San o slobodi… na starom ćebetu

Komad Kao i sve slobodne devojke Tanje Šljivar imao je neuobičajeno dug put do domaće pozorišne scene jer je do sada izvođen u Italiji i u Nemačkoj. Postavka iz Dojčes teatra iz Berlina učestvovala je u takmičarskoj selekciji Sterijinog pozorja 2019. godine, o čemu možete čitati u “Vremenu” br. 1483. Verovatno nikada nećemo saznati zašto je bilo potrebno šest godina da ovaj komad stigne do naših pozorišta, ali eto, sad se konačno igra na Velikoj sceni Ateljea 212.

Komad je inspirisan istinitim događajem za koji je spisateljica saznala iz novina. Tanja Šljivar nije pohitala da sazna ko su te devojčice već je problem pokušala da sagleda šire – kakva društvena klima učini mogućim da šest trinaestogodišnjih devojčica ostanu trudne na osnovnoškolskoj ekskurziji i šta se zatim moglo dešavati sa njima. Komad je napisan u uslovno rečeno postdramskoj strukturi. Tekst se preliva kroz sedam monologa (šest drugarica je zatrudnelo, a sedma nije pa se “jadna sekira”) koje izgovaraju subjekti sličnih i međusobno zamenljivih imena. To je tako zato što nije reč o individualnoj sudbini, već o društvenoj pojavi. U drami nema sukoba – njima se desilo što im se desilo i sa njima će biti kako bude, odnosno kako autoritet odluči. Nema prostora za društveni sukob koji bi izrodio promenu ili makar tragičnu žrtvu kroz čije stradanje bi publika proživela katarzu. Jedino što može sedam devojčica je da u svojim glavama valja i razmenjuje zajednički san o tome šta bi sve mogle kada bi mogle da odlučuju o bilo čemu zaista važnom. Ali one ne mogu ništa! Ne mogu jer su siromašne – jedna od njih živi na obodu grada sama sa bakom, druga sa samohranom majkom, a po svoj prilici ni ostalih pet nisu u mnogo boljoj situaciji. Prepuštene su same sebi. Prepuštene su bespoštednom ispiranju mozga od medija koji im servira potrošačke uzore, od profesora koji ih zasipa nacionalističkim i verskim doktrinama, od lekara koji se ne bave medicinom već moralnim i verskim propovedima… A one bi samo htele da budu slobodne, da budu nezavisne, da budu privlačne, da budu odrasle… Da budu negde drugde sa nekim drugim. Najdalje što su uspele da odu je jedan raspali hotel u kome su na jedno veče zajedno sa svojim drugarima živele san o slobodi valjajući se na ćebetu koje je starije od njih. Htele bi one da se pobune, trude se da izgledaju opasno, moderno, da makar same sebi stvore sliku da mogu da odluče šta će biti sa njima i njihovom nerođenom decom. Ova priča se desila u jednom malom mestu u Bosni, a mogla se dogoditi i u Kvinsu ili u Kotežu, i u tome su lepota i užas ove priče.

23-1

Rediteljka Selma Spahić je u regionu poznata po uspešno režiranim društveno angažovanim predstavama. Mnoge od tih predstava su na tragu postdramskog pozorišta. Selma i Tanja su već sarađivale, tako da se čini logična odluka uprave Ateljea 212 da nju pozovu da postavi ovaj komad. Međutim, rediteljka kao da je imala strah da će beogradskoj publici biti dosadna jednostavna struktura ovog komada. U predstavi se na atraktivan način koriste video radovi (Staša Bukumirović), scenografija Zorana Petrova se vrti, baloni pucaju, konfete padaju, kostimi (kostimograf Selena Orb) oblače se i svlače, muzika (kompozitor Draško Adžić) izvodi se uživo i pušta preko zvučnika, glumci plešu (koreograf Ana Dubljević)…

Zahvaljujući tolikoj količini atrakcija na predstavi koja traje nepunih sat i po možda vam neće biti dosadno, ali ništa od svega toga vam neće pomoći da pojmite sudbinu sedam trinaestogodišnjih devojčica. Glumci i glumice (Milica Mihajlović, Ana Mandić, Jelena Stupljanin, Ermin Bravo, Marko Grabež, Marta Bjelica, Mina Aleksić / Vera Jovanović) izgovaraju tekst sa izvesnim otklonom, ne uspevajući baš da svi i baš uvek da pogode akcenat, a ni artikulacija nije sjajna. Nije ni sasvim jasno zašto dva glumca takođe igraju devojčice. Jasno nam je da je Tanja Šljivar u samom tekstu dala i tu mogućnost, ali opet, da bi to bilo izvedeno mora biti scenski opravdano, a ne da mi razmišljamo da li je rediteljka htela da se bavi problemom rodnog identiteta ili nečim drugim.

Ima i dobrih momenata. Na početku Milica Mihajlović odlučno i srčano priča o tome kako su se devojčice pobunile protiv terora veroučitelja, a nešto kasnije uverljivo i ekspresivno igra dementnu baku koju prvo gledamo na videu u krupnom planu, a zatim kako izlazi iz kuće. Ipak, najpotresniji trenutak je kada se na zidu bakine kuće projektuje slika sedam stvarnih devojčica. Kada vas sa velikog ekrana pogledaju te oči devojčica čija tela poprimaju oblike zrelih žena možda će vam na trenutak zastati dah i možda ćete pomisliti: ovo se moglo dogoditi baš njima. Tada će vam se nešto okrenuti u želucu i biće vas sramota što je takva priča moguća u Evropi u 21. veku i bićete ljuti i na sebe i na društvo koje tinejdžere tretira kao potrošače, a ne kao potencijal za bolju budućnost. Ali ta će vas misao držati samo trenutak. Predstava vas je od početka navikla na atrakciju, krenuće aplauz i vi ćete pomisliti: a hoće li devojčice izaći iz kuće kao što je i glumica koja igra baku izašla malo pre? I radovali biste se da ih vidite, da se uhvate za ruke sa ostalim glumcima, da se osmehnu, poklone, da znate da su dobro, da je ovo samo predstava, da nije istina… Varate se ljuto! Jeste, istina je. Drama Kao i sve slobodne devojke nastala je na osnovu istinite priče. Znali bismo mi to vrlo dobro i da nam nije “priznala” Tanja Šljivar.