Reintegracija pozorišnog prostora bivše zemlje se zahuktava, ali eks-jugoslovenska saradnja u oblasti kulture ne bi trebalo da se rukovodi nikakvim političkim razlogom, ma kakvog ideološkog predznaka on bio. Pored desničarskog, antievropskog osećanja, podjednako trošan temelj za tu saradnju bio bi i pokušaj obnove ideološki suprotnog, šezdesetosmaškog koncepta jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora
METAFORA BALKANA: Slovensko narodno gledališče na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu
Pozorišna gibanja na eks-jugoslovenskom prostoru ovih su dana vrlo dinamična: dok je beogradski Atelje 212, zajedno s kolegama iz Crne Gore, u uzvratnoj poseti ljubljanskom SNG-u, dotle mariborski SNG, predvođen autorskom ekipom iz Skoplja i Beograda, gostuje u beogradskom Narodnom pozorištu. Kao što se iz koordinata ove prostorne i duhovne mape već naslućuje (Beograd–Ljubljana via Budva i Maribor–Beograd via Skoplje), ovde nije reč samo o gostovanju, odnosno o proveri svog rada u drugoj sredini (što je samo po sebi dragocena vrednost), već i o jednom dubljem obliku razmene. Naime, neke predstave koje učestvuju u ovim turnejama nastale su kao rezultat saradnje umetnika iz različitih sredina bivše Jugoslavije: podgorički glumci učestvuju u projektu beogradske ekipe, čiji je producent budvanski festival (BanovićStrahinja), skopski i beogradski umetnici predvode glumačku ekipu mariborskog pozorišta (Drakula). Dakle, reintegracija pozorišnog prostora bivše zemlje se zahuktava, ona se ostvaruje na različitim nivoima i predstavlja konkretan fenomen koji treba da se razmotri, čije neosporne vrednosti treba da se priznaju, a prikrivene opasnosti prepoznaju… Započnimo tu analizu onim što nam je prostorno i vremenski najbliže: predstavom Drakula Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora, koja je gostovala u Narodnom pozorištu u Beogradu.
METAFORA BALKANA: Reklo bi se da dramski pisac Dejan Dukovski i reditelj Aleksandar Popovski ne naglašavaju ljubavnu ili religioznu dimenziju čuvene priče o grofu Drakuli, već prevashodno izoštravaju njen politički aspekt. Autorski tandem koristi roman Drakula Brema Stokera da bi još jednom razvio svoju omiljenu globalnu metaforu Balkana (ili Jugoistočne Evrope, ako više volite), kao izvorišta i poprišta snažnih civilizacijskih sukoba. U njihovoj predstavi te civilizacijske sukobe oličavaju doktor Van Helsing, engleski ekspert za borbu protiv vampira i transilvanijski (čitaj balkanski) vampir grof Drakula: prvi je simbol Evrope i njenih racionalističkih i (kvazi)moralističkih vrednosti, a drugi Balkana i njegove iracionalne, strasne i opasne prirode.
Ovakvo tumačenje autorskog koncepta zasniva se na glavnim scenskim znakovima, koji su prilično naglašeni, direktni i čitljivi (moguće je da koncept sadrži i neke značajnije nijanse, ali u njih nismo mogli da prodremo pošto nije bio obezbeđen prevod). Najznakovitija je postavka Van Helsingovog lika: u tumačenju Radka Poliča on nije ekscentrični, ali ispravni naučnik (kao u Stokerovom romanu), već groteskni negativac, licemerni beli hrišćanin koji do te mere perverzno uživa u svojim egzorcističkim aktivnostima da na kraju čak seksualno opšti sa netom ubijenom devojkom. Nasuprot njemu nalazi se jedan gotovo setni Drakula, u maestralnom tumačenju Tadeja Toša (poznat je beogradskoj publici po takođe odličnoj ulozi u ljubljanksoj predstavi Vatrenolice), vampir koga pokreće bolna čežnja za ljubavlju i naivna želja da upozna neki življi, radosniji i srećniji svet, svet zapadne Evrope.
