Muk u Crnoj Gori

Višestruko ubistvo na Cetinju ostaviće dubok ožiljak na licu crnogorske prestonice. U cetinjskom naselju Medovina, u blizini Vladinog doma, prošlog petka je ubijeno 11 osoba, među kojima i napadač Vuk Borilović, dok je šest osoba ranjeno. Nakon tragedije, u javnosti je otvoreno pitanje da li je policija blagovremeno i na odgovarajući način reagovala, odnosno da li je mogla sprečiti ubistvo tolikog broja građana. No, diskretno, čitav je događaj, pogotovu u kontekstu ovog potonjeg pitanja, dobio i svoju političku konotaciju.

Na stranu činjenica da su neposredno, pa i u toku samog događaja, u crnogorskoj javnosti počele da kruže brojne neproverene informacije i nagađanja sa atributima “istine”, preparirajući na taj način crnogorsko javno mnjenje za političke poruke koje će svakako uslediti, nesporno je da za ovakav događaj niko nije bio, niti je mogao biti spreman. Masovna ubistva po svojoj prirodi su vrlo retko planirana, gotovo po pravilu su ekscesna, počinju iznenada i neočekivano, rezultirajući nesagledivim posledicama. I nije sporno da se dešavaju u posebnim prilikama i socioekonomskim situacijama. Iako u više od dve trećine slučajeva ona jesu povezana sa počiniocima koji do tada nisu imali registrovanih psihijatrijskih problemima, ona su i posledica društvenog ambijenta koji je po pravilu, na specifičan način, okidač za takve situacije.

GREŠKE U SISTEMU

Koje su nedoumice kada je u pitanju postupanje crnogorske policije? Prva je vreme koje je bilo potrebno pripadnicima policije da od prve informacije stignu na mesto događaja, druga – da li su njeni pripadnici bili opremljeni za takvu situaciju, i treća – da li je antiteroristička jedinica, obučena za ovakve prilike, mogla stići ranije na Cetinje? Vezano za to je naravno i pitanje kada je policija inicijalno bila obaveštena o pucnjima u naselju Medovina.

Aktivnost policije se, prema dosadašnjim zvaničnim saopštenjima iz MUP-a, odvijao u intervalu između 15.33, kada su stigli na mesto događaja, do 16.15, kada je pronađeno beživotno telo počinioca. Počinilac je prestao sa upotrebom vatrenog oružja u 15.50. Dosadašnje izviđajne radnje upućuju na sumnju da je Borilović iz lovačke puške počeo da puca oko 15.23. Mediji su narednih dana objavili podatak da je policiji na broj 122 upućen poziv o upotrebi vatrenog oružja u 15.22. Svakako da je neophodno da se na ove nedoumice odgovori, no pravo je pitanje da li su ta odstupanja, ukoliko postoje, bila od ključne važnosti za obim tragedije koja se dogodila na Cetinju. I tu činjenicu mogu utvrditi samo eksperti.

Drugo je pitanje da li je crnogorska redovna policija opremljena za ovakve događaje. Prema raspoloživim podacima, odgovor na to pitanje je daleko od potvrdnog. Decenijama se u uniformisanu policiju nije ulagalo. Ne samo materijalno, inoviranjem opreme i sredstava, već je izostala i permanentna obuka, razvoj procedura i protokola. Ovaj glomazni aparat, sa najvećim brojem policajaca po glavi stanovnika u Evropi, sistematski je bio izložen uticaju političkih struktura i, naravno, kao posledica toga, policija je gubila svoju relativo samostalnu ulogu, pretvarajući se u deo sistema koji su kreirale političke elite.

Promene na čelu policije koje su se dogodile pre godinu i po dana su njenog prvog čoveka, očito je, stavile pred izazovan zadatak da se narušeni status vrati u normalu i, naravno, da se izvrši trijaža sistema u koji je, o čemu svedoče i nedavna hapšenja, kriminalna hobotnica penetrirala svoje krake. Rekonstrukcija sistema suptilno građenog decenijama kao mehanizma zaštite “zarobljene” države, korumpirane i kriminalizovane društvene elite, jeste zadatak koji je gotovo nemoguće izvršiti bez ozbiljne i trajne podrške glavnih nosilaca političkog odlučivanja. Ta podrška je za sada sporadična i na klimavim nogama. Razlog je jednostavan – Crna Gora je u fazi ozbiljne političke nestabilnosti i društvene podeljenosti. Otuda bi sasvim realno bilo pitanje da li je reč o nemogućoj misiji ili misiji ograničenih mogućnosti. A potom i pitanje, vezano za cetinjski događaj, da li su i propusti, ukoliko ih je bilo, posledica sistema ili nečinjenja pojedinaca.

