Spor u DOS-u mora se završiti produktivnim komprimisom, a tu politička trgovina slabo pomaže. Vladajuća koalicija, htela ne htela, mora da pobedi sebe i da krene u bitku s državnim neprijateljem Broj jedan, jer prave ajkule tek dolaze
Koliko je vlada stabilna…
Posle „savetničkog rata“, sredinom prošle nedelje prešlo se na „rat kominikeima“. Vlada Srbije je u četvrtak 16. avgusta svojim saopštenjem zatražila neodložno i beskompromisno rasvetljavanje slučaja u vezi sa ubistvom nekadašnjeg službenika državne bezbednosti Momira Gavrilovića: „Ako postoje bilo kakvi dokazi ili indicije o sprezi vlasti i kriminala, Vlada zahteva da se odmah odlučno deluje. Ako oni ne postoje, tražimo da se utvrdi odgovornost onih lica koja su grubo oklevetala predstavnike aktuelne vlasti. Klevete i laži ne smeju biti sredstva politike… „.
…utvrdiće rasprava na predsedništvu DOS-a
Dan posle toga, u petak 17. avgusta 2001, Predsedništvo Demokratske stranke Srbije (DSS) na tu „poslanicu“ odgovara povlačenjem svojih predstavnika iz Vlade Srbije: potpredsednika Aleksandra Pravdića, ministra zdravlja Obrena Joksimovića (oko koga je u prethodnom periodu vođen pravi rat između Ministarstva zdravlja, Zavoda za zdravstveno osiguranje, sindikata). DSS povlači i sve zamenike i pomoćnike ministara, iznoseći kao razlog nesposobnost vlade da se izbori s organizovanim kriminalom i uz malu samokritičku opasku da je povlačenje ministara znak nezadovoljstva i prema samom sebi.
Ostajući čvrsto uvereno da su organizovani kriminal i korupcija najveći neprijatelj demokratskih promena u našoj zemlji i najveća prepreka njenom ravnopravnom uključenju u svet uređenih pravnih država, Predsedništvo DSS-a upozorava da: „Nijedan organizovani lanac kriminala nije prekinut niti su njegove vođe kažnjene, kao i da nijedno ubistvo, od mnogobrojnih koja su toliko potresala javnost, nije rešeno. Zato se opravdano postavlja pitanje uživa li organizovani kriminal zaštitu i podršku pojedinih delova vlasti, ili je pak Vlada Srbije nesposobna da se s njim razračuna.“
SVETAKRAVA: Predsedništvo Demokratske stranke (DS) na to je 18. avgusta formulisalo uslove za buduće funkcionisanje DOS-a: „razjašnjavanje svih optužbi iznetih na račun Vlade Srbije i skidanje ljage sa te vlade“. Taj i drugi uslovi su, kako je rečeno, rezultat stavova većine stranaka članica DOS-a, a posebno onih koji učestvuju u radu vlade, jer te stranke ne žele da budu „na stubu srama“. „Ako se ti uslovi prihvate, spremni smo na dogovore“, rekao je potom republički premijer Đinđić, dodajući da „niko nije sveta krava“, da svako može da bude smenjen, i da će se o važnim problemima u DOS-u razgovarati na predsedništvu te koalicije. Kasnije je rekao da neće dati Mihajlovića i Batića, na šta je šef Poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije (DSS) Dejan Mihajlov primetio da u vladi ipak ima „svetih krava“.
Vlada, Demokratska stranka, Demohrišćanska stranka, Socijaldemokratska unija i deo medija usmeravali su pažnju javnosti na mane u funkcionisanju kabineta predsednika države, govorili o stvaranju paralelnih centara moći. Sa strane DSS-a odmah je odgovoreno „rasvetljavanjem uloge“ Bebe Popovića u srpskoj vladi.
Počeo je lov na to ko je gde u Beogradu privatno sreo pokojnog Gavrilovića, ko je gde razgovarao o reformi policije. Potom je lansirana i glasina (Čanak, „Nedeljni telegraf“) da je Koštunica ili već neko iz vojske pripremao puč.
