Vlaja, vakcina protiv varvarstva

Tako žive i tako umiru novinari koji su pisci i pisci koji su novinari: tog jutra osvanuo je njegov poslednji tekst, te večeri pisac tog teksta je preminuo. Pisanje bez života je nemoguće, a život bez pisanja je koješta. Tačka na život i tačka na delo stavljene su takoreći istovremeno: možda ste čitali njegov poslednji tekst u novinama ne znajući da njegov pisac nekako baš tada, u tim trenucima, zamiče s onu stranu svega što čini naš svet.

A Milan Vlajčić je bio čovek koji čita, gleda, sluša… i piše. O da, ima još nešto između: i misli. Ne “ima mišljenje”, nego misli, razmatra, vrednuje. Ne na osnovu položaja retrogradnog Merkura i trenutnog rasporeda flote mušica u glavi, nego na osnovu estetskog i etičkog kompasa koji se brižljivo gradi i svakodnevno dograđuje celog života, do poslednjeg daha. Mnogo piše jer ima mnogo toga da kaže, ali ima mnogo toga da kaže zato što mnogo više čita nego što piše. A pošto ume da čita, zna i šta se čitati treba i mora, a šta je samo zanimacija prostih ili, mnogo gore, pokondirenih. Zato u vreme lakih i šupljih reči nanizanih kao skrnava bižuterija u paklenom grotlu budvanske rive, njegova reč ima težinu i sadržinu. U vremenu u kojem imanje mišljenja prethodi čitanju (zapravo, do pravog čitanja nikada ni ne dođe) i nadoknađuje nepostojeća znanja, Vlajčić odmereno i autoritativno stavlja svoju erudiciju i iskustvo u službu javne, opšte prosvećenosti, jedine efikasne vakcine protiv varvarstva. Zapravo, kad malo razmislim, svaki Vlajčićev tekst, o čemu god da je pisao, o filmu ili knjizi, radiju ili muzici, o vazda sumornim, a povremeno još sumornijim našim “društvenim i kulturnim prilikama”, bio je u svom ključnom, suštinskom sloju jedan apel protiv prepuštanja varvarstvu, protiv pristajanja na pobedu našeg unutrašnjeg zverinja, hranjenog neznanjem, haj-nehajem, neodgovornošću, lenjošću duha.

Upravo zato što mnogo zna, Vlajčić raspoznaje i granice svojeg znanja: ne govori napamet niti o bilo čemu, ne pača se u svetove koji ga ne zanimaju mnogo ili o kojima po prirodi stvari ne može znati više od svog čitaoca, nije mu strano da kaže “ne znam”, ali i o tome što ne zna dovoljno zna da tragaoca ispravno uputi na one koji znaju. Nije najglasniji i najbrbljiviji u društvu, ali kada dođe do reči, svi slušaju.

Milan Vlajčić je preminuo u kući na beogradskom Vračaru u kojoj je i ugledao svet, prohodao i opismenio se; nije to baš česta pojava na ovoj vetrometini gde hteo-ne hteo ne znaš gde ćeš omrknuti, a gde osvanuti. A kako je to jedna prestižna adresa, stara prestonička, mogao se i on, s više prava od mnogih, furati na malograđanski kvaziaristokratizam koji je oduran i bizaran svugde, ali je najodurniji tamo gde malo ko zna – jer ne može znati – ni kako mu se zvao čukundeda. Ali je Vlaja (da! Tako smo ga zvali i znali! I niko ne bi pri tome pomislio na Raju i Gaju) bio čovek istinske urbanosti i duboke modernosti, a njegov svet nije bio svet kuća mrtvih mirisa, nego svega novog, uzbudljivog, tragalačkog. Zato nam se svima činilo da se “Vlaja nikada ne menja”: kao da se petrifikovao u nekom intergeneracijskom stanju, bezvremen u svojoj nenametljivoj savremenosti.

A Milan Vlajčić je postajao Milanom Vlajčićem u godinama velikog uspona jugoslovenskog društva i kulture, srećno koincidirajućeg sa velikim otvaranjem društava i kultura evroameričkog Zapada, sa svim onim supkulturnim, seksualnim i ostalim revolucijama i oslobađanjima, na vrhuncu jednog zaleta i poleta bez pandana u prošlosti, a kamoli u budućnosti, ovoj koja je naša neokonzervativna i revarvarizovana sadašnjost, u kojoj se, kao kakvi uvrnuti neoviktorijanci, histerično bojimo svega životnog, od seksa i golotinje pa do mesa ili virusa. Nisu li baš tada, u vreme njihovog sazrevanja, i književnost i muzika i film (i život sam!) postale uzbudljivije nego ikada? Nije li baš to izazvalo ogromnu mržnju i otpor tvrdokornih branilaca starog sveta, sasvim nevažno da li su se ukazivali u vidu rasističkih bogomoljaca iz neke Alabame ili Džordžije, ili revnosnih aktivista Partijske organizacije u Mrduši Donjoj?

Ljudi poput Vlajčića izneli su, u tom neobičnom jugoslovenskom kontekstu, neke važne bitke i pobede za nas koji ćemo doći kasnije, činilo nam se “na gotovo” – mada nema tog gotovog od kojeg ovde do kraja dana neće ispasti veresija i travestija. Bio je, kao i Danilo Kiš, student prve generacije svetske književnosti; umesto da se uhlebi – a mogao je – u katedarskoj zavetrini, posvetio se pola cirkusantskom a pola šamanskom, a u celini nesigurnom i vetrometnom zanatu pisanja za novine, i bio je, od prvog do poslednjeg teksta, među onima koji su u novine uporno unosili duh prosvećene modernosti; komesari i cenzori izbacivali bi taj duh kroz vrata (onomad u ime socijalizma, docnije u ime vaskolikog srpstva, naposletku i u ime “tržišta”), a ovi bi ga vraćali kroz prozor, makar i onaj najmanji. Osvajali bi neku malu slobodnu teritoriju i branili je kako su god znali, pa sa nje pružali otpor i bacali svetla daleko. I tu smo ih, na tim ostrvima punim života i kreativne buke, zaticali mi koji smo rođeni negde u onim godinama kada su oni sticali afirmaciju.

