Nema besprekorne tranzicije, niti je može biti, pošto je nemoguće da svima bude udovoljeno prilikom velike preraspodele bogatstva i moći. Zato tranzicija može da bude samo loša ili malo manje loša. Lično mislim da slovenački model tranzicije spada među manje loše. Za to ima nekoliko razloga.
Slovenija je imala najbolju poziciju na startu. Imala je već mnoge elemente tržišne privrede koji su nastali reformama u Jugoslaviji, a ujedno je bila najrazvijenija republika, otvorena ka svetu, posebno prema Zapadnoj Evropi, imala je industriju rasejanu po celoj državi, sa radnicima koji su napola ostali seljaci, što je stvaralo uslove za društvo koje je socijalno stabilno.
Pored toga, Slovenija se sa tranzicijom uhvatila u koštac na sasvim drugačiji način od onoga koji su joj savetovali raznorazni eksperti iz sveta. Obično govorimo o četiri etape tranzicije: privatizaciji, makroekonomskoj stabilizaciji, mikroekonomskom prestrukturiranju i podizanju institucija tržišne privrede.
Bilo je najviše sporova na području privatizacije, gde su se nadmetala dva koncepta – koncept decentralizovane i postepene privatizacije „na rate“, i koncept centralizovane i brze privatizacije po principu preraspodele. Prema prvom konceptu privatizacija je trebalo da iskoristi prednosti koje je stvorio bivši sistem. Uloga države je bila da propiše pravila unutar kojih bi prepustila privatizaciju preduzećima i samo kontrolisala da li se prilikom odluke između više opcija drže dogovorenih pravila. Sve privremene vlasnike trebalo je regrutovati iz redova postojećih menadžera i zaposlenih. Prema drugom konceptu, trebalo je odmah prekinuti sa prošlošću a društvenu imovinu prvo podržaviti, posle čega bi privatizaciju vodila država, koja bi formirala vlasnike u obliku raznih fondova čije bi deonice bile podeljene stanovništvu. Posle mnogo rasprava i svađa pobedio je kompromis između oba koncepta – iz prvog su uzeti decentralizacija i postepenost, a iz drugog prevashodno sistem podele vaučera. Bilo kako bilo, privatizacija je ovde bez svake sumnje prošla sa manje štete nego što je to bio slučaj u bilo kojoj drugoj istočnoevropskoj državi.
Makroekonomska stabilizacija je bila sasvim sigurno najuspeliji deo tranzicije. Slovenija je odbila sve savete stranaca i sama izgradila monetarni sistem, zasnovan na normalnoj centralnoj banci, koja kontroliše količinu novca u opticaju; tako je kurs tolara (nacionalna valuta – prim. aut.) postao endogena promenljiva. Odbijene su sve ideje o različitim programima stabilizacije; umesto toga su polako građeni i menjani makroekonomski okviri.
Mikroekonomsko prestrukturiranje je bilo prepušteno preduzećima sa izuzetkom samo nekoliko većih firmi, koje nije bilo moguće privatizovati, pošto ih niko nije hteo. Takva preduzeća su stavljena u vlasništvo Fonda za razvoj, kome je ostavljeno na volju da ih proda, prestrukturira, likvidira itd. Taj deo prestrukturiranja nije bio uspešan. Prestrukturiranje je bar u početku značilo smanjenje aktivnosti zbog gubitka tržišta i zamena izgubljenih novim tržištima. To je, međutim, pratilo otpuštanje radnika u preduzećima koja su propala, odnosno njihovo preuranjeno penzionisanje u preduzećima koja su preživela.
Rečju, izgradnja privrednog sistema bila je postepena i prilično spora, jer je Slovenija veoma oprezno napuštala elemente bivšeg privrednog sistema.
Izabrani put je za slovenačku privredu bio sasvim primeren pre svega zbog njegovih osobina i zato što je privreda neprestano funkcionisala. Još nešto ne smemo da zaboravimo – Slovenija nije sprovela nikakvu političku revoluciju. Nova politička i privredna elita nastala je uglavnom iz stare, veoma prilagodljive političke i privredne elite, što je za privredu bilo mnogo jeftinije nego da stvori novu.
A ako me pitate o manama slovenačkog modela tranzicije, na to teško mogu da vam odgovorim, pošto je slovenačka privreda sve vreme normalno funkcionisala, što u slučaju srpske privrede, bar koliko znam, nije slučaj. Zato bi bilo sasvim neodgovorno deliti savete kako i šta treba uraditi. Pre svega se treba odreći iluzija da je bilo šta moguće sprovesti i izvesti na perfektan način. Isto tako je sigurno da će u Srbiji rešenja morati da budu drugačija od onih u Sloveniji. Bilo bi pogrešno kada bi bila primenjena ista rešenja pošto su početne situacije različite; situacija u kojoj Srbija kreće u tranziciju jeste drugačija od one u kojoj je svojevremeno bila Slovenija. Isto važi i za političku revoluciju, koje u Sloveniji nije bilo. A razlika ima još.
Slovenija se, na primer, nije baš mnogo trudila oko stranih investicija, iako ih ima priličan broj; mogla je da si priušti uzdržanost, dok je Srbiji to mnogo teže. Ne treba da gajite iluzije prema stranom kapitalu, koji bi bio „rešenje svih problema“. Prvo će stranog kapitala biti veoma malo, ali čak i kada bi ga bilo izuzetno mnogo – to ne bi bilo rešenje svih problema.