General i major

Moskva, 18. avgusta 2001, predveče

Vatromet k’o vatromet, lep i šaren, baš kao i uspomene na slavnu prošlost. Naročito na ono što se na isti dan događalo pre deset godina. Danas se tim povodom na hiljade Moskovljana okupilo ispred Belog doma, sve sa zastavama i parolama. Bio je i neki koncert. Kao i svakog dana, ulica Novi Arbat bila je prepuna neonskih reklama, luksuznih limuzina parkiranih ispred noćnih klubova i kazina, skupih butika i prosjaka.

Sa dvadesetog sprata, pogled odličan. General Valentin Varenjikov daljincem, pojačava rad klima-uređaja i seda za impozantan drveni astal. Kakav i priliči predsedniku Udruženja heroja Sovjetskog Saveza i Rusije.

GENERAL: „Tri puta su mi sudili, ali ja bih i danas uradio sve što sam uradio. Samo… uradio bih to čvršće i odlučnije!“

U vreme puča Varenjikov je bio komandant kopnenih snaga Crvene armije i jedan od ključnih pučista. Po zadatku je otišao u Kijev da nadgleda situaciju u Ukrajini. Otuda je sa sve većom panikom pratio neodlučnost kolovođa u Moskvi.

„Pobogu, mi smo spasavali zemlju od raspada, a oni su bili tako neodlučni. Umesto da lepo izađu na televiziju i jasno kažu: ‘Mi smo protiv Mihajla Gorbačova. Mi smo za očuvanje Sovjetskog Saveza…’ , oni su davali mekane izjave da se, eto, blago protive kursa Gorbačovljeve politike… umesto tvrdog stava u udarnim vestima, oni su na televiziji pustili snimak ‘Labudovog jezera’… “

Sav očajan, Varenjikov je Državnom komitetu poslao šifrovani telegram br. 17/1970 iz Kijeva. „Većina izvršnih organa dejstvuje krajnje neodlučno i neorganizovano. Organi bezbednosti uopšte ne ispunjavaju svoje zadatke… U ime svog naroda, u ime svih vojnika i oficira, tražimo od vas da hitno likvidirate grupu Jeljcinovih avanturista… Zgradu vlade Ruske Federacije valja hitno blokirati, preseći vodu, struju, kao i telefonske i radio veze… “

MAJOR: Major Sergej Jevdokimov je u vreme udara bio načelnik štaba jednog od tenkovskih bataljona elitne gardijske jedinice, Tamanske divizije. Poslat je sa šest tenkova da blokira most ispred Belog doma. Došavši do Parlamenta, Jevdokimov je okrenuo tenkove i cevi su sada bile uperene ka odbrani Jeljcina i njegovih pristalica…

„Najteže je bilo saznati šta se događa. Kada su nas poslali iz kasarne uveče u osam, nismo imali pojma šta se dešava. No, vojnici smo… dobili smo naređenje. Većina drugih jedinica koja je raspoređena po gradu bila je odsečena od informacija. A mi, čim smo prišli Belom domu, bili smo okruženi narodom. Ja sam, za razliku od drugih komandira, dozvolio vojnicima da pričaju sa ljudima… i nama je bilo lako jer smo vrlo brzo znali i šta govore pučisti, i šta kaže Jeljcin, i šta misli narod. Nakon toga, lako je bilo odlučiti ko je u pravu, na čijoj je strani zakon.“

Jevdokimov je ušao u zgradu parlamenta i konsultovao se sa Aleksandrom Ruckojem (herojem iz Avganistana) i generalom o taktičkoj situaciji. Iako su raspolagali bojevom municijom, obojici je bilo jasno da šest tenkova nema nikakve šanse ukoliko dođe do napada iole veće jedinice.

„Naravno da me je bio strah. Pa ja sam bio profesionalni oficir koji je prekršio naređenje u uslovima vanrednog stanja! Sledio mi je preki sud u slučaju pobede pučista. Nisam brinuo za sebe, sâm sam doneo odluku, lako mi je da odgovaram. No, bojao sam se za roditelje, brata… isuviše su sveža sećanja na to kako je Staljin kažnjavao pobunu…“

Okuražio ga je sve veći broj ljudi koji je pristizao u odbranu Belog doma.

„To je najjača uspomena… ta reka ljudi. Bilo ih je nekoliko i koji su nam prilazili i govorili ‘alal vera, samo tvrdo sa Jeljcinom… ,‘ ali to je bila bedna manjina. Ogromna većina je došla da brani i odbrani Beli dom, a sa njime i demokratiju.

Jevdokimov je jedna od retkih ključnih ličnosti koja se nije ‘ofajdila’… Služio je u armiji do prošle godine, živi u skromnom stanu, švorc je kao i većina Rusa. Da li je ovako zamišljao demokratiju?

„Pa… ne baš. Ali to nije do mene i onih koji su bili sa mnom tada. No i tada, i sada, mislim da sam uradio pravu stvar i ponosim se njome. Ono što je došlo posle… Mislim da je dobro što je pao Berlinski zid, što je došla sloboda, što je štampa slobodna. No, mislio sam da će biti drukčije na ekonomskom planu. Moglo je to nekako sve da prođe i bez onakve privatizacije koju smo imali i koja je stvorila klasu supermilijardera, a većinu stanovništva pretvorila u prosjake… “

IZDAJICE: Foaje koji vodi do kancelarije generala Varenjikova okićen je portretima palih heroja, između ostalih i druga Džugašvilija. U kancelariji, drug Varenjikov je takođe uveren u ispravnost onoga što je uradio. Samo žali za manjkom odlučnosti. Odležao je godinu i šest meseci u zatvoru, potom bio poslanik u Dumi, a sada priprema memoare i rukovodi živim herojima i uspomenama na pale. Energično odbija tezu da je pokušaj udara zapravo do te mere oslabio Gorbačova da predsednik nije više bio u stanju da sačuva žemlju. „Nismo mi krivi… meni je suđeno za izdaju zemlje, no nisam JA izdajica. Izdajice i rušitelj zemlje bio je Mihail Gorbačov. Naši ciljevi su bili ispravni. Naša namera je bila ispravna. No, naši metodi jednostavno nisu bili dovoljno energični.“

„Pokušao sam da balansiram između levog i desnog krila, reformista i pristalica tvrde linije. U tome je moja greška“, kaže Mihail Gorbačov u elegantnom zdanju Fondacije „Gorbačov“ na Lenjigradskom bulevaru. Preplanuo, izgleda elegantno i autoritativno kao i uvek dok objašnjava kako su ga izdali oni kojima je najviše verovao, članovi vlade i rukovodstvo kompartije. „No, takva se greška ne može naknadno ispraviti.“

Za 20. avgust je u Moskvi inače bilo zakazano potpisivanje novog državnog ugovora na osnovu kojeg bi devet od 15 članica Sovjetskog Saveza ostalo u nekoj vrsti državne zajednice, asimetrične federacije . Potpisivanje je otkazano zbog puča a posle toga Jeljcin je već bio isuviše moćan. Sa predsednicima Ukrajine i Belorusije, u decembru je potpisao umrlicu Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika.