Na kraju festivala ne možemo se oteti utisku da pozorište koje svodi svoja sredstva na minimum kako bi bilo što jasnije i ubojitije sebi samom vezuje ruke, te da najjači i najduži utisak ostavlja pozorište koje se vraća superiorno artikulisanoj umetničkoj formi
foto: bitefDr Auslender (made for Germany)
Na sredini Bitefa videli smo dve domaće predstave Dr Auslender (made for Germany) (produkcija Bitefa i JDP) i Svet bez žena (produkcija Bitefa i CZKD). Ove dve predstave se tematski, estetski i idejno naslanjaju na predstave Gardien party i Tihuana jer govore o potplaćenoj, izrabljivanoj poziciji radne snage. Razlika je u tome što Gardien party i Tihuana govore o ovom fenomenu na globalnom nivou, a domaće predstave ga sagledavaju u lokalnim okvirima. Ako se uzme u obzir da se ovogodišnji Bitef odvija pod sloganom “Mi, junaci rada svog” (čime se izražava svojevrsni bunt protiv potplaćenog rada), možemo zaključiti da su sve četiri predstave, u toku čitavog festivala, dobro pozicionirane. Sa stanovišta estetike, tačnije pozorišnog postupka, možemo reći da Dr Auslender u odnosu na Gardien party (kako je istaknuto i u katalogu festivala) funkcioniše komplementarno. Gardien party se sastoji od ispovesti čuvara svetskih muzeja koji sami prezentuju svoju priču. Dr Auslender je sastavljena od dokumentarnih ispovesti naših lekara koji su otišli ili će otići na rad u Nemačku, s tim što njihove životne priče na sceni predstavljaju profesionalni glumci (Aleksandar Đinđić, Olivera Guconić, Željko Maksimović i Dragana Varagić). Priča o medicinskim radnicima koji napuštaju zemlju u potrazi za boljim uslovima za život i rad jeste veoma važna tema i važan problem čijih smo dimenzija svi postali svesni naročito tokom i nakon pandemije korona virusa. Međutim, reditelja Bojana Đorđeva i dramaturge Tanju Šljivar i Minu Milošević nije zanimao ovaj problem sa aspekta nas koji ostajemo tj. društva koje ostaje bez medicinskog osoblja, već ih je mnogo više zanimalo stanovište onih koji su otišli: koji su bili njihovi razlozi za odlazak, kako su oni doživeli taj kulturološki prelaz, kako oni vide svoju budućnost u novoj sredini, da li će se vraćati u zemlju… Priče koje smo čuli bliske su onima koje smo čuli mnogo puta i od poznanika i u medijima, i utvrđuju nas u onome što smo i sami o ovom problemu naslućivali. Novi momenat je u tome što predstavu gledamo u zgradi Medicinskog fakulteta gde se “auslenderi” i školuju. Odlazak na Medicinski fakultet i obilazak njihovog muzeja, šetanje po hodnicima, sedenje u skamijama u amfiteatru za anatomiju je sam po sebi zanimljiv doživljaj za većinu nas koji nikada nismo imali prilike da uđemo u ovu zgradu. Glumci sede na mestu koje inače pripada predavačima, što jeste logična pozicija u tom prostoru. S druge strane, velika katedra jako ograničava mizanscen i stavlja glumce u poziciju predavača iako se ovde mnogo više radi o ispovesti nego o predavanju. Glumci nastoje da nam predstave različite likove, njihove karakterne osobine, karakteristične gestove, način na koji govore, akcent koji je tipičan za kraj iz koga dolaze. Predstava se lepo i logično razvija sve do trenutka kada se sa priče o našim lekarima pređe na širu priču (preko fotografije jednog broda krcatog migrantima) o sudbini migranata generalno. Tada predstava gubi zamah i razvodnjava se umesto da se zaoštrava. Priča o ilegalnim emigrantima je ipak sasvim drugačiji problem od problema lekara koji po pozivu ili bez njega odlaze da nastave da rade u boljim uslovima.
