Nauka i/ili misticizam

U retkoj prilici, koja se ponavlja tek svake trideset tri godine, tri velika praznika monoteističkih religija – judaizma, hrišćanstva i islama – ove godine desila su se u isto vreme. Prošlog i ovog petka hrišćani zapadnih i istočnih crkava obeležavaju sećanje na Isusovo raspeće, a u nedelju slave Uskrs, obeležavajući veru u njegovo vaskrsenje. Takođe, prethodnog petka Jevreji su proslavili predvečerje Pashe, u znak sećanja na izlazak Izraelaca iz Egipta i kraj njihovog ropstva. Istog vikenda muslimani širom sveta obeležili su još jedan petak, svoj nedeljni praznik, u okviru meseca ramazana, koji je počeo 2. aprila i završava se 3. maja.

Ovo retko spajanje praznika je moguće jer je za razliku od hrišćanskog kalendara, koji je određen kretanjem sunca, islamski kalendar usklađen sa mesecom i lunarnom godinom. Dvanaest meseci u solarnoj godini traju 365, u lunarnoj, s druge strane, samo 354 dana. Tako se islamski ciklus praznika kreće po zapadnom kalendaru tokom čitave tri decenije.

Uskrs se praznuje prve nedelje posle prvog punog meseca nakon severne prolećne ravnodnevice. Održava se uz crkvene službe i tradicionalna jela. Praznik je povod za slavlje i u komercijalnom sektoru kroz prodaju uskršnjih modnih proizvoda, uskršnjih korpi i čokoladnih zečeva. Mnogi hrišćani praktikuju i Veliki post, koji počinje 40 dana pre Uskrsa. Ideja je da odricanje za Veliki post odražava žrtvu Isusa iz Nazareta tokom njegovih 40 dana u pustinji. Veliki post počinje Pepelnicom, nastavlja se obeležavanjem Velikog petka, dana Isusovog raspeća, i Uskršnje nedelje, dana njegovog navodnog vaskrsenja.

Ramazan se slavi tokom devetog meseca islamskog kalendara, postom od zore do zalaska sunca. To je period u kome muslimani traže oprost za počinjene grehe, mole se za duhovno vođstvo i koriste mesec da se ponovo usredsrede na svoju veru kroz samoograničenje i dobra dela. Pasha je osmodnevni festival Jevreja, čiji obred uključuje uzdržavanje od kvasne hrane, obeležavanje dana odmora i prepričavanje priča o egzodusu iz Egipta. Seder, tradicionalni pashalni obrok, održava se prve noći Pashe.

Ove godine, Vaisaki, veliki praznik još jedne monoteističke religije – sikhizma, održan je istih dana. 13. aprila Siki su ovim praznikom obeležili stvaranje Khalsa Pantha, reda iniciranih Sika posvećenih služenju Jednom Kreatoru i čovečanstvu, osnovanom 1699. godine. Pre te godine, ovaj datum se slavio kao praznik žetve u regionu Pendžaba, a mnogi ga posmatraju ne samo kao verski, već i kao kulturni praznik.

TAO FIZIKE

1650281625537

Osim što ovakva impresivna konjunkcija važnih verskih praznika može poslužiti kao krupna metafora i prilika za plemenite i više nego neophodne pozive na razum, bratstvo i razumevanje među svim ljudima i zaustavljanje sukoba i ratova, onih imperijalnih i onih verskih, istovremeno može biti i povod da se usmeri više svetla na još jednu veliku podelu unutar savremenog društva – onu između religije i nauke.

Nakon duge, vekovne tradicije najoštrijih sukoba u kojima su, po pravilu, stradali nauka i naučnici, mnogi veruju da je došlo vreme da ova dva, u mnogim aspektima, suprotstavljena pogleda na stvarnost pronađu dodirne tačke ili makar načine za miroljubivu koegzistenciju. Nisu retki ni oni koji misle da je takvo istorijsko pomirenje, koliko god taj termin bio preteranom upotrebom istanjen, i jedini način da se čovečanstvo uspešno suoči sa najvećim izazovima poput klimatskih promena, pravedne raspodele resursa i adaptacije društva na frenetične tehnološke promene.

Jedan od prvih koraka u dvadesetom veku u tom pravcu učinio je američki fizičar austrijskog porekla Fritdžof Kapra. Tokom svojih putovanja Azijom, uočio je velike sličnosti u načinu kako su religijske i filozofske škole istoka opisivale stvarnost, i jezika koji koristi savremena fizika sa istim ciljem. U narednim godinama te svoje uvide pretočio je u knjigu koja je do danas očuvala svoj kultni status. Kapra je svoj Tao fizike: Istraživanje paralela između savremene fizike i istočnjačkog misticizma, objavio 1975. godine u Njujorku. Knjiga je postala instant hit, posebno u umetničkim i intelektualnim krugovima i tokom vremena je doživela mnogobrojna reizdanja, a prevedena je na 23 jezika širom sveta.

