Od jamarenja je počelo, pa se sad jamarenjem i završava. Od toga što je istorija ironična Srbiji teško da će biti lakše. Proces suočavanja sa stvarnošću biće dug i bolan; uostalom, i drugi su to prošli...
Termin jamarenje smislila su deca pre desetak godina, gledajući televiziju i na televiziji onog Filareta kako laže pokazujući lobanje iz anatomskih zbirki. Tada su se po „svim srpskim zemljama“ uz veliku pompu nosale kosti kneza Lazara; deset godina kasnije po Srbiji su se noću, kradom, nosale kosti izjamarene iz masovnih grobnica na Kosovu. Sada se te nesmirene kosti ponovo iskopavaju po raznim policijskim dvorištima, na opštu nelagodu i nervozu. Neprijatno je svima: vojsci, policiji, vlastima, opoziciji; najviše stanovništvu jer je ono jedino nevino u toj opštoj sramoti, a najneprijatnije osećanje je ono kad se stidite zbog drugih.
Vojska se vadi kako zna: gen. Vladimir Lazarević, sve buneći se bez potrebe zbog objavljivanja jedne njegove u svakom pogledu ispravne naredbe, prošle nedelje u NIN-u aludira na žrtve bombardovanja NATO-a na Kosovu, sve u smislu da se ona čuvena „asanacija terena“ odnosila na njih. Možda i jeste – ali, ako je tako, ne samo na njih. Sada je jasno da je reč o leševima iz malo ranijeg perioda, na šta se gen. Lazarević ne osvrće.
Policija ima opravdanje da, eto, vredno radi i iskopava ono što polako ispada da je sama zakopavala. Ta okolnost joj dopunski olakšava posao. Nije primećeno da je policija na informativne razgovore zvala izvesne svoje generale koji su u kritičnom periodu bili prisutni na terenu, a dostupni su organima – osim ako i to ne radi diskretno, kao neke druge veoma neprijatne prethodne radnje i istrage (600 kila heroina, Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija itd…). Teret neodgovorenih pitanja toliko je težak srbijanskoj policiji da ne bi bilo čudo ako se uplašila da se pod njim ne slomi. Evo još nekih indicija do kojih je „Vreme“ došlo do utorka 26. juna: kamioni koje je Nikola, ličnost iz prošlog broja („Mrtvi putuju“), vozio rekvirirani su – kaže naš izvor – od firme Ineks Uzor; baza mu je bila u Zaječaru; kamion sa leševima koji je ostavljen posle fotografisanja bio je pronađen, i o tome bi trebalo nešto da znaju u organima civilne zaštite u Boru, Negotinu i Zaječaru. Uz sve to srbijanskoj policiji još i Hag dahće za vratom.
Vlast je očigledno podeljena oko cele te priče o zločinima koja je, eto, baš nezgodno pala u trenutku kada se valja odlučiti oko tog dosadnog Haga. Vojislav Koštunica izgledao je u utorak kao da guta živu žabu dok je objašnjavao kako su on i DSS ostali u manjini u DOS-u: da su mu krenule suze, ne bi se znalo zbog čega mu je više žao – zbog Miloševića ili zbog bankrota nacionalnog programa za koji je od početka navijao. Zanimljivo je da se DSS nije istakao komentarima oko otkrića hladnjača i grobnica. Crnogorski SNP našao se u apsurdnom položaju: sada Jugoslaviju može da sačuva samo ako proguta izručenje Miloševića Hagu. Ali, „država je jedno čudo“ (Koštunica), pa je to moguće. Ostatak DOS-a je jedinstven, osim Velje Ilića koji ne zna šta bi i Mome Perišića koga svrbe Zadar i Mostar.
Opozicija se ponaša nijansirano: Dragana Kuzmanović (JUL) javila se sa „mesta zaumnog“, iz snova Mire Marković, i nazvala sve to sa hladnjačama i leševima „izmišljotinom“. Radikali se ne potresaju mnogo – ipak je reč samo o Albancima, računaju – mada pokušavaju da teraju svoju radikalsku šegu, ali nekako ne zvuče veselo. Socijalisti cvile zbog Haga i prave se nevešti, mada je Bane Ivković velikodušno dopustio da je Milošević „grešio“, što – naravno – ne znači da ga on manje voli… Sve to liči na prvu rečenicu Tacitovih „Anala“: socijalisti se sa pola lica smeškaju jer Slobo ide u Hag, a drugom polovinom plaču jer će Ivković da im postane šef, sve glumeći da je obrnuto.
Javno mnjenje je i dalje zabezeknuto. Tu se treba okrenuti sličnim iskustvima drugih. U Beogradu je nedavno izašla knjiga Antji Krog, novinarke državne radio mreže SABC (South African Broadcasting Corporation), pod naslovom „Zavičaj moje lobanje“ (Samizdat Free B92). Antji Krog godinama je pratila rad južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, i njena je knjiga o tome: o užasu i šoku južnoafričkog društva nad otkrićem zločina i ubistava počinjenih u režimu aparthejda, o zatvaranju očiju, o psihosomatskim posledicama suočavanja sa istinom. Na primer: prevodilac u Komisiji (Južna Afrika ima jedanaest zvaničnih jezika) pretvorio se u ruševinu od čoveka samo od onoga što je morao da prevodi u prvom licu jednine, uzimajući na sebe ulogu žrtava i ulogu õelata naizmenice. Antji Krog je primetila sličnost kolektivnog ponašanja društva suočenog s masovnim zločinima počinjenim u njegovo ime i ponašanja na smrt bolesnih ljudi koje je izučavala Elizabet Kibler Ros u svojoj čuvenoj studiji:
„Prvu fazu čini poricanje: kad se istina iznese na videlo, ljudi je poriču. U drugoj fazi nastupa gnev – prema Bogu, prema novoj vladi, prema onima koji to rade. Treća faza je cenjkanje sa Bogom, a neki ljudi to već čine – oni koji se cenjkaju oko amnestije. Četvrta faza je faza duboke potištenosti, i ona je važna jer otvara vrata prihvatanju.“
Slušajući radio i TV programe sa živim uključenjima publike ovih dana jasno se čuje ko od sagovornika prolazi kroz koju od tih faza. Jedni poriču čak i puko postojanje dokaza o zločinima (belosvetska zavera); drugi grde one koji dokaze iznose u javnost (mrzitelji svega srpskog); treći se cenjkaju sa tuđim zločinima (jesmo, ali šta su tek oni radili; a naše žrtve?). Oni koji su pali u depresiju ne javljaju se, dok je onima kojima je jasno – jasno od početka. Treba tu knjigu pročitati.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