I PROMENAD USTAVA: Lideri vojvođanskih partija
ČIZAMOVČOVEK: Nedelju dana pošto je dobio beleške o razgovorima koje je pokojni Gavrilović vodio u kabinetu predsednika SRJ, u kojima su, kako kaže Koštunica, „pomenuta i neka svima znana imena“, a čitave tri nedelje posle ubistva koje je promenilo DOS, policija izlazi s podacima iz oko 150 informativnih razgovora koji su napravili tlo za nove špekulacije, sumnje, insinuacije i konfuzije. Ta konferencija za štampu zapravo je spojila dve afere: onu koju je prošlog proleća otvorio zagrebački „Nacional“ i ovu koja je dobila nove dimenzije.
Kako su znalci iz ove oblasti pretpostavljali, utvrdilo se da je Gavrlović jahao za Čizama: u saopštenju policijskih vrhova (Mihajlović, Karleuša) govori se o tome da je pokojni Gavrilović imao kontakt s većim brojem lica iz kriminogene sredine, da ima indicija o njegovoj povezanosti s vrhom organizovanog kriminala, o njegovom učešću u likvidacijama, u otmici opreme Studija B, u uterivanju dugova, trgovini drogom i o tome da je on tokom rata u Beogradu organizovao zatvore…
Ministar policije Mihajlović posle iznošenja podataka o „profilu žrtve“ konstatuje kako mu je žao što „neko“ nije bio u stanju da razlikuje babe i žabe i zaključio kako se u borbu s kriminalom ne može ići uz pomoć organizovanog kriminala, što bi delovalo kao dramatičan obrt u čitavoj aferi i prilično nezgodan za Koštunicu koji je Gavrilovićevu priču prihvatio i prosledio je javnosti kao ukazivanje jednog patriote na raširenost kriminala u našem društvu. Iz onoga što saopštava policija, Koštuničin kabinet (i Koštunica lično) pogrešio je što se neoprezno upustio u razmatranje kadrovskih rešenja s bivšim radnikom SB-a problematičnog profila, koji je, kako je rečeno, bio povezan s licima iz kriminogene sredine kao što su Arkan, Prike, Vanja Bokan, Mrgud, itd…
Ima, međutim, i nekoliko sitnica koje i na drugoj strani devojci sreću kvare: neke od tih činjenica vladu u kojoj je Mihajlović ministar ponovo uvaljuju u stare nevolje – među Gavrilovićevim kontaktima, naime, pominje se nekolicina ljudi koji rade za Stanka Subotića Caneta, čoveka s kojim je srpska vlada bila neugodno povezana u nerazjašnjenoj „tobako aferi“ koju je otvorio zagrebački „Nacional“ i svim tim pričama o upotrebi njegovog privatnog aviona, o pregovorima sa Britiš tobakom, itd., koja je morala da se na vreme rasplete parlamentarnom istragom, a nije. Pomenuto je, naime, da je Gavrilović pre ubistva kontaktirao s Brankom Ćurčićem, bivšim načelnikom specijalnih policijskih jedinica za Vojvodinu, koji radi kod Subotića kao obezbeđenje, i sa Vukom Stanišićem, sinom Jovice Stanišića, koji radi kao pilot kod pomenutog Caneta Subotića.
Gavrilovićeva sudbina asocira na to da su državni funkcioneri koji su se vozili avionom pomenutog gospodina u najmanju ruku bili u velikom bezbednosnom riziku i u grehu neodgovornosti prema vlastitom ugledu. Bolje da su na krvavim kolenima išli tamo gde su leteli. Zapravo, dosadašnji tok istrage kao da unazad razjašnjava zašto je u svemu podignuto toliko galame. Koštunica se oslanja na problematičnog svedoka što je opasan znak neopreznosti kabineta, njegove slabe bezbednosne kulture, pa i nekompetencije. Ako se tome doda tvrdnja Vuka Obradovića da je kabinet predsednika SRJ prisluškivan i da se sadržaj razgovora prepričava po periferijskim kafanama, onda bi morale da se tresu sve službe i sva nadleštva, a ne čuje se ništa.
