Ovi iz vlade se plaše da dođe neko da ih prodrma, da pita, šta ti radiš, Žarko Koraću, šta radiš ti iz prosvete...
Subota pred Uskrs, Atenica, predgrađe Čačka, porodična kuća Velje Ilića. Na parkingu nekoliko kola, džip s markom, uređeno dvorište, na tremu sto, litarski satljik rakije s krstom u njemu. Velja u poslu i elementu, posetiocima, koji pristižu i odlaze, objašnjava, videće, završiće, sve će biti u redu, treba da vidi sa saradnicima. Pozdravljamo se, nastavlja s pričom, neka to bude uvodno slovo, „čim uzmeš da ne radiš ništa“, niko te ne dira, niko ne pominje, a uzmeš da radiš, gradiš, svi ti j… i oca i majku, ali, plastično i svojstveno će, počeo gore, pokazuje rukom, šumadijsku kuću, tako je otac želeo, tu mu rođen deda, sad peto koleno u istom dvorištu, njegov sin Jovan, jeste, porast’o, četr’i i po godine, ima i teretanu gore, vežbaju momci, pa i Jovan…
Uvodno ga pitamo, o promenama, eto, prošlo godinu i po, o dometima legalista i reformista… Ima odgovor, oni koji su „najviše učestvovali da do promena dođe“ najviše razočarani. A taj legalizam, da li verujemo, pre četiri dana mu skinuta poternica koju mu je Milošević dao ’99, pre četiri dana dobio rešenje da mu se ukida pritvor, takva sporost u rešavanju i odlučivanju da je to prosto nemoguće. Njemu dolaze ljudi, ne mogu da priključe struju, traži se ovo i ono, sve sam papir i procedura, ubi nas administracija. Eto, mi u Srbiji imamo dve države, dve vlade, po dva ministarstva, prepliću se organi, sve iskomplikovano, pojavile se mnoge nevladine organizacije, čast onima koje se bave humanitarnim radom, ali, nastavlja da dijagnostikuje, pogledajte eksperte koje smo ispilili, kojima smo dali puno vlasti, da se usvoje programi, pokrene proizvodnja, sve to otišlo u politiku, počelo da vodi kampanju, sad eksperti iz nevladinih organizacija hoće da budu šefovi države. Pa nastavlja da se svi bave „internim prevarama“, svi traže bolju poziciju, zato kao država ne možemo da uradimo ništa ozbiljno, toliki doktori nauka u vladi, toliki instituti, toliki stručnjaci, a nijedan projekat nije zaživeo, nikako da krenemo, nešto praktično uradimo. Narod više neće elaborate, projekte, grafikone, on hoće da se kaže, uradili smo to i to, napravili smo tu firmu, zaposlili toliko ljudi, eto, on je napravio fabriku cigareta.
„VREME„: Pa, hoće li definitivno biti kandidat za predsednika Srbije?
VELJA ILIĆ: Znate, ja imam obavezu prema građanima Srbije, koji su mi se uvek odazivali, kretali u neku akciju, koji od mene traže jedno, da se kandidujem, i ja sam to odmah najavio. Smatram da je dosta bilo da odozdo pokušavamo, guramo i menjamo, sad jedino sa vrha može nešto da se uradi. Ove programe i projekte, koje sam godinama stvarao i primenjivao u Čačku, mogu da primenim na nivou cele Srbije jedino sa mesta prvog čoveka države.
Znači, Srbija kao Čačak?
Da, ja nudim jednu ozbiljnu projekciju stvarnih reformi i stvarnog preporoda, a ne ovih reformi koje ne mogu da zažive.
Koga vidite kao takmaca na tom putu?
Ja ne vidim nekog ozbiljnog protivkandidata, svi drugi su se probali, jedino ja i Stranka srpskog jedinstva nismo bili na vlasti. Već šest godina uspešno vršim lokalnu vlast, najuspešnije u zemlji, kako, reći ću, kad sam došao na čelo opštine, povraćaj od poreza na promet bio je 24 odsto, i nije se mnogo uradilo, sad je povraćaj Čačku 2,8 odsto i više se gradi i radi. Čačak dnevno dâ Beogradu, svaki dan, i subotom i nedeljom, milion maraka od poreza na promet, znači dnevni promet u Čačku je pet miliona maraka, to su pokazatelji koji govore da se radi.