Nasuprot glumačkoj igri, scenografska i kostimografska rešenja Angeline Atlagić nisu dovoljno znakovita i iscrpljuju se u nerazgovetnom poigravanju kičem. Da li kič okruženje engleskog građanstva (venjak sa ružičastim cvetovima i belim pticama, postelja prekrivena zagasitim ružama) treba da označava laž i licemerje ovog sveta? Ako treba, zašto je onda i Drakulin zamak u Transilvaniji slično stilski postavljen (kič-presto, teški purpurni stolnjaci i sl.)? Ako se i može prepoznati neka označavajuća funkcija u ovakvoj scenografskoj stilizaciji, kostimska stilizacija je još nerazgovetnija, pa tu već može da se govori o neosvešćenom kiču, pogotovu kada je reč o Drakulinim kostimima.
POLITIČKO ZNAČENJE: Završni prizor je vrlo direktan i eksplicitan, tako da prevazilazi eventualne nedoumice oko značenja predstave. Drakula izjavljuje da on ubija u svoje ime, a na pitanje „u čije ime ti ubijaš?“ Van Helsing ispušta krst i podiže ruke k nebu; Drakula mu okreće leđa i odlazi, verovatno nazad u rodnu Transilvaniju. Dejan Dukovski i Aleksandar Popovski donose jasan i oštar zaključak da je balkanski vampir, iako ogrezao u krvi, ipak časniji (on, je l’ te, ubija iz čežnje za ljubavlju!) od zapadnoevropskog verskog licemera, koji svoju krvožednost zaklanja visokoparnom retorikom.
Političko značenje ovakvog kraja je nedvosmisleno. Ono se, uostalom, nadovezuje i na predstavu Divljemeso, prikazanu na poslednjem Bitefu, u kojoj reditelj Popovski, takođe krajnje pojednostavljeno, sukobljava Evropu s Balkanom, nudeći isti, problematični vrednosni sud: kakvi god bili – prljavi, ružni, zli – ipak smo mi bolji od njih, lažnih, nevernih, izanđalih. Potvrda ovakvog ideološkog diskursa pronalazi se i u, blago rečeno, šokantnim izjavama Radka Poliča, koje ovih dana preplavljuju beogradsku štampu, a koje bi čista srca potpisao svaki zadrti srpski ksenofob, šovinista i glupak: „Počinjemo da kopiramo nešto što je sa Zapada, ali to nema nikakve veze s nama! (…) Evropa je stara kurva koja već godinama ne zna šta radi. I pošto ne može da jebe, onda plasira budalaštine. A mi s našim tvrdim hoćemo nekako da se uguramo!?!“ („Blic“, 20. 04. 2002). Na ove silne uskličnike Radka Poliča može da se odgovori jedino istom merom – !?!
Ovom reakcijom ne želimo da ulagivački zaštitimo Evropu i „veliki svet“ od kritike, za koju sigurno postoje ozbiljni razlozi. Reč je samo o tome da je konkretna kritika plitka, banalna i netačna, da ona samo učvršćuje lokalnu megalomaniju i mitomaniju (između ostalog i onu seksualnu), one lažne, tugaljive i glupave ideje o nekakvoj etničkoj izuzetnosti, ideje koje se – da podsetimo zaboravne! – nalaze u osnovi nedavnog pokolja na ovim prostorima. Treba, drugim rečima, podsetiti da u našoj stvarnosti Drugog i Drugačijeg nije proganjao doktor Van Helsing; njemu je za vrat prvi skočio balkanski Drakula.
Doskora smo bili ubeđeni da su ovakve ideje srpska bolest, ali izgleda da se zaraza proširila i na jug i na sever bivše zemlje (vampirski ujed ostavlja neizbrisive tragove). Doduše, ovde treba jasno istaći da su nam vizure ipak bitno različite: antievropski stav u Sloveniji može da bude simpatični egzibicionizam, koji čak ukazuje, iako krajnje nemušto, na stvarne probleme globalizma, dok je on u Srbiji, koja se još lomi u kom će pravcu krenuti, višestruko štetan i nesagledivo opasan.
INTERES: Ove ideološke konotacije proističu iz jedne konkretne predstave i ne mogu biti paradigma celokupne eks-jugoslovenske pozorišne saradnje koja, kao što smo na početku napomenuli, dobija sve više na snazi u poslednje vreme; samo od početka ove kalendarske godine u Beogradu su gostovala tri značajna slovenačka institucionalna pozorišta, bio je organizovan jedan privatni festival sa učesnicima iz bivše Jugoslavije, da i ne spominjemo razne multikulturne radionice i manje projekte. Ipak, predstava Drakula može posredno da ukaže na generalnu opasnost od obnove eks-jugoslovenske kulturne saradnje na osećanju osujećenosti i frustriranosti u odnosu prema Evropi, na nemoći i/ili odbijanju da se uključimo u njene integracije.