U policijskom izveštaju o dosadašnjem toku istrage pored svih tih „opisa žrtve“ ubica je prikazan samo kao nejasna figura koja nestaje trčeći. Mihajlović odbacuje optužbe DSS-a o eksploziji kriminala i ponavlja da je 60,56 odsto ubistava rasvetljeno, i da je to iznad proseka procenta rasvetljavanja i u bogatijim zemljama. DSS-ovci na to primećuju da Mihajlovićeva dijagnoza odudara od one koju iznose njegovi saradnici, o porastu opšte stope kriminala.
Nije statistički prosek to što muči policiju, već možda ono što je saopšteno nekako kroz zube – da je Gavrilović „ukazivao na navodne veze pojedinaca iz resora javne bezbednosti sa organizovanim kriminalom“, da je bio „zabrinut zbog toga što ga je videlo mnogo bivših kolega“. Ne daje se znak da se u istrazi tome pridaje neki značaj. Tu ostaje i onaj veći problem – da li je tako grozan fotorobot bivšeg pripadnika službe izuzetak u kartoteci. Pod tom maskom se pokazuje gnojna rana.
MNOGOPRIČEOPOŠTENJU: S druge strane, srpska vlada je, sve u svemu, pogrešila što se u tom slučaju, kad je on već eksplodirao u lice, toliko i na takav način branila. Vlada je za javnost naložila istragu, ali je njena poenta bila u ponavljanju: „Iznesite dokaze!“ Milo Đukanović je jednom uspešno primenio tu taktiku u TV duelu s Momirom Bulatovićem koji je tvrdio da na podgorički aerodrom stalno sleću avioni s cigarama, dok je Milo, svaki put kad bi ovaj o tome započeo, resko odgovarao: „Vi govorite bez argumenata!“ Milu je upalilo. Bubi Morini („Ako imaš dokaze, rkni ih!“) – samo privremeno.
Srpska vlada je u taj duel sa DSS-om ušla previše pričajući o poštenju, očito inhibirana zbog slučaja Subotić, previše vapeći za poverenjem i previše se nervirajući zbog sumnji. Javnost je, međutim, intuitivno sklona sumnji u moćne (“ ko o čemu kurva o poštenju“, „i Berluskoni je krenuo s akcijom ‘čiste ruke’, pa se posle vukao po sudovima“). Uostalom, na toj visini nevinost se stalno dokazuje, a pred sudom se nevinost podrazumeva.
Greška je i to što je srpska vlada borbu s kriminalom zamenila borbom s DSS-om i što je stavila u drugi plan ili ignorisala indicije o vezi „pojedinaca iz resora javne bezbednosti s organizovanim kriminalom“. Gavrlović je izvesno na te veze ukazivao u predsedničkom kabinetu, što je DSS-u izgledalo kao indicija za koju se mogu oberučke uhvatiti, a što i srpska vlada i istraga suštinski zaobilaze, ali i DSS je borbu s kriminalom zamenjivao borbom protiv Đinđića. Činjenica je da je tema otvorena nesporazumom oko adresovanja veze „vrhova vlasti s organizovanim kriminalom“ i da se tu sve zapetljalo. Istraga zasad nije usmerena ka toj oblasti, ali jedna važna članica DOS-a nagoveštava da će na tome i dalje insistirati. U njenom nastupu ima neke hladne odlučnosti, ona se obavezala da kaže šta ima, ali to odlaže i razvlači. Pitanje je samo gde i kako će se to desiti.
VEČERASILIJESENAS: Slučaj je prerano uopšten i postao je oružje političkih borbi, čija će se jaka runda održati ove nedelje na sednici predsedništva DOS-a. Očito, više nema načina da se politička rasprava o ovom slučaju obustavi, samo je pitanje kakav će ishod imati.