foto: igor korugaSvet bez žena
U predstavi Svet bez žena Maja Pelević i Olga Dimitrijević razbijaju naše stereotipne predstave o položaju žene u savremenom srpskom teatru. Olga i Maja su svoju predstavu počele od istraživanja u kome su pokazale da ravnopravnost polova ne postoji u realnom životu. Brojčano, žena i muškaraca pozorišnih radnika ima otprilike isto, ali na pozicijama moći i odlučivanja apsolutno su dominantni muškarci. Iako na prvi pogled i ova predstava liči na predstavu-predavanje, ona to zapravo nije jer su Olga i Maja (koje su istovremeno i izvođači) na sceni mnogo više nalik na animatorke u ružičastom i plavom dresu. One bukvalno odigraju čitavu svoju predstavu što teškoj i turobnoj temi daje mnogo angažovaniji i vedriji ton. Olga Dimitrijević se, inače, među našim pozorišnicima-aktivistima izdvaja time što u njenim predstavama uvek postoji izlaz jer ona duboko veruje da je za istinsku promenu pre svega potreban elan i vera da je promena moguća. Upravo to je velika vrednost njenog aktivizma koji je demonstriran i u ovoj predstavi. Iako nam govore strašne i sumorne činjenice, Maja i Olga kao izvođačice bude u nama elan i vedar duh. Na kraju predstave, pozivajući nas da se izjasnimo o važnim pitanjima za nas i za svet, one nas pozivaju i da izađemo na scenu i priključimo se velikom hepeningu tokom koga se družimo, razmenjujemo ideje, slušamo muziku i jedemo palačinke. Nije ni čudo što je ova predstava dobila nagradu publike na Bitefu.
Sutradan smo gledali predstavu Solo rediteljke (ideja, koncept i izvođenje Nina Rajić Kranjac, Nataša Keser, Benjamin Krnetić, Marko Mandić, produkcija Slovensko mladinsko gledališče i Maska) koja ima upravo suprotan zaključak – šta god umetnici učinili u pozorištu, pozorište ne može ništa da promeni u svetu. Nina Rajić Kranjac je izvela autopoetični performans u kome nam je zajedno sa kolegama glumcima iznela svoje viđenje pozorišta, svoj životni i pozorišni put i odluku da se nakon ovoga više neće baviti pozorištem. Gledano sa stanovišta kompozicije repertoara festivala, predstava-performans Nine Rajić Kranjc postavljena je kao antiteza onome što su izvele Olga i Maja. Za razliku od Maje i Olge koje nedvosmisleno ukazuju kako je njihov život kao slobodnih umetnica veoma težak, ali da veruju u promenu, Nina Kranjac otkriva da njoj u profesionalnom životu ide jako dobro (odmah je dobijala nagrade, mogla je da radi šta je htela i kako je htela u najprestižnijim slovenačkim pozorišnim kućama…), ali da je ipak ne ispunjava. Besna je i na život i na pozorište jer oseća da ne može ništa da promeni kroz pozorište. Da je samo do toga, jednostavno bi bilo okrenuti se i otići, no (citirajući Pitera Bruka) Nina Rajić Kranjac isto tako tvrdi da u pozorištu treba rizikovati, što opet podrazumeva da ipak treba napraviti predstavu. Sa romantičarskim zanosom ova mlada i nama nepoznata umetnica u postrediteljskom duhu iznosi svoja iskrena i trenutna uverenja o životu i pozorištu – ima u ovom nastupu na momente nešto od No acting Tomija Janežiča (njenog profesora). Zanimljivo je da se ona prepoznaje u poeziji Milene Marković, koja takođe ima nečeg bolno iskrenog (i sarađivala je sa Tomijem Janežičem). Međutim, čini se da je bazični problem predstave nedostatak strukture ili makar “ključ” koji bi publici pomogao da prati umetnicu na njenom četvorosatnom putovanju. Potpuni razlaz nastaje u drugom delu koji se izvodi u dvorištu, gde nas dočekaju pivo i roštilj. To pivo i taj roštilj imaju upravo suprotan efekat od palačinki u prethodnoj predstavi. Dok su palačinke akt druženja i jedinstva između izvođača i publike (pravimo zajedno i jedemo zajedno), ovde hrana postaje tačka razlaza. Jedna ekipa pravi velike količine roštilja i toči pivo, publika jede i pije, a glumci izvode nekakvu beskrajnu improvizaciju o zlom rođaku koji ima puno para i na svaki način (pa i seksualno) iskorišćava svoje mlade rođake. I dok mi jedemo-pijemo-jedemo i gledamo kako se gologuz glumac sa rolerima na nogama pentra uz nekakvu skalameriju, uviđamo da ovakvo pozorište zaista ne može ništa da promeni i da se Nina Rajić Kranjac u želji da bude ultimativna u svom pristupu umetnosti, našla u tački iz koje stvarno nema kuda dalje. Inače, ova predstava je dobila Gran pri “Mira Trailović”. Drugi Gran pri dobila je predstava Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima o kojoj smo pisali u prethodnom tekstu. Ova predstava je dobila i Politikinu nagradu za najbolju režiju (reditelj je Jan Martens).