Pozorišna ili bilo koja druga eks-jugoslovenska saradnja u oblasti kulture ne bi trebalo da se rukovodi nikakvim političkim razlogom, ma kakvog ideološkog predznaka on bio. Pored desničarskog, antievropskog osećanja, podjednako trošan temelj za tu saradnju bio bi i pokušaj obnove ideološki suprotnog, šezdesetosmaškog koncepta jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora. Ovaj koncept je već odavno deo istorije; u međuvremenu su stasale nove generacije umetnika u svim našim sredinama i njihova želja za razmenom i saradnjom sigurno nije rukovođena emotivnim razlozima, nekim levičarskim „žalom za mladošću“ (ti novi ljudi su bili adolescenti kada se bivša zemlja raspadala).
Pored ideoloških, problematična je i ona saradnja koji bi se razvijala na najvulgarnijem interesu – na novcu. Ne treba se prepuštati paranoidnim konstrukcijama, ali se, ipak, mora ukazati na opasnost od obnavljanja starih klanova, od nameštanja vrlo skupih i umetnički pretencioznih „tezgi“, koje bi, za razliku od lokalnih, imale bombastičan izgovor „obnavljanja porušenih mostova“. A te „tezge“ mogu da se podmetnu vrlo lako, kao kukavičje jaje, i brojnim međunarodnim fondacijama.
Obnova eks-jugoslovenske saradnje u oblasti pozorišta ne nudi samo izazove i zamke; na njih smo obratili nešto više pažnje zato što ih je teže uočiti. Nasuprot tome, vrednosti, dometi i značaj ovakve saradnje su očigledni. Raspad bivše zemlje neosporno je bio od nesagledive štete za ovdašnje kulture: umesto jednog velikog kulturnog prostora, koji nije bio jedinstven ali je prepoznavao i priznavao različitosti, dobili smo nekoliko palanački usitnjenih i zatvorenih kulturnih atara. U tim novim, palanačkim atarima (mislim na onaj koji najbolje poznajem) mogle su, relativno bezbedno, da se kompenzuju različite umetničke osujećenosti iz prošlog vremena. Zato se osnovna vrednost obnovljene eks-jugoslovenske saradnje nalazi u sâmoj ideji razmene, plemenitoj potrebi da se uči, upoređuje i takmičarski proverava domet vlastitog rada u jednom širem, pa samim tim i objektivnijem kontekstu. Da se ne bi došlo do rizika od zajedničkog zapadanja u neki novi, ovog puta nešto veći atar, razmena bi trebalo da se paralelno i samostalno razvija i u svim drugim civilizacijskim kontekstima kojima pripadaju bivše jugoslovenske države – balkanskom, mediteranskom, srednjoevropskom itd. Ideja regionalizacije ne podrazumeva zamenu jedne ksenofobije drugom: regije su put ka autentičnom, vitalnom, mnogostrukom i dinamičnom evropskom identitetu.
Povratno gostovanje Ateljea 212 u Ljubljani prvi je značajniji kulturni događaj kojim je prekinut period od jedne decenije u kome su na relaciji između srpske i slovenačke kulture vladali potpuni muk i mrak. Blokadu su povremeno „remetili“ solistički pokušaji pojedinih umetnika s jedne i druge strane, ali su tek februarska serija predstava ljubljanske Drame SNG-a (Slovensko narodno gledališče) u Beogradu i aktuelno uzvratno gostovanje Ateljea 212 u Ljubljani „ozvaničili“ saradnju. Dokaz da sumnjičavost između srpskih i slovenačkih kulturnih poslenika odlazi na đubrište istorije jesu propratni susret ministra kulture Branislava Lečića s koleginicom iz Slovenije Andrejom Rihter, susret beogradskih glumaca sa gradonačelnicom Ljubljane Vikom Potočnik, pozdravni govor ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, obiman press-kliping (zajedno sa CD-romom), prigodni kokteli, slatkorečivost i ceremonijal koji ide uz takve prigode.