Član Predsedništva Demokratske stranke Srbije Dušan Budišin precizirao je posle saopštenja Predsedništva DSS-a da će njegova stranka raspravu najpre tražiti u okviru DOS-a, a ako ne bude zadovoljna rezultatima, tražiće raspravu i u Skupštini Srbije. Predsednik Skupštine Srbije Maršićanin to je hladnokrvno ponovio i posle prigovora (Čanak, Čeda Jovanović) da će DSS pokretanjem skupštinske rasprave o vladi ući u faktičku koaliciju s radikalima i socijalistima. Maršićanin je to, međutim, nazvao glupošću.
Opozicija, naravno, u toj raspravi traži šansu: SSJ će glasati za obaranje vlade, SRS takođe, SPO traži vanredne izbore, a SPS kaže da će glasti protiv Đinđića, ali da neće glasati za Koštunicu. Generalni sekretar Socijalističke partije Srbije (SPS) Zoran Anđelković ocenio je da bi „bilo licemerno kada bi se DOS pravio da se ništa nije dogodilo“.
Na prigovor da je DSS istupio iz Vlade upravo kada je ona najavila odlučnu borbu protiv kriminala, funkcioneri DSS-a ponavljali su da je takvih obećanja bilo i ranije ali da nijedno nije ispunjeno.
Premijer Srbije Zoran Đinđić vest o izlasku DSS-a iz vlade dočekao je sa iznenađenjem, ali je dva-tri dana govorio o spremnosti da se pokrene rasprava o svim spornim pitanjima, kako na Predsedništvu DOS-a tako i u srpskom parlamentu. Zamerio je DSS-u što nije prihvatio poziv Vlade Srbije da se u njenom okviru „beskompromisno rasčiste pitanja o organizovanom kriminalu i ulozi svakog pojedinca“. Zamerio je DSS-u da od samog početka snuje da obori vladu i da se nije prihvatio odgovornosti. U jednom intervjuu za RTS rekao je da je potpredsedniku vlade iz DSS-a Aleksandru Pravdiću nudio da kontroliše sve u vezi s cigaretama, ali da je ovaj to odbio, kao što je odbio i da preuzme upražnjeno mesto Vuka Obradovića na mestu u antikorupcionaškoj komisiji. Đinđić je dopustio mogućnost da vlada bude oborena u parlamentu, a nije isključio ni mogućnost raspisivanja novih izbora, u zavisnosti od razvoja političke situacije u zemlji, ali je upozorio da bi raspad DOS-a mogao da utiče i na sudbinu savezne vlade. Konstatovao je da sa raspadom DOS-a „ne postoji ni savezna vlada“, da se „pitanje savezne države dramatizuje, da se komplikuje pitanje rešavanja krize na Kosovu i ekonomska saradnja sa svetom, odnosno ekonomska pomoć zemlji iz inostranstva“.
Toliko negativnih prognoza delovalo je kao odbranaštvo (kao, „rasparaće se država ako ode Batić“), mada je i više javnih ličnosti, neki nezavisno a neki u orkestriranim „odjecima i reagovanjima“ ukazivalo na potencijalno veliku opštu štetu ako se u ovoj stvari ode predaleko. Sličnu bojazan izrekao je i na „drugoj strani“ (DSS-ov) savezni ministar za finansije Jovan Ranković, a na neki način i savetnik predsednika Koštunice Predrag Simić.
Mediji su manje-više u ovom sporu izabrali strane, a polako su počele da se postrojavaju stranke – ‘vamo anđeli, ‘namo crni đavoli. Potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać izjavio je da DSS ugrožava opstanak DOS-a, dovodi u pitanje i opstanak savezne vlade, a tako i savezne države. Ovi odmah odgovaraju da se zna ko je ovde državotvoran.
Mihajlov i Maršićanin su u ime DSS-a ponavljali da žele raspravu o rezultatu cele vlade, i svakog resora posebno, uključujući tu premijera, pa i odgovornost DSS-ovaca Aleksandra Pravdića i Obrena Joksimovića, i da će ako ne budu zadovoljni tražiti skupštinsku raspravu o vladi. Iz njihovih izjava vidi se da računaju s tim da to može dovesti i u parlamentarnu krizu, ali (sem kontroverznog i impulsivnog Joksimovića) ne nagoveštavaju da su voljni da obaraju vladu niti da iznude sada neke vanredne izbore. Daju do znanja da se trenutak onih ugovorenih izbora (po donošenju saveznog i republičkog ustava) inače približava.