Za mene je – a dobro znam da nisam jedini – Milan Vlajčić još tamo negde od prelaza sedamdesetih u osamdesete, kad sam dorastao da ga čitam, bio jedan od ranih orijentira, nenametnutih i neinstitucionalnih autoriteta, pa ako hoćete i “očinskih figura” bez patrijarhalnog prizvuka “ocovske” moći i sile. I ubrzo se, preko mog dozrevanja kroz čitanje iskristalisao jedan spontani jugo-kvartet onih koje sam najradije čitao i njihova mišljenja o bilo čemu meni važnom najnestrpljivije očekivao. Dvojica su bila iz Zagreba: Igor Mandić i Veselko Tenžera, a dvojica iz Beograda: Bogdan Tirnanić i Milan Vlajčić. Tenžera je, mada najmlađi, jako rano otišao (ostavivši iza sebe impresivno mnogo za tako kratko vreme), a ostala su trojica uspela – na onoliko različite načine na koje su bili različiti karakteri i senzibiliteti, a teško da su mogli biti različitiji – da zaokruže svoje apartne, a ipak raznim sjajnim nitima povezane, bi(bli)ografije, odolevajući, s vrlo malo ili nimalo bitnih ustupaka, vremenu zla i trijumfu svakog mogućeg antiprosvetiteljstva, što naša epoha jeste, barem od devedesetih do danas, sa retkim, kratkim i slabim prekidima. Pri tome su Mandić i Tirnanić, onako žovijalni i ekstrovertni, uspevali da demonstriraju koliko su ponekad veći od života, dok je Vlajčić, čovek sasvim drukčije intonacije u životu i pisanju, radije ostajao po strani, u polusenci, više voleći da gleda i sluša nego da bude gledan i slušan. Sad mi nekako pada na pamet: da su ova četvorica bili bend, Vlajčić bi bio samozatajni basista, Džon Pol Džons koji pumpa neophodnu ritmičku podlogu za pomalo razmetljive solaže…

U toj dugoj karijeri bez tamnih mrlja, Vlajčić je bio i urednik kulture u Politici kada je Politika bila najbolja, a kultura bila najprestižnija, i komentator kulturnih i društvenih zbivanja koji je uvek bio na strani suprotnoj od one koja bi, pod bilo kojim kurentnim ideološkim izgovorom, zatirala slobodu pevanja i mišljenja i ukupnu ljudsku emancipaciju, i književni kritičar koji je savršeno balansirao komunikativnost novinske kritike sa erudicijom i čvrstim kriterijumima, i radio kritičar u zemlji u kojoj niko ne piše o radiju, i filmski kritičar koji je video bolje i dublje jer je, u epohi napornih fahidiota koji su, doduše, odgledali svaki senegalski SF triler i latvijski lezbo vestern, ali osim toga ne znaju ama baš ništa drugo pod zvezdama, umeo da viđeno stavi u pravi kontekst i da mu odmeri stvarni ili mogući značaj, mimo trenutnog hajpa.

Pa ipak, kako se ne samo može nego i mora biti ličan, za ovog čitaoca najznačajnije i najformativnije što je Milan Vlajčić ispisao jeste kritičarski serijal Knjige i ideje, ispisivan negde u prvoj polovini osamdesetih u NIN-u. Vlajčić je pisao uglavnom o nebeletrističkim knjigama najšireg zamislivog tematskog i žanrovskog raspona, mahom prevedenim, o knjigama koje su, pravo govoreći, bile najbolji uvod u bilo kakvo složenije promišljanje sveta. I nije valjda bilo ni jedne knjige o kojoj je pisao a da nije bila vredna čitanja, jer Vlajčiću, kao ozbiljnom čoveku, nije bilo do lakog iživljavanja nad diletantima i jadnicima što papir mrče uzaman, nego do toga da kroz pomrčinu duboke, endemske polupismenosti (čak i tobože visoko obrazovanog) našeg sveta pronese fenjer koji osvetljava ono što je zaista vredno i zaista važno, i bez čega se u svetu koji se svakog dana raspada i iznova rađa na naše oči sve teže razabiremo.

Sretao sam Milana Vlajčića gde god se odvijalo nešto lepo i važno: kako bi to moglo da prođe bez Vlaje? Poslednji Beograd koji po dobru pamtim onaj je u kojem ćete obavezno sresti Vlaju, što će biti dokaz više da ste na pravom mestu. Kad su se naši susreti proredili jer mene više mahom nije bilo na tim mestima, Vlajčić bi me ponekad nazvao da sa mnom podeli neko svoje otkriće, prokomentariše neko moje pisanije ili da me pita za nešto za šta bi pomislio da je do mene možda ranije došlo. Ivan Čolović piše kako se poslednji put čuo s Vlajčićem greškom: Vlaja ga je nazvao, pa kad je shvatio koga je dobio, rekao je Ivanu: “Ne zovem te to ja, nego moj telefon”. Meni se dogodilo isto, ali obrnuto: dobio sam Vlajčića nameravajući da pozovem drugu osobu s istim nadimkom. Bio je to naš poslednji razgovor. Ali greške tu nigde nema. Svaki razgovor s njim bio je pravi.

Zbogom, i hvala za sve. I za knjige, i za ideje.