PUBLIKANANOGAMA: Oni koji su dali između 25 i 30 eura za ulaznicu nisu se pokajali. Publika, u kojoj se „krio“ i dobar deo građana sa „vezama sa Srbijom“, bila je više nego oduševljena predstavama odigranim na velikoj i maloj sceni ljubljanske Drame. Već posle prve predstave publika je frenetičnim aplauzom bukvalno vraćala glumce iznova na pozornicu, sve dok ganuti glumci nisu počeli da tapšu publici. Repertoar prikazan u Ljubljani predstavlja presek petogodišnje produkcije Ateljea 212, što u Beogradu, što u Budvi. Počelo je 18. aprila predstavom BanovićStrahinja, usledile su Porodičnepriče Biljane Srbljanović, KarolinaNojber, Kaputmrtvogčoveka Hajdane Baletić, Divljimed, Leda, a za kraj je ostavljeno Simovićevo ČudouŠarganu.
Većina ovdašnjih kritičara i poznavalaca onoga što na području nekadašnje Jugoslavije postoji kao „pozorište“, „gledališče“, „kazalište“ ili „teatar“ bila je jedinstvena u pozitivnim ocenama. Sa pohvalama nije škrtario ni Janez Pipan, domaćin, direktor SNG Drame. Pipan je sunarodnjacima najavio da će gostovanje Ateljea 212 u Ljubljani biti drugačije od gostovanja Drame u Beogradu: „Već na prvi pogled možete da vidite da dominiraju predstave domaćih autora, za razliku od nas koji smo pretežno nastupali sa klasikom, sa tuđim autorima i samo jednim slovenačkim tekstom…“
Uskoro je postalo jasno da se predstave sviđaju publici – karte su, uprkos ceni, „planule“. Ni dodatne stolice nisu bile dovoljne, pa se pokazalo da je ljubljanski „Dnevnik“ dobro prognozirao kada je upozoravao da će dvorana biti tesna za sve koji žele da vide predstave „slavnog beogradskog pozorišta Atelje 212“. Primorski „Dnevnik“ je pisao o „avangardnom“ Ateljeu 212 uz najavu da „Srbi dolaze“, onako kako su „trijumfalno“ Slovenci već „stigli“ u Beograd. Naravno, nije izostalo ni nešto agitpropovskih naslova, tipa „Beograd uzvraća udarac“, tek da se ne zaboravi atmosfera iz bliske prošlosti. Ipak, opšta je ocena da je dolazak Ateljea bio prava stvar. Čak je i „Demokracija“, list SDS-a Janeza Janše, inače poslovično rezervisana prema svim kontaktima s „jugom“, objavila da u Ljubljani boravi „proslavljeno“ beogradsko pozorište u kome nastupaju „znana i manje znana lica“ koja su gostovala „od Njujorka do gotovo svih evropskih metropola“.
SLUŠKINJAPOLITIKE: Sporadična nezadovoljstva i sitne duše progutale su opšte ovacije. Zato gostovanju Ateljea 212 u Ljubljani treba izreći svaku pohvalu, isto kao i za dolazak Drame SNG-a u Beograd. Ima tu nešto satisfakcije i zato što novokomponovani izrazi oduševljenja poslednjih dana pljušte i iz usta onih koji su u poslednjoj dekadi bili promoteri tzv. kulturne blokade prema svemu što dolazi iz Beograda i Srbije uopšte. Tek je obaranje Miloševićevog režima postiglo da kulturna saradnja ponovo postane ne samo moguća nego i poželjna. To pokazuje koliko su slovenačko pozorište i kultura uopšte samo servis države i politike – kao da u beogradskim pozorištima i intelektualnim krugovima i u vreme Miloševićevog režima većina glumaca, režisera i umetnika nije bila nosilac otpora. Atelje 212 i Drama SNG-a postojale su i radile i tokom poslednjih deset godina, ali je saradnja bila sprečavana ne samo zbog objektivnih razloga, nego i zbog slovenačke kulturne i političke elite, i liberalne i desničarske, koje se sada sa takvom setom i veseljem bratime sa onima kojima su u protekloj deceniji sa istom strašću uskraćivale vize, zabranjivale kulturnu saradnju i nastupe u Sloveniji.
Sada izgleda groteskno da su vize zbog „ekonomskog embarga protiv SRJ“ uskraćivane lingvistima i horovima, dok je gostoprimstvo patrijarhu Pavlu uskraćeno u proleće 1995. godine zbog opasnosti „za javni red i mir“.
Ako je suditi po razdraganoj publici koja je proteklih dana uživala u predstavama Ateljea, takvim prilikama dolazi kraj, posebno što je među zvanicama bilo i onih koji su do juče izražavali indignaciju prema svim, pa i kulturnim kontaktima sa Srbijom. Možda je najveća, iako široj publici jedva primetna, „vaspitna“ pobeda kulture nad provincijalizmom postignita u trenutku kada je ulogu domaćina posle jedne od predstava preuzeo slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel, u prvom mandatu ministrovanja poznat po izjavi da „sa Srbima nije moguće razgovarati“, pošto su njima potrebni „nadzor i vaspitanje (UNPROFOR)“.
SLIČNOSTIMINUSRAZLIKE: Što se „ljubljanskog“ repertoara Ateljea 212 tiče, Svetozar Cvetković, tokom razgovora za „Vreme“, priznaje da je tu razlika drastična. „Naš repertoar ovde ima većinu tekstova koji su domaćih autora i sami po sebi zanimljiviji za ovu publiku jer ne tretiraju nikakav tuđi problem, nego se bave našim problemima, koji su ovde ljudima postali možda daleki, ali su im upravo zbog toga i zanimljiviji. Znači, interesuje ih kako se na specifične probleme gleda ‘s one strane’. Zato sam bio siguran da sve predstave koje smo ovde doveli imaju dovoljno kredita, nismo nesigurni pošli na put. Slovenija je klizav teren za nas, posle svega što nam se u životima izdešavalo, tako da je to bila provokacija za nas. Drago mi je da je ‘prijem’ i kritike i publike tokom predstave prerastao u euforiju. A kad preraste u euforiju, onda tu više ništa nije objektivno.“
Direktora Ateljea 212 i ostale glumce danima su saletali novinari. Cvetković smatra da je za to zaslužna činjenica da „smo stvarno imali mnogo toga da kažemo kroz ove predstave o svemu onome što predstavlja ne samo našu sadašnjost nego i blisku prošlost, a da to ne bude na pamfletski nego na umetnički način. Tu smo stekli simpatije i navodno ispravili ipak jednu ružnu sliku o tome da smo mi sve vreme ćutali ili da ‘nismo ništa učinili, kad je trebalo’… Naravno da mnogo znači kad se posle puno godina pojavite na sceni gde ste nekad nastupali i gde vas publika ipak još pamti, pa vas sad prepozna po nečem novom i otkrije u vama novu energiju. Na kraju, drago mi je i zbog glumaca koji su bili u Beogradu, a koji su nas prvi put gledali, ovde. Da smo kod njih prošli tako dobro, da su u nama otkrili nešto što su mogli da čuju samo iz priča, a to je da postoji neka beogradska škola glume i nešto što nas kao glumce razlikuje od ostalih, isto kao što smo mi otkrili jedan vanredan perfekcionizam i profesionalizam u njihovim nastupima. Drago mi je da smo tu različitost otkrili jedni u drugima i da smo pokazali da postoji beogradska i ateljeovska nonšalancija, ali nonšalancija koja ne podrazumeva neprofesionalnost, naprotiv. Podrazumeva mogućnost opuštene igre na sceni, glume koja daje efekat, u ovom slučaju – jak emotivan efekat, što je najbitnije u pozorištu. Mislim da stvari polako dolaze na svoje mesto, svi skupa smo mnogo dobronamerniji jedni prema drugima nego što smo bili ranije, žao mi je samo što smo izgubili toliko godina.“
Svetlana Vasović-Mekina
Radko Polič: Sve se desilo spontano
„Uspomene, uspomene, svuda oko mene samo uspomene“, prva je reakcija glumca Radka Poliča povodom naše molbe da prokomentariše ponovno uspostavljanje slovenačko-srpskih veza. Po njegovom mišljenju „sve se desilo spontano, što znači da je u srcu uvek postojala želja da sarađujemo. Da nije, mislim da nas nikakvi međudržavni dekreti ne bi naterali na ovako frekventnu razmenu.“ Gospodin Polič kaže da je i tokom „hladnih godina“ komunicirao sa kolegama iz Beograda „istina neuporedivo ređe nego u vreme zajedničke države“ ali je ipak imao „informacije o tome šta se u Beogradu dešava“. Ponovnu saradnju vidi kao rezultat „opšte klime zbog koje je i uspela inicijativa pojedinaca da se posetimo“. Dobro je što su obe vlade „raspoložene da se ide napred, da se radi“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