Do tih izbora predstoje važni poslovi, i neko u to prelomno vreme mora da vlada. Đinđić je izjavljivao da je većina lidera DOS-a s kojima je on kontaktirao revoltirana, da će vlada raditi normalno pošto ima skupštinsku većinu, čak je podizao cenu naglašavajući da je razgovor o rekonstrukciji vlade prošlost – svi ministri su do 10. avgusta bili završili izveštaje o svom radu, sada nema smisla da se raspravlja o tim izveštajima, pošto je u međuvremenu DSS izrekao presudu posle koje nema razgovora. S njegove strane gledano, pre razrešenja slučaja Gavrilović, nema razgovora. DSS može, ako hoće, da bude korektna opozicija. (To je inače teza Vladimira Goatija, koji veruje da bi bar na toj razini mogao da se nađe kompromis.)
Đinđić je u suštini realista, i kad ga prođe osećanje uvređenosti shvatiće da teško može održati priču o tome da njegova vlada još počiva na stabilnoj skupštinskoj većini i na znatnoj javnoj podršci te da je u takvoj prednosti da može da diktira tempo.
Predsednik Nove Srbije Velimir Ilić, koji je s Đinđićem bio ugovorio ulazak u vladu, najpre se založio za moratorijum na rad stranaka u Srbiji dok ne prođe predstojeća zima i „zemlja ne stane na noge“, a onda je kazao da u ovom trenutku ne zna kako će njegova stranka glasati.
Za izglasavanje nepoverenja vladi potrebno je najmanje 126 glasova poslanika, a isto toliko i za njen neometan rad. DOS je na parlamentarnim izborima osvojio ukupno 176 mandata, ali se iz tog poslaničkog kluba najpre izdvojio DSS sa 45 poslanika, a potom i Nova Srbija sa osam poslanika i Pokret za demokratsku Srbiju sa pet poslanika. Poslanički klub DOS-a, čiji je šef Čedomir Jovanović, sada ima samo 118 poslanika. To nije dovoljno da vlada vlada. Poslanički klub DSS-a ima 45 mandata, što sa 37 poslanika Socijalističke partije Srbije, 23 Srpske radikalne stranke i 14 poslanika Stranke srpskog jedinstva ukupno iznosi 119, a sa glasovima Nove Srbije 127. Nema vreće koja bi izdržala te rogove makar i u kratkom periodu glasanja protiv vlade.
Potpredsednik Pokreta za demokratsku Srbiju (PDS) Slobodan Vuksanović ocenio je da je najbolje da se nastala politička kriza reši u okviru DOS-a, ali da je, ukoliko to nije moguće, „jedino prirodno rešenje džentlmenski sporazum o raspisivanju izbora“. Sa druge strane, na pitanje da li su tačne tvrdnje da će se njegova partija, Pokret za demokratsku Srbiju (PDS), „prikloniti DSS-u“ i takođe napustiti vladu, predsednik ove partije i potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić odgovorio je negativno: „Niti sam ja, niti je bilo ko u mojoj stranci postavio takvo pitanje, niti se o tome govorilo.“ On je objašnjavao da bi u polurazrušenoj državi destabilizacija srpske vlade, koja jedina ima neku realnu moć, dovela do katastrofe. Drugim rečima, neće napuštati vladu, ali će eventualno tražiti da se kriza razreši na izborima, ali i na njih treba pričekati.
To možda znači da bi odluka za nove izbore mogla imati većinu, ali da je pitanje kada će se ona aktivirati. Da se ide odmah na izbore ne valja, ne samo zbog toga što reformski paket nije zaokružen već i zato što se u ovom trenutku ne zna u kojoj bi se državi ti izbori mogli održati.
