foto: twitter
Porodica Karađorđević
Ako Srbija ikada ponovo bude monarhija i priliku da povrate makar i simboličnu vlast dobiju Karađorđevići, drugi po redu za tron biće Filip Karađorđević, pošto je u njegovu korist abdicirao princ naslednik Petar Karađorđević.
Za sada je prvi pretendent na presto njihov otac Aleksandar Karađorđević (77), koji se pre 30 godina vratio iz egzila i već više od 20 živi sa suprugom, grčkom princezom Katarinom, uz saglasnost i trošak države (Republike), u kraljevskom Belom dvoru na Dedinju.
Princ Petar (42), najstariji od trojice Aleksandrovih sinova (drugi je novopečeni naslednik krune Filip, a treći njegov brat blizanac Aleksandar), živi na relaciji London–Sevilja, a u seviljskoj Palati Svetog Andreja potpisao je prošle nedelje da se odriče “svih prava i prerogativa koji mi pripadaju po osnovu prvorodstva u lozi Starešine Kraljevskog Doma Srbije i Jugoslavije”.
Ceremoniji je prisustvovala njegova majka, prva supruga prestonaslednika Aleksandra, Marija da Glorija od Orleana i Braganse, iz kraljevske porodice Burbona, kao i predstavnik Krunskog veća i sveštenik Srpske pravoslavne crkve, te novi princ naslednik sa suprugom Danicom, ali ne i starešina porodice, što je potvrdilo glasine da među Karađorđevićima već dugo nema saglasja.
Aleksandar se oglasio nakon dva dana i saopštio da abdikacija “nije sprovedena u skladu sa tradicijom”, odnosno da procedura “nije odigrana uz blagoslov naše svete crkve i uz učešće Krunskog saveta u procesu, nego se sve desilo u inostranstvu, bez valjanog razloga za obavljanje tako važne stvari daleko od naše otadžbine”.
Njegovo protivljenje ipak ne može izmeniti odluku princa Petra, i sada je nasledno pravo na princu Filipu, koji živi u Srbiji, sa suprugom, slikarkom Danicom Marinković, i sinom Stefanom, prvim Karađorđevićem rođenim u Srbiji nakon skoro jednog veka. Aktivan je u javnosti, i zadobio je simpatije nakon što je podržao ekološke proteste i imao nekoliko gledanih televizijskih nastupa.
No, nema naznaka da se u skorije vreme može nadati kraljevskoj tituli, a još manje njegov otac, koji je po mnogima svojim javnim delovanjem i nastupima u poslednje dve decenije doprineo da se ospe ionako mali broj pobornika povratka monarhije, što njemu očigledno ne smeta, jer ima Krunski savet i Beli dvor.
Targetiranje novinara
Dragana Sotirovski, gradonačelnica Niša, ponovo se okomila na novinare i medije i učvrstila se u Top 10 naprednjaka koji neskriveno i permanentno ispoljavaju netrpeljivost prema “sedmoj sili” i olako lepe etikete, iako je pre ulaska u politiku, pre pet godina, preko dve decenije radila kao novinarka, što sa ponosom ističe u opširnom životopisu na zvaničnom sajtu Grada Niša.
Gostujući na Niškoj televiziji, gradonačelnica je održala predavanje redakcijama zbog “priučenih i neiskusnih novinara”, a potom je targetirala pojedine medije.
“Ja potpuno razumem da postoje medijske kuće koje finansiraju stranci, i to vrlo otvoreno, koji se bore protiv ovog sistema, protiv mene kao gradonačelnika, protiv premijerke, protiv predsednika… Uvek imate medije, odvajkada, koji su to radili i koji će raditi”, mišljenje je gradonačelnice Niša izneto na lokalnoj televiziji, i nije prvi put da ona na taj način diskredituje bivše koleginice i kolege.
Nakon što se pre dve godine sa mesta načelnice Nišavskog okruga popela na najveću funkciju u gradu, Dragana Sotirovski je sve više iskazivala ljutnju zbog neugodnih pitanja novinara, a u proleće prošle godine dogodio joj se prvi ispad i od tada sve manje bira reči, posebno u ophođenju sa novinarima “Južnih vesti”. I njoj se iza svakog novinarskog pitanja priviđaju “tajkunski mediji” i “strane ambasade”, a na društvenim mrežama je novinare, aktiviste i opozicione političare nazivala “propalim Đilasovim kafedžikama”, “ljudskim olupinama”, “ženama od kojih su muževi na vreme pobegli”, i sve tako, u tom pravcu.
Povodom poslednjeg ispada reagovala su udruženja, a oglasili su se bivše koleginice i kolege iz Niša, pa je tako Biljana Mijalković, urednica dopisništva Radio Beograda 2, rekla za “Danas” da zna “koliko ima neiskusnih i neobaveštenih novinara, posebno mladih, ali da njih ne treba kritikovati, vređati i obeshrabriti”, i naglasila kako je “posebno opasno po bezbednost novinara etiketirati ih kao strane plaćenike”.
