Među dokumentima pripremljenim za podizanje optužnice protiv Ante Pavelića i bivšeg ministra unutrašnjih poslova NDH Andrije Artukovića, koji se čuvaju u Hrvatskom državnom arhivu na Marulićevom trgu u Zagrebu, nalazi se niz fotografija netom preminule dece i beba, u različitim stadijumima izgladnelosti i bolesti. Fotografije su krišom snimili zaposleni u Hrvatskom crvenom krstu, u mrtvačnici dečjeg koncentracionog logora u Sisku, s namerom da budućim generacijama posluže kao dokaz o tome šta je učinjeno deci zatočenoj u tom logoru, ko je to učinio i zašto. To su prizori iz pakla.
FALSIFIKOVANJE ISTORIJE
Ove nedelje razmišljam o tim fotografijama dok čitam prve kritike i autorske tekstove o epskom, dugo planiranom filmu Lordana Zafranovića o deci Kozare. Zafranovićev novi film govori o deci s Kozare i iz okolnih krajeva koja su, nakon ofanzive udruženih nemačkih i ustaških snaga, u mnogim slučajevima odvojena od roditelja i transportovana u niz dečjih koncentracionih logora, pre svega u Staru Gradišku (podlogor Jasenovca) i Sisak. Odatle su ih spasavali aktivisti Crvenog krsta, predvođeni humanitarkom austrijskog porekla Dianom Budisavljević i Kamilom Breslerom, službenikom Ministarstva zdravstva NDH, koji je posle rata postao priznati stručnjak za dečju pedagogiju. Njihovi roditelji uglavnom su deportovani u različite koncentracione logore, poslati u Rajh na prinudni rad ili streljani.
Do trenutka kada su Diana Budisavljević i njen tim uspeli da spasu decu i prebace ih u takozvana dečja “prihvatilišta”, u kojima su okrutno postupanje osoblja i indoktrinacija bili česta pojava, za neke od njih već je bilo prekasno. U međuvremenu su umrla od neuhranjenosti, bolesti ili gladi. Mnoga spasena deca nosila su psihološke ožiljke tog iskustva do kraja života. Neku od njih kasnije su usvojile lokalne porodice i odgajale ih kao Hrvate katoličke veroispovesti, a da nikada nisu saznala svoj pravi identitet niti otkrila ko su im bili roditelji.
Tokom premijere filma na beogradskom Festu prošle nedelje, Zafranović je na binu izveo neke od poslednjih preživelih zatočenika ovih logora. Ne znam da li su oni bili svesni bure koju je premijera izazvala. Lično se nadam da nisu i da su jednostavno proveli jedno divno veče. Još se više nadam da nisu bili svesni predvidljivih reakcija u nekim hrvatskim medijima. Pored kritika u kojima se zameralo nedovoljno suptilno i navodno stereotipno prikazivanje ustaša ili neprekidno nizanje scena nasilja, drugi tekstovi su, još predvidljivije, tvrdili da je film zasnovan na istorijskim falsifikatima. Tako je, na primer, Ivica Šola, profesor teologije na Univerzitetu u Osijeku, u autorskom tekstu objavljenom u tiražnoj Slobodnoj Dalmaciji napisao da, nasuprot tvrdnjama o nameri da se srpska deca zatoče, što je istoriografija već dokazala, on poseduje dokumente koji navodno dokazuju da su ustaške vlasti zapravo nastojale da ih spasu. Kao dokaz naveo je Pavelićevo naređenje ministarstvima zdravstva i socijalnog staranja da intervenišu, premeste decu u “prihvatilišta” i bolnice i, gde god je moguće, ponovo ih spoje sa porodicama. Prema tom tumačenju za smrt te dece nisu bile odgovorne vlasti NDH – već partizani koji su ih naterali u šumu, a zatim ih tamo ostavili bez odgovarajuće hrane i skloništa. U tekstu se implicira da se ustaški režim brinuo o toj nesrećnoj deci, za razliku od bezosećajnih i okrutnih partizana. Još zlokobnije, Šola je Zafranovićev film (koji je nazvao “gola laž”) predstavio kao neku vrstu drugog Memoranduma SANU, odnosno kao deo šireg rata Srbije protiv Hrvatske i hrvatskog naroda.
