Teret teške industrije

Posle pregovora koji su praktično trajali još od maja prošle godine, na tenderu za preuzimanje Smederevske željezare jedinu validnu ponudu je Agenciji za privatizaciju Vlade Srbije, kako je konstatovano u protekli petak (9. januara), dala američka porodična kompanija „Esmark stil grupa“ iz Čikaga, u vlasništvu Džejmsa Bušara. Reč je o firmi koja je jedan od vodećih prerađivača ravno valjanog čelika i treći po veličini proizvođač čeličnih ploča u SAD. Ova kompanija je osnovana 2003. i poslednjih godina je imala godišnji promet između pola i jedne milijarde dolara.

Tačnije rečeno, ponudu je zvanično podnela filijala ove firme, „Esmark Jurop B.V.“ iz Amsterdama, a već u ponedeljak (12. januara), Vlada Srbije je tu ponudu načelno prihvatila i ovlastila svoju komisiju za pregovore, na čelu sa Bojanom Bojkovićem, da sa ponuđačem utanači ugovor o strateškom partnerstvu, koji će biti zasnovan na odnosu vlasništva 80,01 u korist Amerikanaca, dok bi država Srbija bila prinuđena da zadrži ostatak akcija (da bi, valjda, bila motivisana da odobri kontinuirane benefite svom partneru). Najavljeno je da će taj ugovor biti zaključen do 1. februara ove godine. U stvari, sve je praktično pripremljeno već ranije, što i nije neobično za ovu vrstu tendera za prodaju veoma krupnog postrojenja sa mnogo gubitaka i problema.

„KRUPNI DETALJI„: Naime, Vlada Srbije je još 8. maja 2014. godine formirala komisiju, sa tadašnjim ministrom privrede na čelu, a sadašnjim ministrom finansija Dušanom Vujovićem, koja je dobila zadatak da pronađe partnera Smederevskoj željezari, a već 6. juna iste godine je Bojan Bojković, izvršni direktor Željezare Smederevo (zadužen za finansije), rekao Tanjugu da postoji interesovanje američke „Esmark stil grupe“ i da njeni predstavnici u željezari već prikupljaju podatke o fabrici.

Zatim je, 4. jula 2014, premijer Aleksandar Vučić izjavio da je Smederevska željezara prevelik teret za budžet Srbije, jer se iz njega ova čeličana mora dotirati sa 102 miliona dolara godišnje, a pri tome je radnicima poručio da država neće ostaviti na cedilu njihovu firmu koja direktno daje 0,6 odsto BDP-a Srbije (indirektno 1,2 odsto) i koja je u vreme prethodnih vlasnika („Ju Es Stila“ iz SAD) učestvovala sa 13 odsto u ukupnom izvozu Srbije. On je pri tome naglasio da će nova privatizacija Smederevske željezare „biti dobra ne samo za radnike u Smederevu već i za celu Srbiju“.

Iako je nedavno izjavio da je povodom privatizacije imao 34 sastanka u svetu, Vučić se, izgleda, rano opredelio za „Esmark“, a za ovu kompaniju se definitivno odlučio posle sastanka sa Bušarom u Londonu, 28. oktobra prošle godine, kada su načelno uglavljene i konture budućeg sporazuma. Naime, već posle tog sastanka saopšteno je da bi se u svojoj ponudi Amerikanci obavezali da već tokom 2015. godine ulože 28 miliona dolara za stavljanje u pogon i druge visoke peći u Smederevu, a u narednim godinama u nju investiraju još 400 miliona dolara – kako bi se godišnja proizvodnja čelika postepeno povećala sa manje od 380.000 tona na oko 2,2 miliona tona i kako se u narednih pet godina ne bi smanjivao broj zaposlenih radnika (preko 5000). Uzgred budi rečeno, u Londonu je saopšteno da je Bušar već formirao menadžerski tim za revitalizaciju i Željezare u Košicama, koju je, kao i Smederevsku, prethodno napustio „Ju Es Stil“ .

Naravno, glavna tema pregovora bila je finansijska strana cele operacije. Čini se da je u vreme londonskih razgovora konstatovano da su dugovi Smederevske željezare na kraju 2013. godine iznosili oko 525 miliona evra (260 miliona evra dugovi bankama, 120 miliona evra dobavljačima i 145 miliona dugovi za preuzete sirovine). Da li će ove dugove u celokupnom iznosu preuzeti na sebe država Srbija ili će biti otpisani samo oni dugovi koje je željezara ostala dužna državi i javnom privrednom sektoru (što nudi srpska strana), to još ne znamo, kao što još ne znamo i niz drugih „krupnih detalja“. Da je, moguće, reč o orijentacionoj visini „otpisa“ moglo bi se zaključiti po tome što se ne pojavljuje i najsvežiji pregled verovatno znatno uvećanih dugova tokom druge polovine prošle godine i što iz ukupnih dugova nisu „izlučena“ potraživanja javnih preduzeća i državnih banaka prema Smederevskoj željezari.

