Književno delo i njegove senke

Još od onih vremena kada je Platon preporučivao da se pesnici i slična tevabija najpre lepo i kvalitetno išibaju, a onda proteraju iz grada – a Platon je znao o čemu govori – ne prestaje da nas opseda pitanje o prirodi umetnosti. Nudio je Platon jake filozofske razloge zbog kojih je potrebno postupati na rečeni način, ali najgora optužba bila je da su umetnici u stvari krivotvoritelji, i to ne, naprosto, krivotvoritelji stvarnosti pošto je, prema Platonovom shvatanju stvari, i sama stvarnost tek osrednja kopija večnih i nepromenljivih ideja, već su umetnici falsifikatori ideja samih: oni čistotu umskih ideja kontaminiraju čulnim elementima. Loši falsifikatori, naravno, ali i kao takvi zavodljivi i opasni. Platon se, utoliko, na čudan način složio s onim prostodušnim svetom koji bi šibanje pesnika posmatrao mirno, čak i s izvesnim zadovoljstvom, a verovatno ne bi izostalo ni oduševljenje jer da su ti zgubidani najzad dobili ono što su zaslužili.

Da se, međutim, ne lažemo: istinski razlozi zbog kojih bi pesnici bili prognani zapravo su političke prirode, čak i onda kada ni sami umetnici o toj sprezi s politikom nisu znali ništa, ili su verovali da s njom nemaju nikakve veze, da su oni, zadubljeni u svoj rad, s one strane političkog. Platon je, rekosmo, znao šta govori. On je vrlo dobro znao da su pesnici, barem oni najveći, ljudi koje stvarnost ne obavezuje na način koji bi se svideo vladarima. Oni se naprosto prema stvarnosti ophode neobavezno, kvare lepo zamišljene svetove i unose smutnju među ljude. U poretku kojim vladaju oni koji znaju šta je istina – kod Platona to su filozofi – pesnici, sa svojim iskrivljenim i krivotvorenim idejama, sa svojim sumnjama i nesigurnostima, sa svojim prekomponovanjem stvarnosti, čist su višak koji ubacuje klipove u točkove napretka.

Na mnoga pitanja koja su uznemiravala Platona, za ove dve i po hiljade godina dobili smo ubedljive odgovore, ali odnos umetnosti i stvarnosti do danas je ostao vrlo napet, u tolikoj meri da se, svako malo, kako u književnosti tako i u filozofiji, pojavi izazov koji uvek iznova, pravi gadnu (i uzbudljivu) zbrku. Zebald i Knausgor, pre svih (ali i Basara, Albahari, Jergović, Kaplan) ohrabrili su nas da se, posle izvesnog zatišja, vratimo filozofskim tekstovima koje smo u prošlom veku čitali s ushićenjem ili mržnjom, kako bismo, s odmakom od pola veka, shvatili da su nas tadašnje strasti sprečavale da velike filozofe poput Deride, Blanšoa, Fukoa, Liotara, Barta, čitamo bez opterećenja. Knjiga Nemanje Mitrovića jedan je od onih posvećenih tekstova koji ključ za razumevanje savremene književnosti pronalazi u velikim tekstovima rečenih filozofa, Morisa Blanšoa pre svih. Pitanje, dakle, na koje Mitrović odgovara glasi: da li je stvarnost bitna za razumevanje književnog dela, odnosno u kojoj meri je savremena samoreferencijalnost književnog teksta dovoljna. Ili, u tradicionalnom pojmovnom režimu: da li se istina književnog dela nalazi u stvarnosti, u liku i delu pisca i njegovim idejama i namerama, ili, pak, u samom delu?

Mitrović pravi svojevrsni trougao u svojoj knjizi. On polazi od radikalno eksperimentalnog romana Sretena Ugričića Infinitiv iz 1997. godine, u tekst uvodi polemiku koju su o romanu 1998. godine vodili književni teoretičar Dejan Ilić i pisac, da bi, kao hipotenuzu tog trougla, ponudio sopstveno tumačenje koje se pre svega oslanja na radove Morisa Blanšoa. Da podsetimo: Ugričićev Infinitiv knjiga je o nepostojećoj knjizi Aksiološki infinitiv nepostojećeg engleskog filozofa Stjuarta Grinčrča (premda, dok čita roman čitalac ne zna, ili nije siguran, da je reč o romanesknom liku); Dejan Ilić se, pak, suprotstavlja Ugričićevoj ideji po kojoj se upravo u samoreferencijalnosti nalazi ključ za razumevanje književnog dela, odnosno on smatra da su život i delo autora, te njegove namere, konstitutivne za samo delo; najzad, Mitrović se suprotstavlja Ilićevom tumačenju nudeći čitav niz delotvornih paradoksa koji razvrgavaju (ili možda pojašnjavaju?) vezu između književnog dela i stvarnosti.

