Stvarno, da li je sramota što je Novak Đoković slavio pobedu na Vimbldonu baš 11. jula kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici? Reditelj Kokan Mladenović misli da jeste. Otprilike dvadeset i šest miliona drugih Srba misli da nije. Ali, Srba nema dvadeset i šest miliona?! Nema, ali su nadigli toliku dreku kao da ih ima.
Pa dobro, ko je u pravu? Jedan Kokan ili dvadeset i šest miliona iznenađenih i uvređenih Srba i Parasrba? Teško je dobro odgovoriti na ovo pitanje, jer postoje pitanja koja su prosto pogrešno postavljena i otuda neodgovoriva.
Mladenović je u pravu utoliko što, na vrlo zaoštren način, postavlja pitanje odgovornosti, empatije, sećanja. Sve je to ovde veoma deficitarno; da nije, ne bi ratkomladići i Z krasili svaki drugi gradski zid, ne bi ovom državom suvereno vladali oni koji su u svakoj kritičnoj situaciji za tu istu državu i narod čijom se maticom rado smatra bili na pogrešnoj strani, na pogrešan način, iz pogrešnih razloga, sa tragičnim ishodom. Mladenović je u pravu i zato što je načelno dobar svaki povod da se nekako prodrma i zaljulja – ako je to ikako moguće – ta tvrđava ravnodušnosti i odviše temeljitog (da bi bio autentičan) zaborava u koji se “tiha većina” duboko ukopala, a ašov joj je dodavala tzv. nacionalna elita, sve vreme odlučna da spreči svaku mogućnost da se o bilo čemu uistinu važnom i bolnom, pa tako i o Srebrenici, govori odgovorno i ozbiljno, bez unapred pripremljenih pilatovskih mantri.
Ali, ima nešto što (mi) tu smeta i bez čega ova priča ne bi bila potpuna. Da bismo što neposrednije dočarali tu zanimljivu distrakciju, malo ćemo gostovati u Hrvatskoj (pošto nismo Vučić i pošto dolazimo u miru i dobroj volji, nama se to može).
Elem, ima u Hrvatskoj jedan važan komemorativni datum: 18. novembar (1991), dan kada je odbrana Vukovara položila oružje, a razoreni grad bio definitivno prepušten na nemilost onima koji su prethodno morali da sa šoferšajbne razgrnu cveće kojim su ga sa nadvožnjaka i trotoara zasipale histerične beogradske bundeskare.
Od tada, evo već trideset i jednu godinu, taj se datum smatra danom pijeteta za Vukovar i prema Vukovaru – što je sasvim u redu. Međutim, uvek se nađe neko da kidnapuje i monopolizuje pijetet, da ga upotrebi kao batinu za one koji mu nisu po volji.
Zapravo, nije kidnapovan ni pijetet, ni jedan neopisivo postradali grad, nego je kidnapovan jedan datum: mala, ali glasna sekta “branitelja 18. studenog” od tada svake jeseni nastoji da spreči bilo kakav čin normalnog života koji bi se slučajno, i bez bilo kakve veze s Vukovarom, nego prosto zbog činjenice da i 18. dana meseca novembra ljudi žive svoje normalne živote, odigrao u vidu koncerta, pozorišne predstave ili bilo čega sličnog. Vrlo površno guglovanje daće vam niz bizarnih primera, od “skidanja” koncerta TBF-a u Splitu, do pomeranja Noći kazališta u Sinju. Ili do otkazivanja nastupa Radeta Šerbedžije u Vinkovcima, zakazanog za 15. novembar. Kakve sad ima veze petnaesti?! Eh, kakve: on je u “tjednu pijeteta”… Gde je dan, tu je i tjedan, a što ne onda i mesec? Ili je najbolje odmah vukovarizovati celu godinu, pa da pogasimo sva svetla?
Naravno, primer iz Hrvatske je iz žanra žrtvoslavlja iliti autoviktimizacije. Zato su tamošnji moralni paničari oko “nedodirljivog” datuma nacionalisti. Sa godišnjicom srebreničkog genocida u Srbiji druga je rabota, obrnuta, tu se govori o odgovornosti “svojih” (što je uvek neuporedivo plemenitije), pa su i stražari nad tim datumom iz sasvim druge, antinacionalističke paradigme.
Možda bi, međutim, ipak bilo bolje da pustimo sve datume na slobodu? Da ni jedan i nigde ne bude zabranjen za pesmu, za pozorište, za proslavu sportske pobede ili bilo šta drugo? U (kakvom-takvom, bolji nemamo) slobodnom svetu se baš tako živi: niko vas ne bi uopšte razumeo da pokušate da monopolizujete bilo koji od 365 dana u godini (plus onaj prestupni) i na ulaz u njega postavite stražu koja kontroliše da li ste dovoljno mrgodni i tužni (Vukovar) ili skrušeni (Srebrenica).
Drugim rečima, imaju “Srbi” dovoljno putra na glavi, ne treba im dodavati još i užegli margarin zbog toga što nisu pogledali u kalendar pre nego što su krenuli da pozdrave Đokovića i proslave još jedan “naš uspeh”.
Sasvim je, pak, drugi par rukava to što u samom tom činu ima nečega krajnje problematičnog i šupljeg, nezavisno od kalendara. Problem je u tome što tzv. prosečni Srbin misli da nije učestvovao u genocidu u Srebrenici (a obaška da to ionako nije genocid) pa da stoga to nije njegova stvar, ali da je zato učestvovao u pobedi Novaka Đokovića u Vimbldonu, pa je zato deli s Đokovićem na ravne časti (ko da su, bokte, igrali dubl). To je, međutim, ozbiljna metodološka greška: prijaško, ako si učestvovao u Novakovoj pobedi, onda si isto tako i isto toliko učestvovao i u Mladićevim streljačkim vodovima. Ne mogu slava i zasluge da budu svačiji, a krivica i sramota ničiji. U stvarnosti, i jedno i drugo je individualno i našeg “malog čoveka” tu nema nigde u blizini, pošto niti je Đokoviću pridržavao reket, niti Ratkovim egzekutorima kalašnjikov. Ali na to će moći da se vadi tek kad i sam u to poveruje i počne da po tome i živi.