CENA PO RADNIKU: Nasuprot ovom „utisku“, prilikom otvaranja „Esmarkove“ ponude lansiran je podatak da su dugovanja Smederevske željezare 370 miliona evra, a da je trenutna vrednost njene godišnje proizvodnje (koristi se 30 odsto kapaciteta) oko 340 milina evra. Inače, premijer Vučić je, navodno („Politika“ od 10. januara), dosta nervozno reagovao na pitanje da li će država preuzeti dugove Smederevske željezare, pa je rekao . „Ne, nego će sveti Petar da ih preuzme! Šta hoćete, da zatvorimo ‘Železaru’, da svuda stavimo katance i da nigde niko ništa ne radi, je l’ to hoćete? To je licemerje i tih laži sam sit.“ Ima nešto istine u njegovim rečima, ali se čini da je spasavanje 5000 radnih mesta, po ceni od 100.000 dolara po radnom mestu – malo preskupo za jednu dosta siromašnu državu.

U proteklim mesecima iz Vlade je stalno lansiran i podatak da se u pregovorima sa Bušarom operisalo da je novčani kapital Smederevske željezare 16,74 milijarde dinara, a nenovčani 2,7 milijardi – što deluje dosta zbunjujuće, jer se pretpostavljalo da je njen kapital u negativnoj zoni. Da li je plasiranje tog podatka u nekoj vezi sa „raspodelom“ vlasništva između „Esmarka“ i Vlade Srbije ostaje zasad nejasno, kao što još nije vidljiva ni „pravna forma“ te raspodele, iako se uporno govori o „prodaji 80,01 odsto kapitala“, a sve miriše na „poklon“ sa nekom vrstom dokapitalizacije. U stvari, možda će se ići na neku u suštini simboličnu „knjigovodstvenu prodaju“, a manje je verovatno da će se u posao ući po simboličnoj ceni, kao što je to prihvaćeno prilikom reotkupa Željezare od „Ju Es Stila“, za jedan dolar 2012. godine (ako bi se danas Željezara prodala za dva dolara – dobila bi se 100 odsto veća cena od one koja je plaćena „u vreme prethodne vlasti“).

Teška industrija, kao jedna od opsesivnih osnova socijalističkog razvoja i suvereniteta, velika je nasleđena muka ne samo Srbije, nego i svih drugih država nastalih na tlu nekadašnje SFRJ.

REGIONALNA ISKUSTVA„: Nekada najveća jugoslovenska željezara, ona u Zenici, koja je krajem osamdesetih godina zapošljavala oko 24.000 radnika, a 1987. godine dostigla rekordni nivo proizvodnje od 1.870.000 tona, tokom rata u BiH bila je potpuno zamrla. Tek 1998. godine pronađen je strateški partner u Kuvajtu, kome je RMK Zenica prodata za jedan dolar. Tada je sa Kuvajtskom investicionom agencijom stvoreno zajedničko preduzeće „BH Stil“ d.o.o. Zenica, koje je malo šta učinilo. Zatim, 2004. godine u posao ulazi LNM Mital grupa, koja se obavezuje da će pokrenuti proizvodnju, investirati 135 miliona dolara i zaposliti 4150 radnika. Do danas, zaposleno je 2500 radnika, proizvodnja je samo delimično obnovljena, a investicije koje su obećane nisu „dobacile“ dogovorene dimenzije.

Još gore je u tranziciji prošla hrvatska Željezara u Sisku, koja je krajem osamdesetih godina zapošljavala blizu 14.000 ljudi. Kada je stvorena Republika Hrvatska, Željezara u Sisku je prvo podeljena na nekoliko manjih preduzeća, radi lakše privatizacije. Od 1996. godine fabrika je podeljena na tri proizvodna centra – valjaonicu bešavnih cevi, valjaonicu šavnih cevi i centar hladne prerade – ali posle četiri promene vlasnika nijedan od tih centara praktično ne radi. Naime, 2001. godine, posle stečaja željezare, pogone je prvo uzeo austrijsko-ruski konzorcijum Trubo impeks, za jednu kunu, ali je posao napustio već kroz nekoliko meseci. Zatim je Željezaru u Sisku kupila ruska kompanija „Mečelj“, bez iskustva sa tržištem čelika. Već 2003. godine Željezaru kupuje američki CMC, preko svoje švajcarske podružnice CMI, a taj vlasnik demontira obe valjaonice cevi – jednu prebacuje u SAD, a drugu u Meksiko. Zatim, 2012. godine, dolazi i sadašnji vlasnik, firma ABS iz italijanske grupe „Danijeli“, navodno sa idejom da u Sisku proizvodi specijalne čelike. No, vlasnici Željezaru u Sisku koriste samo za topljene starog gvožđa, zapošljavaju samo 100 ljudi koji, navodno, rade samo u noćnoj smeni!? Zajedno sa željezarom propao je i ceo grad Sisak.