Već u predgovoru Mitrović naznačava kuda će se kretati njegov tekst: “Čitanje nije razgovor, ono ne raspravlja niti postavlja pitanja. Ono ne pita šta je knjiga htela da kaže. Čitanje nije kretanje razumevanja, ono nikada ne teži nekoj spokojnoj izvesnosti. Ono nam ne omogućava da dođemo do smisla, već otvara prostor kome nikada ne možemo pristupiti, suočava nas s nečitljivošću dela” (str. 13). Dakle, već na samom ulazu u tekst suočavamo se s čitavim nizom tvrdnji koji direktno idu protiv svega onoga što smo verovali da čitanje jeste, kao i protiv svega onoga što smo u školi, na časovima maternjeg jezika i književnosti, dobijali kao preporuke za čitanje. Ko se, uostalom, ne seća grozomornog pitanja: šta je pesnik hteo da kaže? Pa valjda je pesnik rekao šta je hteo, nije valjda pisao da ne bi rekao ono što ima da kaže!? No, to školsko pitanje izvire iz najdubljeg nepoverenja u jezik i stare ideje o tome da se smisao uvek skriva, da je smisao iza onoga što se pojavljuje, te da je jezik tek krhki posrednik između ideje (autora) i onoga kome je ideja upućena, te tumačenje i postoji da bi se ono skriveno iznelo na svetlo dana. (Jedna od implikacija ovako postavljenog problema jeste da je tumačenje važnije od samog dela.) Originalnost dela utoliko se, uglavnom, pripisuje autoru, te se tumači, kao kakvi arheolozi mozga, ubiše čeprkajući po piščevoj glavi ne bi li tamo otkrili “šta je pisac hteo da kaže”, odnosno smisao dela. A stvar, piše Mitrović zajedno s rečenom ekipom filozofa, stoji sasvim obrnuto: od trenutka kada je tekst objavljen pisac je za čitaoca mrtav. On je tek roditelj koji je dete odgajio, obrazovao ga i poslao svet. I to je sve. U prvom poglavlju knjige (ili prvom tekstu) Mitrović, pozivajući se na slavnu Borhesovu priču o Pjeru Menaru koji je napisao Don Kihota tako što je prepisao Servantesov roman, razgrađuje (staru) ideju po kojoj je otkrivanje piščeve namere neophodan uslov za određivanje smisla nekog dela. I ne samo to. U ovom tekstu se izokreće samorazumljiva postavka po kojoj je originalno ono delo koje se ne može ponoviti. Kad malo strpljivije čitamo Blanšoa, Deridu ili Deleza, a Mitrović to radi temeljito, zar se ne susrećemo s vrtoglavim borhesovskim paradoksom da je upravo ponovljivost uslov mogućnosti originala? Ili, nije li kopija ono što originalu daje vrednost izvornosti? “Da bi funkcionisao, da bi bio čitak, potpis mora da ima ponovljivu, iterabilnu formu, razumljivu i čitljivu u različitim kontekstima – formu koja se može imitirati, i ta mogućnost imitiranja odvaja ga od sadašnje i singularne intencije po kojoj nastaje. (…) Mogućnost oponašanja uslov je koji omogućuje potpis. Imitaciju zato ne treba posmatrati kao slučajnost koja može snaći original – imitacija je uslov autentičnog i originalnog” (str. 31). Potom sledi paradoks znaka. Između znakova ne postoji nikakva prirodna veza, što će reći da je odnos između znaka i označenog (stvarnosti) uvek slučajan, stvar dogovora (konvencije), a nikako nije suštinski određen. Pa, ako je tome tako – a jezik jeste sistem znakova – na koji bi način stvarnost mogla da bude određujuća za književno (umetničko) delo? (Primetimo da je kod dobrih pisaca stvarnost momenat koji se najdublje poštuje, te kod njih ne nalazimo činjenične pogreške, ili proizvoljne tvrdnje. No, odnos sa stvarnošću ništa ne govori o istinitosti književnog (umetničkog) dela.) Ulančavajući paradokse Mitrović ruši mit o stvarnosti kao veličini konstitutivnoj za razumevanje književnog dela i njegovu istinu, i na mesto tog mita postavlja veličine poput neodlučivosti (tekst “Infinitiv, neodlučivost, politika”), zaborava (tekst “O zaboravu nepamtljivog”), nestabilnosti (tekst “Glas iz spoljašnjosti”), ludila (tekst “Prisustvo odsustva”), vremenitosti (paradoks konačnosti ili smrti, tekst “Susret sa imaginarnim”).

Poznavaoce francuskog poststrukturalizma Mitrovićeva knjiga neće iznenaditi, ali će one koji prate domaću književnoteorijsku proizvodnju ovaj tekst svakako da osveži, ili, nadati se, makar iznervira. (Neće se, međutim, dogoditi ni jedno ni drugo jer intenzivno sumnjamo da će ljudi iz struke, zagledani u sopstveni trbuh, ovu knjigu uopšte konsultovati.) Kriza teorije književnosti na ovim prostorima, zamorno okretanje u krugu prepotopskih (mrtvih) teorija i dubina bezidejnosti potpuno su devastirajući. Jedan od razloga je što poststrukturalistički talas nikada nije ovaj prostor zahvatio dovoljno snažno da bi identitetska trućanja popadala poput parazita koji se kandžicama drže za zdravo tkivo književnosti, a pogled uperen u nedohvatne visine književnosti odvratio ka tekstu samom. Ovom knjigom Mitrović se upisuje u ono malo teoretičarki i teretičara književnosti (Aleksandra Mančić, Novica Milić, Zoran Paunović) koji baštine ono najbolje iz savremene filozofije i teorije književnosti.

Najzad, gde je ovde politički momenat koji je toliko mučio starog Platona? Upravo u slobodi autora i neizvesnosti koju njegov poduhvat nosi, ali i u slobodi čitaoca i nesamerljivom mnoštvu tumačenja koje veliko delo nudi. Kao i sama stvarnost, uostalom. A takva sloboda za autoritarne režime apsolutno je nedopustiva. Platon je, kao što smo napisali, znao o čemu govori.