A Labus?
To su ljudi koji kruže, koje niko nikad nije pitao šta ste uradili.
Labus je alfa i omega savezne vlade, vodi ekonomske pregovore sa inostranstvom, tvorac je ove nove države, i koji su mu rezultati, koju firmu je napravio, koliko doveo stranih investitora, ubacio kapitala, koliko ljudi zaposlio, koje puteve napravio, vreme prolazi, na jesen će dve godine vlasti. Mene kad neko pita, Iliću, šta si uradio, ja kažem, za pet godina 270 km asfaltnih puteva, doveo gas, uradio toplanu, vodovod, prigradska naselja, kanalizaciona mreža, 6500 malih i srednjih preduzeća, to su pokazatelji kojima ja baratam. Gospodin Labus nije ništa uradio. Ja poštujem Pariski klub, Londonski klub, ali od toga se ne živi, samo seku torte, uspešna putovanja, više je potrošio na avionske karte i dnevnice nego što je doneo novca.
Ja sam čovek koji traži rezultat, konkretno recite šta ste uradili, kad to pitam, mnogi se naljute, kažu, govor mržnje, ne, ja govorim govorom istine, a ne govorom mržnje. Nije sramota pitati protivkandidata, odakle si, čoveče, ja nigde nisam sreo to prezime, nisam rekao da nije Srbin, samo sam pitao, recite nešto o sebi, ko vam je otac, svi znaju ko je Ilić, ovde rođen, u ovom dvorištu, svako može da dođe, vidi i snimi. Ne biramo mi konjušara, nego čoveka koji će voditi državu, razumete, hoću da znam ko su ljudi koji se kandiduju, to nije sramota. Ja pitam njega, odgovara mi Rasim Ljajić, Kasa, Đinđić, i kaže, rođen na izvoru srpstva, pazite molim vas lepo, pitate nekog dugog, i on na izvoru srpstva, svi na izvoru srpstva, a ja ovde u centralnoj Srbiji . Imamo li mi Srbijanci neka prava, nešto da priupitamo, imaju li u ovoj vladi svi državljanstvo, kroz ovu Srbiju čovek prodefiluje, zadrži se, kandiduje se, i ako je podoban nekoj ekipi, niko ga ništa ne pita. Ja sam za čiste račune.
Da li može neka kandidatura da vas iznenadi, neki pominju Dušana Mihajlovića, bio u vlasti i ranije, iskusan, domaćin, pragmatičan?
To bi bio dobar protivkandidat, biće mi drago. On je čovek za sva
vremena, ako ćemo da pravimo lakrdiju od toga, zašto da ne, i Šećeroski se ranije kandidovao pa nije bilo problema.
Ima onih koji vam zameraju na načinu govora, kvalifikaciji drugih,
da pomenemo slučaj Labusa, Hrustanovićeve?
To je prosto i jednostavno, meni je najbolja reklama kad me ogovaraju, ona Vučo, Biserko, zatim ona Kandićka, kad me one prozivaju, to je za mene takav kompliment da je to neobjašnjivo. To je najbolji znak da sam na dobrom putu i da dobro razmišljam.
A za Hrustanovićku, ja sam nju samo pitao jedno, da li je ona snaha Beće Hrustanovića, dalje nisam komentarisao, da li je ona snaha čuvenog ustaše iz Fazlagića kule, ako je to tačno, neka kaže, ako nije, ja se izvinjavam gospođi, i nemam ništa protiv. Molim vas lepo, ja sam čitao tu knjigu o Fazlagić kuli, i ako je taj Bećo Hrustanović doživeo da mu snaha bude gradonačelnica Beograda, onda u ovoj državi nešto nije u redu. Prema tome ja sam postavio pitanje, imam pravo, kao što ću da pitam da li je moguće da neko bude ambasador, a da nije član Građanskog saveza.
Ali, eto, prozivaju vas i u Čačku, Otpor, Verica Barać, koordinator regionalnih kancelarija G17 PLUS, kaže da bi bila nesreća za Srbiju da se uopšte kandidujete?
