Načelnik VMA
Osnovni podaci: Rođen je 9. novembra 1954. godine u selu Tegovište (opština Vladičin Han). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Hanu. Nakon mature upisuje Medicinski fakultet u Nišu. Kada je diplomirao (maja 1980), staje u vojnički stroj kao lekar stažista, garnizonski lekar u Peći i Vranju. Oženjen Marinom, otac dve ćerke, bliznakinje.
Karijera: Već prve godine službovanja proglašen je za najboljeg lekara pripravnika u Drugoj armijskoj oblasti. Nakon pet godina služenja u trupi odlazi na specijalizaciju na VMA, gde maja 1988. godine dobija akademsku titulu specijaliste za sudsku medicinu i patologiju. Ostaje na VMA i od 1987. godine radi u Zavodu za patologiju i sudsku medicinu, gde je do 2002. godine bio načelnik. Član je Jugoslovenskog komiteta za prikupljanje podataka o istraživanju zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava od 1993. godine. Formirao je 8. decembra 1997. tim za istraživanje posledica NATO bombardovanja na području Republike Srpske zbog indicija da su korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom. Držao je predavanja na univerzitetima uVelikoj Britaniji, Francuskoj, Ukrajini, Poljskoj. Član je Komisije za istinu i pomirenje od njenog formiranja (aprila 2001). Ukazom predsednika SRJ (januara 2002) imenovan je za načelnika VMA, najmlađeg u njenoj istoriji. U čin general-majora unapređen je juna 2001. godine.
O sebi: „Ja sam običan čovek koji svaku dužnost shvata onakvom kakva ona stvarno jeste.“
O profesiji i emocijama: „Moja profesija isključuje emocije. To mrtvo telo je predmet mog istraživanja, koje treba da kaže šta se toj osobi desilo. Kad odradim posao, izliju se emocije i ne mogu da ostanem miran, s najbližima se isplačem. Sve to treba izdržati, a dokle ću, to ne znam.“
O zločinima: „O očiglednim zločinima se ćuti iz više razloga, uglavnom sebičnih. Na početku rata reakcije su bile nacionalno euforične, a sada su prešle u drugu krajnost, u ravnodušnost.“
Stručnjak: Doktorirao je 1997. godine. U njegovoj doktorskoj disertaciji „Problem sudsko-medicinske obrade leševa u ratnim uslovima“ na skoro 900 stranica obrađeni su podaci o 1360 žrtava YU ratova. Stanković je stručnjak priznat u svetu, 1995. od godine je ekspert Ujedinjenih nacija. Do sada je obavio više od 5000 obdukcija, i radio na više od 50 masovnih grobnica. „Ja se pred mrtvima osećam odgovornim. A sa nalazima ne mogu da dozvolim da se manipuliše.“ Nagrađivan je za svoj rad, a najviše ceni priznanje kolega – Veliku povelju Srpskog lekarskog društva.
Kada je postao poznat: Krajem 1991. godine, kada je kao major na vukovarskom ratištu radio obdukcije u razorenom gradu, gde je ostao godinu dana.
Dokazi: Povodom slučaja u selu Klečka upozoravao je da „nikako nije dobro što se već počelo sa raznim pričama, kao da je sve dokazano samim tim što su pronađene ljudske kosti. Reagujem samo sa jednim ciljem: da se te strasti stišaju i da se ostavi istražnim organima da rade na rasvetljavanju celog tog slučaja. Neprihvatljivo je da tamo izađe neki portparol, da priča o nekim stvarima dajući kvalifikacije ili izjave koje sigurno ne mogu da nam pomognu. Svaka greška u proceni može da nam se vrati kao bumerang, kao što je to bilo u slučaju sa četrdesetoro dece u Vukovaru jer je to bio šamar za nas, u smislu što su nekoliko meseci prestali da objavljuju sve naše informacije u inostranstvu.“
Ucenjen: „Zbog dokaza koje imam, ucenjen sam na nekoliko miliona maraka, od strane Muslimana i Hrvata. Ali ja se ne plašim.“
O Haškom tribunalu: Stanković je marta 2001. godine optužio Tribunal da je u pojedinim slučajevima, „oklevanjem“ da se pokrenu istražni procesi, „manipulisao brojem žrtava i dokumentacijom“ o zločinima počinjenim nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. „Karla del Ponte mi nije odgovorila na pitanja o slučaju Gospić, o Medačkom džepu, Oluji, slučaju srpskih logora u Hercegovini, masovnoj grobnici Lab u Sarajevu, optužnici za Aliju Izetbegovića i upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom.“
Uranijum: „Postoji uzročno-posledična veza između povećanog broja kancerogenih oboljenja zabeleženih među srpskim izbeglicama iz Hadžića i Bratunca i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja. Nisam ekspert za ovu oblast, ali mi je namera bila da zatalasam javno mnjenje. Međutim, vlasti SRJ i RS zabranile su nastavak istraživanja posledica. Meni su čak skrenuli pažnju da nisam poželjan na teritoriji RS i da me je tadašnja predsednica Biljana Plavšić proglasila personom non grata.“
Šta će prvo uraditi: „Kao načelnik trudiću se najpre da imam snagu i razumevanje za sve ljude i organizacione delove VMA, da pomirim nepomirljive klanove. Moram i da vaspitavam mlade ljude, da im budem i otac i majka, i da uklonim pregradu između sebe kao načelnika i mojih kolega. Neće morati da zakazuju prijeme kod načelnika, moći će i u hodniku, ako treba, da razgovaraju sa načelnikom. Jer nije dobar starešina onaj od koga svi beže ili koga se plaše, već onaj oko koga se ljudi okupljaju. Sa kolegama ću razmotriti sva sporna penzionisanja na VMA da bi se ispravile eventualne nepravde.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