Iako Šoline tvrdnje predstavljaju poznatu i sve popularniju tezu među hrvatskim istorijskim revizionistima, takva verzija istorije nema mnogo veze sa činjenicama. Pre svega, za Pavelića je bilo tipično da javno izdaje naređenja kojima poziva na obustavljanje ustaških zločina koje je sam pokrenuo, dok je iza zatvorenih vrata svojim najbližim saradnicima davao suprotna uputstva, na šta su se nemačke okupacione snage često žalile. Mnogi revizionisti koji pišu o ustaškom režimu i NDH izuzetno loše analiziraju arhivske izvore, jer jednostavno prenose ono što je napisano, umesto da pokušaju da razumeju šta je time zapravo bilo zamišljeno. Drugo, iako Šola sugeriše suprotno, nijedan ozbiljan istraživač nikada nije tvrdio da su Budisavljević i njena grupa medicinskih sestara i aktivista Komunističke partije morali da deluju potpuno tajno i uz totalno protivljenje ustaškog rukovodstva. Naprotiv, kako su brojne studije pokazale, frakcijske podele i rivalstva unutar ustaškog pokreta značili su da su se Diana Budisavljević i drugi suočavali sa upornim opstrukcijama pojedinih funkcionera, ali nikako sa svim ustaškim zvaničnicima.
REŠENJE “PROBLEMA”
Nesporno je da su službenici Ministarstva zdravstva, poput Breslera, nastojali da pomognu Budisavljević u spasavanju dece, kao i da je ustaško rukovodstvo tolerisalo njene aktivnosti, mada veoma nevoljno. Međutim, to nije imalo nikakve veze sa saosećanjem Pavelića, Vjekoslava Luburića i drugih. Naprotiv, takvo postupanje bilo je podstaknuto pritiskom nemačkih saveznika NDH, rastućim zgražavanjem hrvatske javnosti, koja je postajala sve svesnija strašne sudbine dece, kao i željom Luburića i njegovih saradnika da se dece oslobode nakon što su napušteni njegovi planovi da srpske dečake pretvore u janjičare. Za te dečake, od kojih je većina umrla od neuhranjenosti ili bolesti, već je bilo prekasno, kao i za mnogu drugu zatočenu decu. Kada su Budisavljević i njen tim stigli u koncentracione logore Sisak i Stara Gradiška, mnoga deca su već bila na samrti, dok su druga umrla tokom transporta iz logora.
Postojao je još jedan značajan razlog iz kojeg je ustaški režim pristao da Diani Budisavljević i njenom timu dozvoli spasavanje dece: jednostavno, to je doprinosilo ostvarivanju etničkih i rasnih ciljeva ustaškog režima, koji je u svojim dugoročnim planovima za Srbe u NDH oscilirao između projekta istrebljenja i politike prisilne asimilacije – za razliku od nedvosmislene namere potpunog uništenja Jevreja i Roma. U duhu zloglasnog govora Hajnriha Himlera održanog 6. oktobra 1943. u Poznanju, u kojem je opravdavao masovno ubijanje jevrejske dece kako bi se sprečila njihova buduća osveta, ustaški ideolozi raspravljali su o tome šta učiniti sa srpskom decom. Jedan ustaški aktivista otišao je toliko daleko da je bebe začete u mešovitim srpsko-hrvatskim vezama opisao kao “petu kolonu u materici”. Međutim, takvi stavovi nailazili su na sve veće protivljenje, naročito od početka 1942. godine, kada su masovna prisilna prevođenja u katoličanstvo i prisilna asimilacija postali centralni stubovi “rešenja” srpskog “problema”. Time što je Budisavljević i Bresleru dozvolio da spasu decu i smeste ih u hrvatske porodice, ustaški režim je posredno mogao da dovrši proces njihovog pretvaranja u Hrvate, kroz prisilno premeštanje iz jedne grupe (srpske zajednice) u drugu (hrvatsku naciju). U pisanjima Rafaela Lemkina iz 1944. godine, takav postupak će biti prepoznat kao jedna od ključnih komponenti pravnog pojma genocida, termina koji je upravo on skovao da označi namerno masovno uništenje.
