sud bi trebalo da štiti pojedinca, a u ovom slučaju, iako se ne radi o potpuno državnom preduzeću, očigledno je da postoji dovoljno državnih interesa koji su uticali da se usvoje takve odluke Ustavnog suda. Iz svih pomenutih primera proizlazi da treba otvoriti javnu raspravu o Ustavnom sudu kako bi se predupredile takve situacije. Jer to već postaje ‘fait accompli’, a takve stvari treba ubuduće da sprečimo”.

Prikupljeni dokumenti i svedočenja otkrivaju da se ne radi o usamljenom incidentu, već o primeru “sistemskih intervencija” u poništavanju radničkih prava, što može imati dalekosežne posledice za sve zaposlene u bilo kojem preduzeću. To se najbolje vidi na primeru novinara Dragana Torlakovića i Svetlane Vasović Mekina. Ustavni sud, iako nije nadležan da “sudi” kao redovan sud, u svojim odlukama protiv nezakonito otpuštenih novinara pogoduje zahtevima “Politike” uprkos svim procesima koje je ta medijska kuća pravosnažno izgubila.

Advokat Zoran Lakićević zastupa deo nezakonito otpuštenih novinara “Politike”. Odlično poznaje ceo slučaj i stoga je uveren da je ovo problem koji bi morao da zabrine celo društvo: “Konkretno, radi se o odluci Ustavnog suda kojom je poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda u predmetu novinara Dragana Torlakovića protiv ‘Politike’ i Vrhovnom sudu određeno da ponovno odlučuje o reviziji koju je izjavila tužena ‘Politika’. Donošenjem i obrazloženjem svoje odluke Ustavni sud je izašao iz okvira svojih nadležnosti i kroz ocenu prava na pravično suđenje neovlašćeno postupao kao instancioni sud koji primenjuje materijalno pravo i ceni zakonitost sudskih presuda uz pogrešno razumevanje spornog odnosa i bitnih spornih pitanja i, čini se, uz nedovoljno poznavanje pravila koja određuju radne odnose i sam parnični postupak. Ova odluka Ustavnog suda sa nesagledivim štetnim posledicama za tužioca i sve druge novinare koji su tom istom prilikom dobili otkaz, ali i šire, za sve zaposlene iz bilo koje firme koje bi poslodavac doveo u sličnu situaciju, neprihvatljivo je zasnovana na samo jednoj pretpostavci koja nema oslonac u činjenicama i dokazima u sprovedenom parničnom postupku, dakle, zasnovana je na pogrešnoj spekulaciji uprkos proverljivim činjenicama. Takva odluka, afirmišući isključivo interes preduzeća, neopravdano pomaže poslodavcu u njegovom jasno nezakonitom i diskriminatornom postupanju prema zaposlenima koji su se našli u istoj situaciji. Takvom, arbitrarnom odlukom koja ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, može se osporiti bilo koja presuda bilo kojeg suda, što vodi u urušavanje pravnog sistema i potpunu pravnu nesigurnost, što nije i ne može biti uloga Ustavnog suda”.

foto: marija janković

Na osnovu dveju odluka Ustavnog suda od 16. marta 2023. u slučaju 2010. godine nezakonito otpuštenih radnika “Politike”, može se zaključiti da u Srbiji više nisu merodavni zakoni i kolektivni ugovor – ništa izuzev onoga što hoće “najstariji dnevni list na Balkanu” koji je uvek uz skute režima. Povrh svega, obe navedene odluke su u direktnoj suprotnosti sa prethodnom odlukom mahom istih ustavnih sudija u slučaju novinarke Svetlane Vasović Mekina iz juna 2019. godine, kada je Ustavni sud utvrdio da “prema utvrđenom činjeničnom stanju … tužilja nije bila izložena konkurenciji” (za upražnjena radna mesta u Politici) te da “odluka o otkazu ugovora o radu ne može biti posledica voluntarizma, već da je poslodavac, kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla, dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. tehnološki višak”.

Četiri godine kasnije, pod vođstvom predsednice Ustavnog suda Snežane Marković kao predsednice veća, čak pet od osam ustavnih sudija koji su o istoj stvari odlučivali 2019. (Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, inače profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i Vesna Ilić Prelić) u slučaju Dragana Torlakovića i Miroslava Stevanovića načinilo je novi salto, protiveći se sopstvenom stavu iz prethodno usvojene odluke u primeru novinarke Svetlane Vasović Mekina. Tako sada naprasno tvrde da “Politika” prilikom otpuštanja novinara nije morala da poštuje ni kriterijume. Time je na arbitraran način osporeno sve što su redovni sudovi, a više puta i Vrhovni (kasacioni) sud u proteklih 14 godina meritorno utvrdili proučavanjem akata i primenom zakona, izvođenjem dokaza, saslušavanjem svedoka…

Posebno je pitanje da li je, na primer, dr Milan Škulić ovde i u sukobu interesa s obzirom da se redovno pojavljuje kao autor, čak kolumnista i komentator na stranicama “Politike”, u ovom slučaju tužene strane koja je izgubila radni spor i podnela ustavnu žalbu. Zar ne bi trebalo očekivati da ustavni sudija pazi da ne budi sumnju u svoju nepristrasnost (čemu Evropski sud za ljudska prava u Strazburu pridaje veliki značaj) i stoga se izuzme iz odlučivanja u sporovima gde je “Politika” – stranka u sporu? Ime dr Škulića se pojavljuje u najmanje tri ustavne odluke u kojima je Ustavni sud odlučio u korist “Politike”. Naime, posle prihvatanja čak dveju Politikinih ustavnih žalbi 16. marta 2023. protiv njenih nezakonito otpuštenih novinara i medijskih radnika, dr Škulić je mesec dana kasnije objavio komentar na stranama tog lista na temu “Droge za silovanje i ‘nokaut kapi’”. Povrh svega, “Politika” na svojim stranama prikriva da je dr Škulić i sudija Ustavnog suda, već ga predstavlja samo kao “profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu”.

Pravnom nasilju nad nezakonito otpuštenim novinarima nema kraja, što potvrđuje vest da je “Politika”, pošto joj je Vrhovni sud odbacio reviziju, ponovo podnela novu, već drugu ustavnu žalbu protiv pravosnažnih presuda novinarke Vasović Mekina.

“Troje novinara koje zastupam, Svetlana Vasović Mekina već šest godina, a Dragan Torlaković i Aleksandar Davinić več četiri godine imaju pravosnažne presude kojima su poništeni njihovi otkazi, zbog čega je ‘Politika’ obavezna da ih vrati na rad. Niko od njih nije vraćen na rad, jer ‘Politika’ to neće da učini. Toliko dugo i bez ikakvog rezultata traju i postupci prinudnog izvršenja presuda. Izvršni sud je neefikasan, a povremena rešenja o novčanom kažnjavanju ‘Politike’ se nakon njenih neosnovanih i ponekad apsurdnih prigovora i žalbi često i ne sprovedu… Sada je ‘Politika’ za svoje stavove i interese našla razumevanje u Ustavnom sudu koji kroz fraze o ‘pravu na pravično suđenje’ i ‘pravu na obrazloženu sudsku odluku’, a samo na osnovu pretpostavke i neproverene spekulacije o proverljivim činjenicama – sada sam presuđuje praktično u korist ‘Politike’, suprotno obrazloženim presudama redovnih sudova koje su nastale na osnovu pravilno i potpuno utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza i pravilnog tumačenja relevantnih opštih akata i zakona. Nadam se da će u ponovnom suđenju Vrhovni sud poštovati svoj dignitet i da neće dozvoliti da pravno neuspeli crtež Ustavnog suda postane karikatura našeg pravnog sistema”, upozorava advokat Lakićević.

“Ove odluke presudno su uticale na to da Ustavnom sudu kumujem nekolokvijalne nazive ‘zaUstavni sud’ – jer okleva u odlučivanju, i ‘zauzdani sud’ zbog lojalnosti politici a ne Ustavu”, dodaje penzionisani sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević osvrćući se na odluku Ustavnog suda u slučaju novinara Dragana Torlakovića i porazno saznanje da isti sud sada razmatra već drugu žalbu “Politike” u slučaju novinarke Vasović Mekina. “U oba primera je došla do izražaja ambicija Ustavnog suda da bude jači od Ustava i u vrhu sudske vlasti. ‘Politika novine i magazini’ ustavnom žalbom traži poništavanje revizijske presude Vrhovnog suda zbog ‘povrede prava na pravično suđenje’. Ako bi do toga došlo, konsekvence bi snosila tužilja, a ne onaj ko je povredio pravo na suđenje u razumnom roku, a to su sudovi, za koje odgovara država… Osnovni sud je u ovom slučaju sudio bolje od Apelacionog, Vrhovni je sudio kako je trebalo, ali je ovaj spor trajao nepodnošljivo dugo, 13 godina. Svetlani Vasović Mekini je povređeno pravo na hitno rešavanje radnih sporova koje je predviđeno 438. članom Zakona o parničnom postupku… Ti postupci bi morali da se rešavaju hitno, a ako radni spor traje 20 godina, onda ostane samo da se prekrstimo i da se pitamo, zaboga, gde se mi nalazimo?” rezignirano zaključuje profesor Ivošević.

Da sve bude gore, ovakve, naopake odluke Ustavnog suda, zahvaljujući zahtevu za “ujednačavanjem pravne prakse”, otvaraju put za likvidaciju i ostalih pravosnažnih presuda medijskih radnika koje je “Politika” nezakonito otpustila, a sve zajedno postaje “pravni standard” čija sledeća žrtva može postati bilo koji zaposleni iz bilo kojeg preduzeća ukoliko nasuprot sebe ima poslodavca iza kojeg stoji vlast.

ŽIVI PESAK

Direktorka Politike Mira Glišić Simić godinama ignoriše izvršenje pravosnažnih presuda, zbog čega je Izvršno odeljenje Prvog osnovnog suda u Beogradu na desetine puta kaznilo “Politiku novine i magazini”. Direktorku takođe. Sud izriče globe od po pola miliona dinara, “Politika” podnosi žalbe, “ožalbeni” spisi tavore u fiokama i više od dve godine. Na kraju, sve “Politikine” žalbe su odbačene, ali postupajući sudija “zaboravi” da od “Politike” i njene direktorke, inače prijateljice i nekadašnje komšinice šefa države, prinudno naplati izrečenu globu. Sve zajedno je živi pesak srpskog pravosuđa koji godinama guta žrtve urušenog sudstva. Zbog krivičnog dela neizvršenja pravosnažne sudske odluke, novinarsko udruženje je protiv direktorke “Politike” 2018. podnelo krivičnu prijavu; tužilac je saslušao osumnjičenu Miru Glišić Simić. Prijava već pet godina čami u tužilaštvu bez izgleda na skoro optuženje, ako do njega uopšte i dođe, bez obzira na relativno laku dokazivost krivičnog dela s obzirom da ga je priznala braneći se da bi počinila još veće ukoliko bi vratila nezakonito otpuštene na rad, jer bi “Politika” morala da im isplati odštete. “Politiku” ne zanima kako i od čega više od 13 godina žive novinari kojima je nezakonito otkazala ugovor o radu, ni šteta koju je pričinila njihovim karijerama i profesionalnom ugledu. Brine je jedino bliska naknada štete zbog izgubljene zarade, ali neće da prihvati da je tu štetu sama izazvala svojim nezakonitim odlukama, kao i da je blagovremenim izvršenjem pravosnažnih odluka i vraćanjem na rad mogla još pre više godina da zaustavi uvećanje te štete. I tu je ključ do razumevanja spornih odluka Ustavnog suda koji se sad “Politici” našao pri ruci da “nižim” sudskim instancama preporuči da se ne drže zakona kao pijani plota.

Svojevremeno je dvostruki sorbonski doktor nauka Dragoljub Jovanović, profesor Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta, istaknuti borac protiv autokratskih režima, često hapšen i osuđivan na zatvorske kazne u međuratnoj, ali i u posleratnoj Jugoslaviji, napisao esej za “Politiku” 1. marta 1945. pod naslovom “Sloboda od straha”. “Politika” esej nije objavila, a osvanuo je tek 1991. u zbirci Jovanovićevih političkih rasprava pod naslovom “Sloboda od straha”. Jovanović se uzalud uzdao da u novoj državi neće biti razloga za strah od nove vlasti i njenih organa, uveren da kovanica “sloboda od straha” odgovara “jednoj dubokoj i prisnoj potrebi svakog čoveka, naročito u našem vremenu punom nesigurnosti”.

Pre gotovo 80 godina ostavio nam je u amanet preduslov za demokratizaciju društva – slobodu od straha. Društvo u kome “neće biti diktature jednog čoveka, jedne klike ili jedne klase (…), niti će vladati jedna partija, neće biti jednopartijski sistem”. Danas, u društvu u kome jedan čovek i jedna partija drže sve poluge vlasti, u kome su i Ustavni sud i tužilaštvo podatni za ispunjavanje želja vlastodržaca i njihovih satrapa iz “Politike” koja se ne razlikuje od one iz 1945. kada nije smela da štampa Jovanovićev esej – još kako je potrebno praktikovati slobodu od straha.