Mila Arsić,
TV voditeljka, fotografisala se naga za magazin „Seks raport“, a tom prilikom ispričala je ponešto i o svojim iskustvima i afinitetima: „Primećujem da se sviđam većini i to mi prija. Volim kad sam poželjna u njihovim očima. Ipak, meni je najjači afrodizijak – mozak, i to moraju da znaju svi muškarci. Tu nije bitna veličina polnog organa, mada moram reći da sam imala manje od tri seksualna partnera, pa ne bih znala šta je ‘mali’ a šta ‘veliki’. Muškarac mora da zadovoljava sve kriterijume, pre svega materijalne. Ne mogu da se udam za nekog ko osim seksa nema šta da mi ponudi. Nisam previše zahtevna, ali…“
Gospođica Arsić objašnjava zašto se skinula baš u Srbiji: „Čast mi je da svoje obline pokažem našem narodu, a ne kao neke naše druge zvezde koje se slikaju za Hrvate i Nemce. Zato sam se i slikala gola za ‘Seks raport’.“
(„U fokusu“)
Milan Radović Kalimero,
folk pevač, odgovara na pitanje da li bi se oženio pevačicom: „Bože sačuvaj! Neka mi koleginice ne zamere, ali ja sam normalan čovek.“ („Ekskluziv“)
Ruška Jakić,
TV voditeljka, prepričava i objašnjava: „Na pitanje Jovana Marića da li više volim mlade ili stare odgovorila sam da su mladi muškarci kao kivi: zeleni su, puni vitamina i osvežavaju. Muškarci mojih godina prerano su ostarili, imaju problema sa prostatom i srcem. U toj emisiji sam izjavila da se plašim da neko takav ne umre u mom naručju“. („Ekskluziv“)
Mikoš Rnjaković,
najbolji srpski biciklista svih vremena, kaže da je pre pojave dopinga uspevao da ponizi čak i nemačke bicikliste: „U trkama za Bundesligu davao sam im po dva minuta fore i glatko ih pobeđivao. Neretko sam znao da vodim u etapi, pa da stanem pokraj puta, odem u kukuruz da pišam, svi me prestignu, a ja se vratim na stazu i pobedim. Protivnike sam ponižavao i tako što sam svraćao u kafane pokraj puta na piće, stajao da vežem pertle itd.“
(„Ekskluziv“)
Vendi,
pevačica, komentariše nedavno objavljenu fotografiju kolege Nina: „Nino se slikao go, a pri tom je imao neobrađene nokte na nogama. Mislim da je redakcija ‘Sveta’, koji je objavio tu fotografiju, napravila veliki tehnički propust. Pa mogli ste bar kompjuterski da mu sredite nokte.“
Na pitanje s kim bi se slikala naga, Vendi odgovara: „Pa, ne znam, možda sa Šešeljem. Stala bih iza njega, tako da se ne bih ni videla od njegovog stomaka. Ma, šalim se… Najveći izazov bi mi bio da se fotografišem gola sa Vladanom Batićem, upravo zbog toga što ga Šešelj naziva Gargamelom. Sigurna sam da i Gargamel može da bude fotogeničan. Nije mi jasno zbog čega vođa radikala na taj način govori o Batiću kada i sam ima nos od dva kilograma, a verovatno i u nosu ima isto toliko. Ali, i kao takav, Šešelj je uspeo da šarmira neke moje kolege. Evo, Eru Ojdanića, recimo. Mogu samo da zamislim koliki je izmet onima koji mogu da pojedu celog vola. Takvi bi bili dobri i za Čankovu Vojvodinu. Ne bi više bilo problema sa stajskim đubrivom. A pošto njih Čanak naziva štetočinama, tako bi bar na neki način mogli da budu korisni.“
(„Svet“)
Milomir Marić,
novopostavljeni urednik BK Telekoma, komentariše tezu da je Aleksandar Tijanić uvek imao „jako uporište“ među ženama na BKTV-u: „Sa ženama je, vidiš, uvek bilo poprilično nezgodno zato što one uvek odaberu onog boljeg. Na prvom sastanku redakcije rekao sam im da zaslužuju nekog šarmantnijeg i tanjeg nego što je gospodin Tihi (A. Tijanić). Za te divne osobe, lepe žene, bilo je zaista neprirodno da budu viđene u društvu Aleksandra Tijanića. Za svaku ženu koja drži do sebe to bi, pretpostavljam, bio kraj sveta. Verovatno su se i one tako osećale, samo su se bojale da priznaju. Sad više nema razloga za brigu, mogu o svom novom uredniku slobodno da govore ono što misle.“ („Svet“)
Milić Vukašinović,
roker, o sebi: „Ne znam zašto ljudi misle da sam ja vulgaran. Ja uopšte ne psujem puno. Samo neke stvari kažem drastično… Moj jezik je rokerski. Puritanac, kada vodi ljubav, kaže penis i vagina. Ja govorim drugačije o tim stvarima. U tome je čitav problem.“
(„Svet“)
Slađana Budar Tigrica,
pevačica, kaže da ima tri pištolja: „Na svojim gostovanjima uvek napravim dobru atmosferu, na granici ludila, tako da se u muškim glavama štošta dešava. S obzirom na to da sam mnogo putovala i još uvek putujem, pištolj moram da imam, neka se nađe.“