ZLOUPOTREBA ZLOČINA
Naravno, Budisavljević je učinila sve što je mogla da izbegne saučesništvo u tom poduhvatu, sastavljajući pedantnu kartoteku sa što više podataka o svakom preživelom detetu. Osim toga, mnoge hrvatske porodice koje su pružile utočište deci nesumnjivo su bile vođene najboljim namerama, a neke od njih su podržavale partizane. Međutim, memoari pojedine dece jasno pokazuju da su neke od njih usvojile porodice koje su podržavale ustaše i bile izrazito katoličke. U tom smislu, ovaj proces nije bio drugačiji od onoga što se događalo u Španiji nakon građanskog rata, pod režimom Fransiska Franka, kada su deca ubijenih ili zatvorenih republikanaca smeštana u frankističke porodice kako bi bila odgajana kao “dobri” španski fašisti. Ipak, uprkos herojskim naporima, Budisavljević nije uspela da izbegne da, protiv svoje volje, postane deo propagandne priče koju je ustaški režim stvorio kako bi “objasnio” sudbinu dece Kozare. Tako su se njeni dokumentarni snimci u kojima deli hranu deci pojavili i u ozloglašenom propagandnom filmu Crne legije Straža na Drini iz 1942. godine. Zapravo, apologetski narativ o deci Kozare neposredno je preuzet iz tog filma.
Kao i u slučaju koncentracionog logora Jasenovac, ustaški režim uložio je velike resurse i mnogo vremena u nastojanje da zločin protiv čovečnosti prikaže kao čin spasavanja. Vredi razmisliti o tome zašto su negatori zločina uložili toliko napora u poricanje zločina počinjenih u Jasenovcu i na Kozari, ali i zašto je posleratna Jugoslavija pridavala toliki značaj upravo tim događajima. Na kraju krajeva, većina Srba koje je ustaški režim usmrtio zapravo nije stradala u Jasenovcu, kao što ni većina stradale srpske dece nije umrla usled operacije na Kozari. Razlog se, verovatno, nalazi u okolnostima ova dva fenomena. Iako je masovni teror nad Srbima u ruralnim područjima, posebno između 1941. i 1942, odneo daleko veći broj žrtava ustaškog režima, negatori zločina mogli su, i još uvek mogu, da to racionalizuju kao preteranu reakciju režima na “pobunu” Srba protiv nove države, baš kao što je to činila i sama ustaška propaganda. Nasuprot tome, mnogo je teže tvrditi da uspostavljanje sistema logora za istrebljenje, kao i zatvaranje i ubijanje velikog broja dece koja pripadaju određenoj etničkoj grupi, može biti bilo šta drugo osim planskog zločina, odnosno genocida.
Priča o deci Kozare, njihovom stradanju, spasavanju i posleratnoj borbi da ponovo izgrade svoje živote, trebalo bi da podstakne solidarnost sa žrtvama, osudu počinilaca i odlučnost da se takvi zločini nikada ne ponove. Umesto toga, u godini u kojoj su delovi srpskog društva veličali generala bosanskih Srba i osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, dok su na Kosovu izbili masovni protesti nakon što je bivši predsednik i vođa OVK Hašim Tači osuđen za ratne zločine, možda je neizbežno, ali ipak razočaravajuće, što je film o onome najboljem u ljudima u najgorim vremenima (kako je to prikazano i u dokumentarno-igranom filmu Dnevnik Diane B.) još jednom pokazao da se, kada je reč o sećanju na zločine i odnosu prema žrtvama, istorija na prostoru bivše Jugoslavije i dalje piše po dobro poznatom nacionalističkom obrascu, prema kojem sopstveni narod uvek mora biti žrtva, a nikada počinilac. I više od toga, pokazao je da nacionalisti svih boja, koji su oduvek imali više zajedničkog jedni s drugima nego sa većinom svojih sunarodnika, nemaju nikakvih skrupula da iznova iskopavaju žrtve zločina iz prošlosti, čak i one potpuno bespomoćne i nevine, kao što su deca – i da prekrajaju njihove životne priče, poriču stvarnost koju su proživeli i koriste ih kao oružje u današnjim sukobima.
Autor je britanski istoričar, autor više studija o NDH i ustaškom režimu
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