Ta Verica Barać ne vredi po lule duvana, bila je pravobranilac
opštine Čačak i izgubila je sve sporove koji su postojali. Iako nema ni kučeta ni mačeta, ukrala je opštini trosoban stan, i Dinkić je molio da je ne isteramo. Pobegla je iz Čačka, udomila se u G17 PLUS, jer oni su firma sumnjivog porekla. Taman posla da me ona hvali, ona je svoja tri muža, bivša i sadašnja, dovela i zaposlila u opštinu i za svakog rešavala razna pitanja, ukrala i kompjuter, ovi iz G 17 molili da stopiramo, mi stavili ad akta da se ne brukamo…
A taj Otpor, to je neki dečko iz Valjeva koga su poturili Nova demokratija i Duško Mihajlović, nema nikog iza sebe, ima pečat koji mu je dao neko u Beogradu. Ja sam bio osnivač Otpora u Čačku, mi smo se povukli u stranke i radimo svoj posao, onda su došli neki mladi socijalisti i sad oni glume neki otpor. Skoro sam jednu devojčicu, koja sedi tamo, pitao, čija si sine, kaže, mi se borimo protiv korupcije, koje korupcije, otac joj bio socijalista, švercer i prevarant…
Sve je to veštački, sve se to radi u raznim kuhinjama, to samo znači da sam vredan i da im smetam. Oni hoće da proguraju Labusa, ali neće moći, rasturiću ga, i to je kraj priče. Samo bih voleo da vidim kako će Labus da vodi kampanju po Srbiji, da dođe u Čačak, Milanovac, Kragujevac, da vidim šta to ima da kaže taj fini uštirkani gospodin, kako će da objasni šta je radio dve godine i zašto je doveo Srbiju na najcrnje grane. Ja njima smetam jer je moja koncepcija drugačija, znam da pravim rezultate, vrlo sam praktičan, veoma radan i nema kod mene pardona. A gospoda koja crtaju grafikone, pa kakav je taj G 17 PLUS kad im je Verica Barać koordinator kancelarija, pa ona kod mene u opštini nije mogla kokošku da sačuva, najiskrenije, pa ja sam joj zabranio da ide u sud zato što je gubila spise opštine do suda…
Šta bî sa vašim ulaskom u Vladu, u javnosti se stiče utisak da se radi o nekoj trgovini?
Meni je to mnogo simpatično, premijer hoće rekonstrukciju, i ja sam to prihvatio iz zezanja, radim svoj posao kao što sad ovo radim. Oni mi nude to mesto, misle da ću da glasam za njih, da pokrivam njihove poslove, ali ja sam to prihvatio kao šegu, i kad me pitaju kad ću u vladu, kažem nemam pojma. Mislim da se plaše da uđem u tu vladu. A i šta ću tamo, recite, šta je taj Kasa, 90 odsto ljudi ne zna da je u vladi. Pazite, cela vlada je Zoran Đinđić, sve drugo tamo ne postoji. Da li verujete, neki dan sam razgovarao sa ovom Rašetom oko autoputa, bila neki referent, šta ja znam, nosila neke papire, crtala grafikone, i dali joj da bude ministar. Pa ona treba pet-šest godina da vežba da bi shvatila šta ministar treba da radi. Pola vlade nikad ništa praktično nije radilo, oni se plaše da dođe neko da ih prodrma, da pita, šta ti radiš, Žarko Koraću, ovde, šta radiš ti iz prosvete. Da li verujete, ja bih vas zamolio da odete u selo Prćilovicu kod Aleksinca gde spletovi zmija padaju u učionice, gde deca beže iz škole, to su otrovnice, grupisale se na tavanu. Da li država može da napravi četiri učionice da deca u velikom srpskom selu mogu normalno da pohađaju nastavu? Ja ne bih bio ministar pola sata ako ne bih mogao da napravim školu. Šta radi zdravstvo, pa mi iz budžeta opštine hranimo bolnicu, napravili akciju da kupimo skener, ovi iz Ministarstva kažu da će videti da li će nam dati dozvolu, za naše pare, a u Čačku kad čovek dođe u red za skener, daju mu četresnicu, umro čovek…
Ima mišljenja da DOS opstaje zahvaljujući sitnoj trgovini, raznim interesima, čuvanju stečenih pozicija i privilegija?
Tačno je, niko neće da ruši DOS jer su to, kao, naložili spolja. Ni DSS
nije čist i jasan, oni igraju najpokvareniju igru, sklonili su se u ćoše i posmatraju. