Advokat koji je nekada bio branilac optuženih oficira kaže da zakoni imaju jedno rešenje, ali da su često podzakonska akta u suprotnosti sa zakonom. Tajne službe nemaju mnogo propisa, što ostavlja prostor za improvizaciju, kaže naš sagovornik. Ti pravilnici o radu službi su po pravilu tajna
„Vrhunski urađen posao! Ovoga sam se plašio“, navodno je rekao američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri nakon prikazanog video snimka vojne bezbednosti koja je pet meseci pratila i snimala sastanke potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića s američkim diplomatom u Beogradu, odnosno, obaveštajcem Džonom Dejvidom Nejborom. Oni koji su imali priliku da vide filmski materijal i čuju fono snimke kažu da je to učinjeno veoma profesionalno, što znači uverljivo tako da nema nikakve sumnje u verodostojnost. Posebno u scene brojanja i predaje novca koji je diplomata davao Perišiću. Navodno, za iznajmljivanje stana u Beogradu u kome su se ponekad sastajali. Koliko je Perišić dobio para – za sada se ne zna.
Nakon Perišićevog hapšenja pre ikakvog postupka vojnog tužilaštva i suda, nastalo je horsko navijanje uglavnom političara i „viđenijih“ ljudi koji kao da su se takmičili ko će s više neutemeljenih tvrdnji da ospori postupak vojne bezbednosti i pravosuđa. Te, „nema dokaza“, „ima dokaza“, „kriv je“, „nije kriv“, „morali su da obaveste vladu“, „on je zaboga potpredsednik vlade“… I svi oni koji su do juče na sva usta trubili o nezavisnom sudstvu i jednakosti pred sudom. Sudeći po svemu izgovorenom, oni bi da dele pravdu. Kao da do sada ništa nisu naučili. Njihova neprincipijelnost postaje sve uočljivija, u šta smo imali prilike da se uverimo u više navrata. Počev od ishitrenih tvrdnji kada je reč o zločinu na Ibarskoj magistrali, „odbrani“ osuđenog pripadnika DB-a Vlade Nikolića te je tužilac pred pritiskom odustao od optužnice, do komentara zvaničnika povodom ubistva Momira Gavrilovića, unapred osuđenih bivših čelnika DB-a zbog odavanja državne tajne. Naravno, u identičnim situacijama reagovali su različito zavisno od interesa. Prejudiciranje krivice ili nevinosti osumnjičenog u iole pristojnim demokratskim državama je, kao što se zna, kažnjivo.
Najviše galame i osporavanja „nezakonitog hapšenja“ generala Perišića čulo se iz redova Demokratske stranke. Međutim, ljudi iz Uprave bezbednosti VJ nisu se mnogo uzbuđivali. Malo su sačekali, a potom je Generalštab saopštio: „Akcija hapšenja potpredsednika Vlade Srbije i ostalih osumnjičenih bila je u potpunosti u duhu Ustava SRJ i važećih propisa – krivičnog zakona SRJ, Zakona o vojnim sudovima i pravila službe organa bezbednosti“. Generalštab je takođe obavestio da je hapšenje obavljeno „bez obaveze prethodnog izveštavanja pretpostavljenog, shodno pravilu službe organa bezbednosti“, što ima neke logike. Jer, šta bi trebalo da ta služba učini ako bi se, na primer, načelnik Generalštaba bavio odavanjem vojnih tajni nekom stranom špijunu! Da mu priđu i kažu: „Ej, batali taj posao“.
Advokat koji je nekada bio branilac optuženih oficira kaže da zakoni imaju jedno rešenje, ali da su često podzakonska akta u suprotnosti sa zakonom. Tajne službe nemaju mnogo propisa, što ostavlja prostor za improvizaciju, kaže naš sagovornik. Ti pravilnici o radu službi su po pravilu tajna. To se videlo prilikom istrage protiv četvorice bivših čelnika Republičke državne bezbednosti. Istražni sudija nije u prvi mah mogao da dobije pravilnik na uvid, nego mu je jedan pripadnik DB-a čitao pred okrivljenim i advokatom šta u njemu piše, i to samo one delove vezane za pomenuti slučaj. Držao je pravilnik ispred nosa brižljivo motreći da niko od prisutnih ne pročita ono što ne bi trebalo da zna. Drugim rečima, samo posvećenima je dozvoljeno da znaju sadržaj pravilnika. Biće da je i pravilnik vojske sačinjen tako. Bog sveti zna kakva ovlašćenja imaju i jedni i drugi. Što god urade mogu da se pozovu na pravilnik. Nažalost, nema nikakvih nagoveštaja da će se u dogledno vreme policija i vojska podvrći neophodnoj civilnoj kontroli, što, sasvim razumljivo, nailazi na otpor obe strane. Svaka priča o demokratizaciji pre nego što se u MUP-u i VJ-u obave neophodne promene iluzorna je i licemerna.
Često se postavlja pitanje koja je jača služba: vojna ili državna bezbednost. Ni to se ne zna tačno, ali je izvesno da su odavno u jednoj vrsti zavade. Posebno dok je načelnik RDB-a bio general Radomir Marković, u čije je izveštaje bivši predsednik Milošević jedino verovao. Na jednom sastanku čelnika DB-a i ljudi iz Uprave vojne bezbednosti, Marković je ljutito lupio rukom o sto i podviknuo: „U ovoj zemlji jedina obaveštajna i kontraobaveštajna služba biće Republička državna bezbednost!“ Na to mu je istom merom odgovorio visoki oficir iz Uprave vojne bezbednosti: „E, tako neće biti“. Izgleda ipak da je bilo onako kako je Marković rekao, bar dok je stolovao bivši predsednik. Međutim, svi su izgledi da se suvernjivost nastavlja. „Imam utisak da je cilj galame povodom hapšenja generala Perišića da se vojska Jugoslavije, zapravo služba bezbednosti VJ-a, diskredituje i praktično pripoji policiji. To nije daleko od pameti“, napominje pomenuti advokat uz nadu da će se političari dozvati pameti i pustiti sud da obavi posao.
Naravno, suštinsko pitanje je, bar kad je reč o sudu, ima li krivičnog dela u slučaju Perišića. Sve ostalo su prazne priče.
Ukoliko uopšte general Perišić bude optužen pretpostavlja se da će to biti zbog odavanja vojne tajne i špijunaže. Ipak, prerano je o tome govoriti budući, kako neki pravnici tvrde, da se Perišić može pred sudom pojaviti kao svedok, što zvuči dosta navijački. Uostalom, možda su moguće i neke nagodbe između DS-a i DSS-a. To što je general Perišić izgovorio odmah posle puštanja iz pritvora: „Čim su me pustili znači da nisam kriv“, ne treba shvatiti ozbiljno jer je bar za sada izvesno da predstoji sudski postupak s neizvesnim krajem.
Premijer Đinđić je posle Perišićevog hapšenja tražio smenjivanje načelnika Uprave vojne bezbednosti generala Aleksandra Tomića i Radeta Bulatovića, savetnika za bezbednost u kabinetu predsednika Koštunice. Već posle dva dana izostavio je Bulatovića u zahtevu za smenjivanje. O Bulatoviću se pisalo, između ostalog, da je bio član JUL-a, što je Koštunica javno osporio. Nije pominjao 50.000 dolara nestalih u Italiji početkom 1990. godine. Taj događaj tekao je ovako: u to vreme Bulatović je kao diplomata radio konzularne poslove u Rimu. Prilikom jednog odlaska računopolagača i vozača iz ambasade u banku iz koje je trebalo pre sankcija podići sav novac, oko 50.000 dolara, njima se pridružio i Bulatović. Na putu pri povratku pukla je prednja guma. Tašna s dolarima bila je na podu ispred sedišta suvozača. Sva trojica su bila pored automobila, ali kad je vozač završio montiranje točka, ustanovili su da tašne nema. Nema, pa nema. Kao da je u zemlju propala. Bulatović i računopolagač odmah su bili pozvani u Beograd i protiv njih je bio pokrenut disciplinski postupak, po ustaljenom običaju SMIP-a, daleko od očiju javnosti. Nisu, međutim, mogli da objasne kako su nestale devize. Obojica su pričali da je na jednom semaforu neki motociklista stajao pored prednjeg levog dela automobila i izrazili sumnju da je možda on probušio gumu, a da su neki Romi, profesionalni kradljivci, neprimećeno odneli torbu. I italijanska policija je navodno potvrdila da Romi u Italiji imaju takav običaj. E, to je izgleda bilo presudno da ih disciplinska komisija oslobodi odgovornosti. Inače, Bulatović nikad u SMIP-u nije radio u nekoj političkoj upravi niti u Službi za istraživanje i dokumentaciju (SID), odnosno, obaveštajnoj službi SMIP-a.
J. D.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