Iako na prvi pogled ove konstatacije nemaju direktnu vezu za tragedijom na Cetinju, one daju kontekst i samom događaju i otvorenim pitanjima koja su postavljena. Tome svakako treba dodati i uobičajene matrice političkog ponašanja i naravno valja podsetiti da je crnogorska prestonica prethodnih godinu dana bila mesto permanentnih otvorenih političkih i verskih tenzija.

AMBIJENT KONFLIKTA

U situaciji u kojoj se decenijama kreira ambijent konflikta – u kojem je društvo zarobljeno politikom i kriminalom, u kojem su verbalni i fizički obračuni, teške reči, neprimerene i neargumentovane osude drugog, odsustvo dijaloga i građenja kompromisa, primarna matrica društvenog ponašanja – možemo da govorimo samo o zagađenoj društvenoj stvarnosti koja ozbiljno narušava mentalno zdravlje pojedinca. U takvim uslovima i kod mentalno najstabilnijih osoba raste osećaj anksioznosti ili u najmanju ruku teskobe. Dodamo li tome globalne uticaje – pandemiju, pretnju eskalacijom rata u Ukrajini, svetsku ekonomsku krizu sa ozbiljnim prelivanjem posledica na siromašna društva – dolazimo do jednog mentalno kontaminiranog ambijenta u kojem i najbezazleniji događaj može da bude okidač za tragične događaje sa poražavajućim posledicama kakav je bio ovaj na Cetinju. Otuda, u velikoj meri, stoje one ocene koje pozivaju na odgovornost svih. Ma koliko to, samo na prvi pogled, izgleda kao poziv za prikrivanje konkretne, objektivne ili moralne pojedinačne odgovornosti.

Tragedija na Cetinju nikako ne može biti odgovornost pojedinca. Nesporno je da je Borilović ubio deset i ranio šest osoba. O motivima ili o njegovom psihičkom stanju se u ovom trenutku može samo nagađati. Nesporno je i da su se mogli dogoditi propusti u postupanju policije, to će takođe utvrditi istraga MUP-a, Saveta za građansku kontrolu rada policije i kancelarija Zaštitnika ljudskih prava i sloboda. Ali je sporno na koji način i ko može da utvrdi odgovornost za parališuću i konfliktnu stvarnost u kojoj je Crna Gora već godinama. Za stvarnost u kojoj se veliki broj građana oseća zarobljenim u vlastitim životima. Sporno je i ko može da pomogne porodicama žrtava i porodici ubice, da prevladaju ne samo period akutnog stresa, već i posledice koje će uslediti nakon toga, u društvu u kojem je prva pomisao na vest o događaju bila da je u pitanju politički motivisan obračun. Upravo kao što je i izjavio crnogorski premijer Abazović.

POLITIKA I ZDRAVSTVO

Stručnjaci upozoravaju da je zabeležen ozbiljan porast ne samo psihijatrijskih, već i sudsko-psihijatrijskih slučajeva u Crnoj Gori. Ne samo da nedostaje stručnjaka u ovoj oblasti, već su i kapaciteti u psihijatrijskim ustanovama daleko od potrebnih. Čitavu stvar dodatno komplikuje tradicionalni mentalitet sklon prikrivanju ovakvih oboljenja u porodicama i odbijanju njihovog lečenja. Ćutanje i prikrivanje su osnovna matrica ponašanja ne samo kada su u pitanju ovakvi problemi, već kada su generalno problemi u pitanju. Ukoliko pri napadu divlje zveri zatvorite oči, ona neće nestati. U intervjuu datom Televiziji Vijesti, specijalista psihijatrije dr Maida Burdžović je, opisujući stanje u psihijatriji, iznela podatak da zdravstvene vlasti i dalje na upravljačke pozicije zdravstvenih ustanova biraju članove partija i da danas ništa “ne možete da uređujete ukoliko ste profesionalac”. Drugim rečima, politika ne želi profesionalna rešenja, ona traži kontrolu. Rešenje problema je u drugom planu.

Ova tragedija nameće i pitanje ponašanja medija i njihove uloge. Da li su mediji bili na visini zadatka? Da li je ta suluda trka ka navodnoj ekskluzivnosti, koja po prirodi stvari eliminiše ili čini nebitnom potrebu za proveravanjem činjenica, samo nastavak jednog modela ponašanja koji stvara ambijent u kojem su i ovakvi događaji mogući? To sejanje poluistina je samo nasumično traganje za sve većim brojem “istomišljenika”, ono je tovljenje već utemeljenih društvenih razlika i jačanje već postojećih konflikata. To zadovoljavanje tržišne konjunkture jeste omča na vratu zdravog društva. Tu neodgovornost medija za javni diskurs dodatno opterećuje i nesposobnost stručnjaka da stanu na kraj dezinformacijama.

Nakon tragedije na Cetinju, čitavu Crnu Goru je prekrio muk, u toj tragičnoj tišini samoispitivanja svaki pojedinac mora da se zapita: šta sam učinio da se ovo više ne ponovi? Društvene katarze su retke.