Tigrica tvrdi i da je oružje morala da upotrebi samo jednom, prilikom putovanja u Skoplje: „Jedan ludi kamiondžija, manijak, vozio je tako da me je gotovo izgurao s puta. Malo je falilo da poginem. Ja sam zakočila na samoj ivici provalije, a on je nastavio da vozi kao da se ništa nije desilo. Kada sam došla sebi, pojurila sam za njim, sustigla ga i preprečila mu put, tako da je morao da zaustavi kamion. Vidi on – dobra mačkica, pa otvori prozor, a ja mu onako besna stavim pištolj u usta. Ali, nisam pucala. On se toliko uplašio da je pao u nesvest.“
(„Svet“)
Mile Isakov,
lider vojvođanskih reformista i čovek kome je „lepo među ljudima“,
za „Blic nedelje“ priča:
„Ja sam rođen u Pančevu i za vreme vladavine radikala trebao mi je izvod iz matične knjige rođenih. Ja u moje rodno Pančevo, pa u red za izvode, a oni kada su videli ko sam, počeše me šetati po sali. Vdim koliko je sati pa zatražim prijem kod Šešelja. On me odmah primi prekinuvši neki dogovor sa Tomom Nikolićem. Kada je čuo šta se dešava, naredi da mi donesu dokument dok smo nas dvojica seli i pili sok. Obećao mi je da, kad je on u Zemunu, ne brinem za izvod. I, zaista, kad mi je drugi put zatrebao, samo sam nazvao telefonom i odmah dobio.“
MONITOR
tekst „Brodolom porodice Karić“ počinje anegdotom iz života Bogoljuba Karića:
„Biznis je Bogoljubu Kariću u krvi. Legenda kaže da je u trenutku kada se poslovodstvo jednog rudnika u zabiti Rusije lomilo da li da sklopi posao sa Karićem ovaj skinuo odeću i skočio u obližnje jezero naočigled rukovodstva rudnika i radnika koji su tu prolazili i osvojio tim gestom njihova srca. I dogovor je pao.“
Dušan Mihajlović,
ministar policije u republičkoj vladi, u emisliji na radiju B92 na konstataciju novinarke da je Karla del Ponte iz Beograda otišla nazadovoljna, kaže:
„Vi možda imate oštrije oko pa ste to primetili.“
Dušan Stanković,
novinar „Večernjih novosti“, u tekstu o novim izdanjima Paideje i izdavačke kuće Dereta kaže:
„Pošto su sabrani romani Milorada Pavića štampani ćirilicom rasprodati, ova izdavačka kuća je počela da objavljuje njegova dela na latinici.“
Dobrica Ćosić,
književnik, u intervjuu koji je vođen 12. decembra 1999, a objavljen 23. oktobra 2001. godine između ostalog kaže:
„Verujem u stvaralačku snagu srpskog naroda. To je, ubeđen sam, jako darovit narod. Treba mu samo pametno vođstvo, sposobno da dobro razume svet u kome smo danas, da sebi postavi realne ciljeve. Treba nama doduše dve tri decenije da se oporavimo od poraza koje smo pretrpeli i da izbistrimo um i dušu od pada duhovnog, moralnog, i političkog.“
O svom bavljenju politikom kaže:
„Politike u mome životu bilo je onoliko koliko me je građanska i patriotska svest obavezivala da se bavim javnim delanjem za opšte dobro. U to delanje utrošio sam mnogo snage i vremena, ali se ne kajem. Imao sam i dosta vremena da mnogo hartije pokvarim.“
(„Večernje novosti“)
Goran Marković,
filmski i pozorišni reditelj, dramski pisac, o vlasti kaže:
„Ne verujem ni u koju vlast. Za pola veka života u komunizmu navikao sam da budem podozriv prema svemu što iole miriše na nju. Pogotovo ne verujem u mogućnost ove nove, nevešte i potpuno konfuzne vlasti. Oni nam nisu ponudili ni ‘d’ od demokratije. Zbunjeno pokušavaju da zapuše rupe iz kojih u naše potpalublje kulja voda, to je sve što mogu da urade. I, polako, želeli oni to ili ne, počinju da liče na one koje su oborili. Vlast je prokletstvo. Ne verujem u nju.
Mislim da je u ovim krajevima vlast bolest. U njoj su bolesnici i ona pravi bolesnike. Samo su bolesni ljudi mogli da se njome bave. Treba još mnogo vode da proteče pre nego što vlast postane nešto obično, ne mnogo pametno. Ali, za sada ona je na prvom mestu svih naših senzacija, a mi smo oboleli od te odvratne, prljave delatnosti. Obuzeti smo niskim strastima.“
(„LUDUS“)
Maša Jeremić,
teatrolog u članku „Čarolija srpskog upravljanja“, pravi „tipologiju srpskih upravljača“, pozorišnih:
„Proteže se od ‘zunzare’ do ‘usedelice’, vodi do ‘pijanca’ i ‘namćora’, skreće kod ‘neuhvatljivih’ i ‘nesalomivih’, predomišlja se kod raskršća ka ‘zanesenim idealistima’ i ‘neznalicama’, prolazi kraj ‘mama’ i ‘tata’, da bi konačno stigla do onih koji bi i ‘i iz mrtve krave tele izvadili’ ne bi li ućarili (napomena: ‘drmoseri’ i ‘šićardžije’ samo su potkategorije). Zanimljivo je da svaki upravnik bilo koje provenijencije (moderne, tržišne ili komunističke, na budžet i vlast kukajuće) prolazi kroz sve ove faze. Barem u očima ljudi s kojima radi…“