Slovenija se prva, još 1987. godine, praktično otarasila proizvodnje čelika u svojoj poznatoj Željezari Ravne u Jesenicama, kada su ugašene električne peći. Iako je u njoj trebalo da se proizvodi kupola za jugoslovenski tenk T-84 i mada je u njoj bilo zaposleno blizu 4000 radnika. I oni su prvo željezaru podelili na sedam nezavisnih kompanija, a država je 1999. godine prodala 80 odsto udela u Slovenskim železarnama „Unioru“. Danas, kao poslednji izdanak nekadašnje željezare postoji samo firma „Štore Stil“.

Skopska željezara u Makedoniji posle raspada SFRJ bila je pred zatvaranjem, ali ju je 2004. godine od „Balkan Stila“ kupio indijski konzorcijum „LNM Holding“, pa se oko 1000 radnika vratilo na posao i ova firma sada posluje pod imenom „MAK Stil“ i prilično zagađuje vazduh u makedonskoj prestonici. Zanimljivo, ova mala čeličana je prodavala pre nekoliko godina svoje proizvode i duplo jeftinije od „Ju Es Stil“ željezare u Smederevu, što je srpsku fabriku činilo još nerentabilnijom za Amerikance.

I Željezara u Nikšiću poslednjih decenija ima uglavnom tužnu sudbinu. Navodno je sunovrat počeo posle 2002. godine sa ruskom kompanijom „Rusmontstalj“, koja je bila zakupila fabriku na pet godina, a nastavio se sa ruskim „Midlendom“, da bi željezara bila dokusurena sa britansko-holandskim konzorcijumom „MNSS“. Taj ugovor sa „MNSS“-om dosta je poučan, jer je u prvom trenutku izgledao veoma povoljno.

Naime, bilo je predviđeno da ovaj konzorcijum za pet godina u Željezaru investira 117 miliona evra i obezbedi proizvodnju od neverovatnih 600.000 tona čelika. Biznis planom prve godine bila je predviđena proizvodnja od 200.000 tona kvalitetnih čelika, naredne 2007. čak trista hiljada i tako sve do 2011. i brojke od 600.000 tona. Međutim, 2007. godine proizvodnja je iznosila 173.000 tona, naredne 201.000 tona čelika, 2009. registrovan je pad i ona je iznosila svega 89.000 tona, koliko i 2010, da bi 2011. bila još manja. Za četiri i po godine u Željezaru je investirano samo 15 miliona, dok je u obrtna sredstva uloženo 39,7 miliona evra.

Deo tih troškova podnela je Vlada Crne Gore, jer je potpisala garanciju za kredit od 26,3 miliona evra. Kada je proizvodnja 2012. obustavljena, Crna Gora je uz otplatu garantovanog kredita morala da plati i 6,6 miliona evra za kamate. Posle godinu dana zastoja proizvodnje, Nikšićku željezaru je preuzela turska kompanija i ona sada posluje pod nazivom „Toščelik“.

Sve u svemu, sve ove istrgnute crtice o sudbinama bivših željezara u SFRJ upućuju na zaključak da su se vlade novostvorenih država brzo uverile da je bavljenje crnom metalurgijom skup i neizvestan posao, da kroz tržište čelike šetaju razne firme sklone pljačkanju lokalnih državnih budžeta i da se konjunktura čelika kreće kao sinusoida, pošto zavisi od najvećih potrošača i proizvođača (danas je to Kina). Kad se sa revitalizacijom svoje male čeličane nađete na silaznom delu krivulje cena čelika, onda vam se loše piše, a kada se nađete pred uzlaznim delom, onda možete socijalno da zbrinete svoje metalurške radnike, bar nekoliko godina. Trenutno smo, smatraju stručnjaci, pred blagim uzlazom cena čelika i sa padom cena gvozdene rude.