foto: bitefLjubav
Pretposlednjeg dana festivala gledali smo predstavu Ljubav (tekst i režija Aleksander Zeldin, Zeldin kompani, London, Velika Britanija u koprodukciji sa Odeon teatrom, Pariz, Francuska). Za razliku od svih prethodnih predstava koje na ovaj ili onaj način govore o ljudima koji rade i pate dok rade, Aleksander Zeldin se bavi sudbinom onih kojima je uskraćeno pravo na rad. Radnja komada se dešava u svratištu u koje britansko socijalno trpa sve one koji su ispali iz mašine neoliberalnog kapitalizma (porodice koje su bankrotirale, imigranti iz raznih krajeva sveta, stari, nemoćni, nesnađeni…). U hiperrealistički prikazanom prostoru svratišta glumci suvereno i sa uživljavanjem a la Stanislavski igraju ove nesrećnike. Dramaturgija predstave je savremena, ali duboko naslonjena na iskustvo Maksima Gorkog (Na dnu), kao i na Čehovljeve komade i kratke priče. Dramske priče i sukoba naizgled nema, ali je ljudska patnja krajnje uverljiva. Dirljivo je i potresno pa ako hoćete i poučno gledati njihove sudbine. Svako od njih veruje da tu ne pripada, da je bolji od ostalih, da je tu stigao slučajno i da će odatle brzo otići samo ako bude poslušan, ako radi ono što mu se kaže, ako se ne opire, ako ostaje dosledno ljubazan i onda kada ga ljudi iz socijalnog zanemaruju i onda kada mu ne daju ono na šta po zakonu ima prava i onda kada ga namerno ponižavaju. Bezosećajni sistem ih sve melje i nema im pomoći – nisu više korisni, a svojim potrebama predstavljaju teret za potrošačko društvo. Glavna borba u ovom mikro svetu, pored uzaludne borbe sa sistemom, jeste i borba nesrećnika sateranih u ovo svratište jednih protiv drugih. Strašno je videti kako nesreća ljude razdvaja i zbližava. Oni jedni drugima ne veruju, jedni druge preziru, plaše se i potkradaju. A kada ih prođe nalet sebičnosti, uvide kako su se ružno poneli prema bližnjem svom koji strašno pati tu pored njih. Ova predstava je dobila Specijalnu nagradu “Jovan Ćirilov”.
foto: bitefKrize
Na zatvaranju festivala gledali smo predstavu Krize Žige Divjaka (još jedna produkcija Slovenskog mladinskog gledališča i Maske). Ova predstava je tačka na i u selektorskoj koncepciji Ivana Medenice. Nakon svih predstava u kojima su kroz različite teatarske postupke razmatrana tema eksploatacije rada u savremenom kapitalizmu, na kraju smo imali predstavu u kojoj su nam bukvalno pročitani delovi iz stručnih knjiga koje se bave pitanjem eksploatacije čoveka i prirode u savremenom kapitalizmu. Dok nam su nam iz off-a čitani odlomci iz knjiga (Less iz More Jasona Hickela i The Mushroom at the End of the World Anne Tsing) koje su odabrali dramaturg predstave Goran Injac i reditelj Žiga Divjak, gledamo na sceni glumce koji dođu goli, obuku se, pokupe nekakvu robu koja prezentuje njihov lik i trče-trče-trče. Roba im tokom trčanja ispadne iz ruku, a oni padnu na pod. Na kraju predstave nema više glasa iz off-a, a “likovi” skršenih tela i slomljenih kostiju (da upotrebimo naziv predstave koja je otvorila Bitef) leže na podu i prvi put uspostavljaju prisniji kontakt preko jedne cigarete koju zajedno puše. To je čitava predstava! Ideja predstave je eksplicitno jasna, satiranje glumaca trčanjem ja jasna metafora nas svih koji trčimo uzaludnu trku u sistemu koji je napravljen tako da samo mnogo bogati mogu biti pobednici.
Na kraju festivala ne možemo se oteti utisku da pozorište koje svodi svoja sredstva na minimum kako bi bilo što jasnije i ubojitije sebi samom vezuje ruke te da, paradoksalno, najjači i najduži utisak ostavlja pozorište koje se vraća superiorno artikulisanoj umetničkoj formi bilo da je to naturalizam (Ljubav) ili moderan ples (Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima). Antipod takvom pozorištu je izvođenje u kome se umetnik i bukvalno i metaforično skine do gola (Solo) ne mareći ni za publiku ni za formu i provocirajući i sebe i nas da od svega dignemo ruke.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
O radu kao ropstvu, štrikanju kao olakšanju i umetnicima u polugladovanju – BITEF ispituje kontroverze sveta rada u današnjem (predapokaliptičnom?) svetu
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!