Lakog rešenja zagonetke nema. Čak i da Đinđić skrpi neku većinu od 126, to će biti vlada bez veće javne podrške i neće moći ništa da uradi sem da beži od demonstranata. Članica vladajuće koalicije nezanemarljive težine optužila je tu vladu da je slaba u borbi protiv kriminala. Inicijativa te partije bazira se na preovlađujućem osećanju javnog mnjenja da je ovo Kolumbija. Ni Sveti koncil više ne može prekinuti tu raspravu, i DSS će morati da otvori svoj sef. Koštunica izjavljuje da se ne može dalje bez promena u vladi.
I jedna i druga strana pored borbe za uticaj imaju interes da pokažu da je vlada koju su izabrali nekorumpirana. Od toga, uostalom, zavise njeni učinci i u zemlji i u inostranstvu. Bolje bi bilo da su na najmanju sumnju poveli energičnu internu istragu i iskoristili povod za sređivanje jedne opasno zapuštene oblasti… Sada u tu oblast ulaze, ali kao da ih zaslepljuje žar partijske borbe. Nije jasno imaju li svest o tome da posle eventualnog sloma reformističkog pokušaja ne nastupa niko od njih nego sindrom kraja Vajmarske republike.
Neka produktivna rekonstrukcija vlade činila bi se kao pogodno rešenje bar za sledećih šest meseci, za koliko bi trebalo očekivati završetak pregovora s Crnogorcima i donošenje novog jugoslovenskog i srpskog ustava. Dragan Maršićanin je, međutim, procenio da „gotovo da nema izgleda da se DSS nađe u eventualno rekonstruisanoj vladi Srbije jer su stvari predaleko otišle“… Maršićanin je rekao da će „pitanja odgovornosti vlade u celini i premijera Đinđića, kao problem koji zahteva rekonstrukciju, Predsedništvo DOS-a vrlo teško rešiti“ pošto „zalaganje pojedinaca iz DOS-a“ da se rešenje problema traži jedino na sednici predsedništva te koalicije „nije adekvatno složenoj situaciji“. On je dodao da je „DSS spreman da na Predsedništvu DOS-a imenom i prezimenom označi ko je kako radio“. Iz Koštuničine izjave proizlazi da oni još nisu došli do toga da postave pitanje poverenja celoj vladi.
Stvar se ne može završiti nekim trgovačkim aranžmanom, a u krajnjoj liniji, sudbina Đinđićeve vlade, pa ni samog DOS-a, nije tu najvažnija. Najvažnije će biti to da oni (svi do jednoga) koji su ljudi školovani i uspešni i pošteni sednu i sete se da im je maman govorila da paze s kim se druže i da zaključe da to važi i sad kad su postali političari. Posle toga trebalo bi da vide da li su se nešto jedni drugima obavezali, i da poštuju ugovore. Posle toga biće jasnije da li je vladajuća koalicija spremna da preseče jedno nasleđeno bolesno stanje koje je počelo da zahvata i njih. Ako je spremna, nekako bi se moglo doći do kompromisa i konstituisanja neke DOS-ove „vlade međusobnog nepoverenja“, vlade sa dva ključa, ili bar specijalne državne komisije spremne da povede energičnu i sveobuhvatnu istragu. DSS sa svojim uticajem mora da se uključi i ne može ostati u ulozi koju ima neki „gospodin njet“ (što je poželjno u demokratiji). Rasprava će se neminovno preliti u Skupštinu, gde joj je i mesto. Naravno, tamo će menjati uloge đavoli i anđeli, i opet će se nadgornjavati Batić i radikali, vadiće se papiri i koristiti krupne reči. Dobro, parlament tome i služi. To će možda mobilisati javnost za borbu protiv kriminala, ali, kako sada stvari stoje, velika je verovatnoća da će svi biti u blatu do kolena i da niko neće biti sposoban da povede tu ključnu bitku. Vladajuća koalicija mora pre skupštinske rasprave pokazati da je sposobna da pobedi sopstvene slabosti i uhvati se u koštac sa državnim neprijateljem Broj jedan. U krajnjoj liniji, ovo je i pravi trenutak za to, jer s privatizacijom ajkule tek dolaze.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!