U atmosferi buđenja interesa zapadne javnosti za tradicionalne filozofske, religiozne i umetničke koncepte istoka, Tao fizike je, pomalo iznenađujuće, naišao i na mahom pozitivne reakcije naučne zajednice. Ipak, bilo je i sasvim očekivanih negativnih reakcija iz redova naučnika, kojima nikako nije bilo pravo da se njihov metodičan naučni rad stavlja u istu ravan sa otkrićima do kojih se dolazilo u bljesku religioznog otkrovenja. Tako je nobelovac Leon M. Lederman, fizičar i bivši direktor Fermilaba, kritikovao Tao fizike i nekoliko sličnih knjiga koje su se pojavile u isto vreme, kao što je Božija čestica, Garija Zukava: “Iako počinju razumnim opisima kvantne fizike [autori ovih knjiga] kasnije konstruišu razrađene elaboracije potpuno lišene razumevanja koliko pažljivo su teorija i eksperiment istkani zajedno i koliko krvi znoja i suza ide u svaki bolni napredak.”

Kapra je kasnije sumirao svoje motive za pisanje knjige: “Nauci nije potreban misticizam, ni misticizmu nije potrebna nauka. Ali ljudima su potrebni oboje.”

Tokom svojih istraživanja, prepoznao je dva osnovna principa u savremenoj fizici, koji su takođe bili stalni motivi istočnjačkih filozofija – fundamentalna međusobna povezanost i međuzavisnost svih pojava i suštinsku dinamičku prirodu stvarnosti. Kapra je o razgovorima sa čuvenim fizičarem Vernerom Hajzenbergom 1972. godine o idejama iz knjige govorio u jednom od svojih intervjua:

“Posetio sam ga nekoliko puta u Minhenu i pokazao mu ceo rukopis, poglavlje po poglavlje. Bio je veoma zainteresovan i otvoren. Rekao mi je da je bio svestan paralela o kojima sam pisao još od ranije. Dok je radio na kvantnoj teoriji, putovao je u Indiju i bio gost Rabindranata Tagore sa kojim je razgovarao o indijskoj filozofiji. Hajzenberg mi je rekao da su mi ti razgovori mnogo pomogli pri radu na sopstvenoj teoriji, uverivši ga da sve te nove ideje u kvantnoj fizici nisu toliko neverovatne. Otkrio je da, u suštini, postoji čitava kultura bazirana na veoma sličnim idejama. I Nils Bor je takođe imao slična iskustva tokom svog putovanja u Kinu.”

Bor je, inače, prilikom proglašenja za viteza 1947. godine odabrao simbol jina i janga za svoj viteški grb, kao jasan znak, po njegovim rečima, orijentalnih uticaja na njegov rad. Nije zgoreg, verujemo, podsetiti i da je na talasu otkrivanja istočnjačkih kultura i kod nas, između ostalih radova, publikovano izvanredno Pozorište Azije, Tvrtka Kulenovića, knjiga koja je i danas najautoritativnije delo na ovu temu kod nas.

BEJKON, IGRAČ U OBA TIMA

Nauku i religiju, naravno, odvaja mnogo toga, imaju potpuno različite metode, veliki je broj naučnika, poput Stivena Džeja Goulda i Ričarda Doukinsa, koji sa dosta argumenata dokazuju da nema suštinskih dodirnih tačaka između njih, da nauka “pokriva empirijsku oblast: od čega je napravljen Univerzum i zašto funkcioniše na ovaj način, a magisterija religije se proteže na pitanja krajnjeg značenja i moralne vrednosti”. (Stiven Džej Gould)

Ipak, mora se primetiti da su do većine naučnih i tehničkih otkrića pre naučne revolucije došle grupe organizovane po verskim tradicijama. Drevni paganski, islamski i hrišćanski naučnici bili su pioniri mnogih naučnih disciplina. Rodžer Bejkon, kome se često pripisuje formalizovanje naučne metode, bio je franjevački fratar. Isto tako, nije ni mali broj savremenih naučnika koji su religiozni i u tome ne vide nikakvu prepreku svom naučnom radu. Međutim, i Kristofer Hičens, čuveni ateista i autor sjajne kritike religije Bog nije veliki zvuči sasvim uverljivo kada kaže: “Religija se završava i filozofija počinje, kao što se alhemija završava i počinje hemija i astrologija završava i astronomija počinje.”

Uprkos tome, i činjenici da su u ime religije kroz istoriju počinjeni strašni zločini, i da se i danas čine, da su religiozna uverenja i pravila u mnogim zemljama pogubna po prava žena ili manjinskih grupa na normalan život, da mnoge crkve imaju veoma opasnu ambiciju da presudno utiču na politički, ekonomski i obrazovni sistem u svojim zemljama, teško je zanemariti činjenicu da danas četiri petine čovečanstva sebe smatra religioznim i veruje u postojanje nekog od božanstava. Na zapadu, u Evropi, Americi i Japanu, broj religioznih osoba opada, čak veoma naglo, ali u ostatku sveta taj broj raste. To je podatak koji se mora imati u vidu kada se razmišlja o budućnosti.