Dopire li to do bivše novinarke?
Srpske video-igrice
Industrija video-igara je jedna od najbrže rastućih industrija na svetu, a tako je i u našoj zemlji, gde beleži godišnji rast od 20 odsto. U prošloj godini gejming industrija prihodovala je kod nas 125 miliona evra, što je mali udeo u 180 milijardi dolara, koliko zaradi na globalnom nivou, ali je značajan za srpsku ekonomiju i ima veliki potencijal.
Kako piše “Politika”, samo u protekloj godini video-igrice nastale u Srbiji preuzete su 370 miliona puta, a najuspešnije su Top eleven beogradske kompanije “Nordeus” i “Woka Woka” studija “Two desperados”.
U Srpskoj asocijaciji industrije video-igara kažu da ovdašnja gejming industrija zapošljava 2200 stručnjaka – programera, likovnih umetnika, dizajnera zvuka i producenata, a u ovoj godini otvoriće novih 450 radnih mesta.
O ekspanziji ove industrije kod nas govori i prošlogodišnja kupovina “Nordeusa” od strane američke kompanije “Take-Two” za 378 miliona dolara.
Dan slobode medija
Novinarska udruženja, medijske asocijacije i Sindikat Nezavisnost u zajedničkom proglasu povodom Dana slobode medija pozvali su građane da se bore za slobodu medija, jer “bez slobodnih medija i nezavisne novinarske profesije nije moguće da se čuje glas obespravljenih, niti onih koji su izloženi pritiscima ili represiji”.
UGS Nezavisnost i Koalicija za slobodu medija (Asocijacija medija, AOM, NDNV, NUNS, Lokal pres i Fondacija “Slavko Ćuruvija”) konstatuju da je i ove godine svetski Dan slobode medija Srbija dočekala u medijskom mraku, jer na “javnoj sceni dominiraju lažne vesti i propagandne informacije”, “govor mržnje postao je normalizovan”, a “informativna blokada onemogućava podsticanje kritičke svesti”.
“Godinama unazad svedočimo gušenju medija koji deluju u skladu sa kodeksom struke, profesionalni novinari izloženi su svakodnevnim pritiscima i pretnjama samo zbog toga što zastupaju javni interes, i malo ko za te pretnje odgovora, a često napadima na novinare prethode prozivke i etiketiranja novinara od državnih zvaničnika ili lokalnih političara koji time zapravo podstiču nasilnike i nasilje prema profesionalnim novinarima”, kaže se u Proglasu, i naglašava se da “građani moraju da budu svesni da su pretnje novinarima direktan atak i na njihove slobode”.
A o situaciji u našoj zemlji kada su medijske slobode u pitanju, Džejmi Vajzmen iz Međunarodnog instituta za štampu (IPI) kaže “da se u Srbiji beleži konstantan broj napada, pretnji smrću i klevetničkih kampanja protiv novinara”, što potvrđuje i Platforma Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara. Reporteri bez granica su nas u Svetskom indeksu medijskih sloboda svrstali u kategoriju “problematičnih” zemalja i najslabije rangirali od svih eks-YU zemalja (79. mesto), a Fridom Haus konstatuje pad medijskih sloboda i veću ugroženost medijskih radnika.
Toliko o slobodi medija.
In memoriam: Zoran Sretenović
Jedan od najboljih i najtrofejnijih košarkaša sa ovih prostora, Zoran Sretenović, preminuo je iznenada prošle nedelje u Beogradu, u 58. godini.
Svoje zvezdane sportske trenutke doživeo je u splitskoj Jugoplastici i bio važan deo po mnogima najboljeg evropskog klupskog tima ikada. U pet sezona za “žute” osvojio je tri titule evropskog prvaka, četiri prvenstva i dva kupa Jugoslavije.
Košarku je počeo da trenira i igra u OKK Beogradu, odakle prelazi 1984. u Crvenu zvezdu, a dve godine kasnije seli se u Split. Nakon epopeje sa Jugoplastikom igrao je u nemačkom Bambergu i francuskom Antibu, a 1993. vraća se u zemlju i nastupa za Partizan, Borovicu iz Rume i beogradski Radnički. Karijeru završava u poljskom Stal Ostrovu.
Ima i dva zlata sa evropskih prvenstava – prvo sa reprezentacijom SFRJ iz 1991. i drugo iz 1995. sa SRJ.
Bio je oličenje timskog igrača, i kao što je zlatna generacija Jugoplastike nezamisliva bez Tonija Kukuča i Dina Rađe, tako je nezamisliva i bez Srete, koji je razigravao i proigravao, a kad je trebalo i ubacivao presudne koševe.
Trenersku karijeru je započeo u podgoričkoj Budućnosti, a potom je vodio i timove Hemofarma, Igokee, Vojvodine i nekoliko poljskih klubova.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
