Ako izuzmemo vrlo nepoželjnu mogućnost da se rat u Ukrajini pretvori u nuklearni, taj sukob jeste interesantan sa stanovišta uloge novih tehnologija u ratovanju. Razvoj interneta značajno je promenio sve industrije pa i namensku, mada su poznavaoci naoružanja pomalo suzdržani kada se povede reč o tome šta je od noviteta prikazivanih na raznim sajmovima i vežbama isprobano na ukrajinskom terenu. U prvih sedam meseci rata uglavnom se to svodilo na protivoklopne rakete poput Džavelina i dronove sličnih namena, kao što je turski Barjaktar. Leteći vojnici, roboti koji hodaju i pucaju i slične stvari daleko su od uvođenja u naoružanje, verovatno i preskupi.
Zato je prepoznato novo sredstvo i novi prostor za ratovanje: mobilna telefonija. Ovo novo treba shvatiti uslovno, mobilni telefoni se u ratovima koriste već četvrt veka, od trenutka kada su omasovljeni, i u sukobima koji su se dešavali u urbanim sredinama. Mobilni telefon je legalno, dostupno, a moćno sredstvo veze čija je najveća mana to što druga strana može da ga prati i špijunira, naročito ako upravlja mrežom.
To se donekle promenilo s pojavom pametnih telefona koji komuniciraju internetom i mogu da koriste bolje zaštićene aplikacije. Opet se radi o jeftinom i široko dostupnom sredstvu za komunikaciju, ali sada može da se poveže na internet, više mu nije neophodna mobilna mreža. Ko se ozbiljnije bavio početkom rata u Ukrajini, 2014. godine, uočio je da ih je prvo prihvatila ukrajinska vojska, u to vreme neopremljena i slabo organizovana. Roman Horbik, ukrajinski istraživač koji živi u Švedskoj, primetio je da su na početku rata mobilni telefoni korišćeni za mapiranje minskih polja, prisluškivanje, ali i navođenje artiljerije, tako su ih koristili ukrajinski vojnici koji nisu imali bolju opremu na raspolaganju.
Osam godina kasnije sve se promenilo, Rusi su počeli da primenjuju sofisticiranije, unapređene sisteme, otpornije na uticaj mobilnih telefona, ali su i pametni telefoni napredovali. Omasovljenje društvenih mreža i elektronske komunikacije uopšte dovelo je do toga da je mobilni telefon postao obavezan za svako civilizovano biće. Zato su zapadne zemlje otvorile svoje mreže za izbeglice iz Ukrajine, ali je mnogo interesantnije ono što se događa na frontu.
Svaki vojnik je pomenuto civilizovano biće, a veza sa tim “civilstvom” mu je mobilni telefon, čije se korišćenje u vojsci toleriše. S jedne strane to olakšava vojniku na frontu da komunicira sa porodicom i čini ga mirnijim, a mana je da se mobilni telefon lako detektuje i otkriva položaje. Pre nekoliko meseci internetom se širila mapa koja je prikazivala gde su koncentrisane ruske trupe u Ukrajini, a na osnovu masovnog korišćenja mobilnih telefona od strane vojnika. Neki stratezi smatrali su da je to jedna od većih grešaka koje je ruska vojska napravila, ali pitanje je može li se vojnicima zabraniti da koriste telefone, kao što im se ne može zabraniti da puše, zavisnosti su u pitanju u oba slučaja.
Postoji bojazan da bi ruska strana mogla da izvrši udar na komunikacione satelite ako proceni da je uticaj mobilnih telefona postao previše opasan. To bi definitivno bila internacionalizacija rata i veruje se da se Moskva zbog toga, još uvek, suzdržava. Ako se predomisle, to bi na ceo svet imalo veće posledice od ograničene upotrebe nuklearnog oružja, svi servisi koji koriste satelite bi stali, a mi bismo se setili kako smo živeli pre pametnih telefona i navigacije.
