Nema razloga da krijem: Čendlerov privatni detektiv Filip Marlou je jedna od mojih najvećih literarnih ljubavi. Izvorni romani, nijh sedam, objavljeni u periodu od 1939. do 1958. godine, spadaju među klasike kriminalističkog žanra – a i više od toga. Stil Rejmonda Čendlera je “dobro ostario” i već dugo se – sa dobrim razlogom i punim pravom – smatra vrhuncem američke škole “tvrdog krimića”. Tokom proteklih decenija snimljen je čitav niz filmova (i serija) sa Marlouom kao glavnim junakom, a među njima Ubistvo, draga moja (Dmitrik, 1944), Veliki san (Hoks, 1946), Marlou (Bogart, 1969), Privatni detektiv (Altman, 1973), Zbogom, lepojko (Ričards, 1975)… Sada se tom impresivnom nizu pridružio i veteran Nil Džordan koji na veliko platno nije adaptirao neko od Čendlerovih dela, već Crnooku plavušu, roman nagrađivanog irskog pisca Džona Banvila, koji je 2014. godine pod pseudonimom Bendžemin Blek čitaocima predstavio “novu” i “dotad neispričanu” avanturu omiljenog im detektiva. Crnooka plavuša je omaž i pastiš, pa je taj pristup zadržan i u ekranizaciji koju je sa Džordanom napisao Vilijam Monahan, scenarista pre svega specijalizovan za prerade i adaptacije postojećeg materijala (Skorsezeova Dvostruka igra, Skotov Krug laži, Kembelova Ivica tame).
Sedamdesetogodišnji veteran Lijam Nison u Detektivu Marlou glumi naslovnog junaka, što je u teoriji delovalo kao odličan izbor. Nažalost, godine su učinile svoje – robusni Irac svojom pojavom usporava film više nego što bi to bilo poželjno i njegov angažman lišava film poleta koji bi dobro došao kako bi se uspostavio odgovarajući ritam. Sa druge strane, Nison je svakako iskusan i ubedljiv glumac, zna kako da na svojim plećima iznese film (ovo mu je okruglo stota uloga u karijeri), tako da je njegov odabir imao smisla – a imao bi još više da mu se Marlou dogodio nekih 10-15 godina ranije. Radnja filma je smeštena u 1939, u Los Anđeles. Predstojeći rat se “oseća u vazduhu”, ali holivudska mašina za proizvodnju snova ne miruje – naprotiv, radi punom parom. Privatni detektiv Filip Marlou ima novu klijentkinju: bogata plavuša Kler Kavediš (glumi je nemačka glumica Dajen Kruger, sa kojom je Nison već delio ekran pre desetak godina u veoma dobrom trileru Bezimeni) unajmljuje privatnog detektiva da pronađe njenog nestalog ljubavnika, prevrtljvog Nika Petersona (glumi ga zgodni kanadski glumac Fransoa Arno, koji je slavu stekao zahavljujući seriji Bordžije). Naravno, slučaj se, kako to već uvek i biva, komplikuje: u priču se umešaju i Klerina majka – bivša filmska zvezda Doroti Kvinkanon (uvek pouzdana i rado viđena Džesika Lang, još jedna Nisonova bivša partnerka – glumili su zajedno sredinom 90-ih u filmu Rob Roj), i drugi krupni igrači, sve smutljivac do smutljivca (eto lepe prilike da Deni Hjuston i Alan Kaming na ograničenom prostoru pokažu šta umeju), što će sve, naravno, dovesti do lavine ubistava i vatrene završnice.
Niko ne spori da je Nil Džordan važan reditelj, koji u svojoj filmografiji ima neke zaista sjajne naslove: setimo se samo Vučije družine (1984), Mona Lize (1986), Igre plakanja (1992), Intervjua sa vampirom (1994), Majkla Kolinsa (1996, takođe sa Nisonom u glavnoj ulozi), Kraja jedne ljubavne priče (1999)… To je zaista impresivan rediteljski opus vredan divljenja, mada je primetno da tokom proteklih dvadesetak godina, iako i dalje redovno snima, Džordan nije zabeležio “pun pogodak”, bar ne u onoj meri u kojoj su to bili njegovi čuveni filmovi iz 80-ih i 90-ih. Detektiv Marlou tu ne štrči: u pitanju je kompetentan i na mahove zanimljiv film koji je snimio neko ko zna šta radi, ali, sveukupno gledano, film koji ostaje negde na sredini puta i koji ne donosi ništa novo ni kada je u pitanju Džordanov opus, ni kada je reč o Filipu Marlou. Priča je manje-više već viđena i, sa izuzetkom nekoliko vrcavih postmodernih scenarističkih ukrasa u kojima se, između ostalog, pominju Džems Džojs i Kristofer Marlou i omažira Kineska četvrt Romana Polanskog i stradanje lepe Evelin Kros Malvri, prilično staromodna, moglo bi se čak napisati – rutinska. Kada govorimo o dometima produkcije – ovo je jedan veoma uglađen film, pun boja i detalja, savršen za veliko platno zbog raskošne scenografije i kostima. Saigra Džesike Lang i Dajen Kruger je sjajna, glumice su uspele da verno dočaraju sukob majke i kćerke koje su mnogo sličnije nego što to žele sebi da priznaju, a tu su i dobro odabrani glumci u epizodama… Ipak, u celini gledano, film nikada ne uspe da dosegne visove kojima teži – nema tu onog finog tragizma i šoka koje je Džordan uspeo da prizove u svojim najboljim režijama, sve je nekako uprizoreno, sputano, utišano, čak i beživotno – bez onog očekivanog udarca u trbuh.
Detektiv Marlou nije dobro prošao u svetskim bioskopima, niti će se u Džordanovim i Nisonovim filmografijama ubrajati među važnije naslove. Veći deo kritičara je film dočekao na nož, a neke od kritika bile su prilično brutalne – što je već preterano. Ovo “irsko viđenje” Čendlerovog najpoznatijeg lika svakako nije previše nadahnuto i uzbudljivo, ali jeste dostojanstveno. Džordan je, iako mu je više od sedamdeset godina, pokazao da je i dalje reditelj od integriteta, inteligentan i pouzdan, relevantan u meri u kojoj to većina njegovih ispisnika koji su još uvek živi i aktivni više nije. Imajući sve pobrojano u vidu, Detektiv Marlou je film ograničenog dometa, namenjen prvenstveno onima koji vole Džordana, Nisona i/ili Čendlera; film koji vas, ako svedete očekivanja na pravu meru, neće razočarati, ali svakako neće ni oduševiti.
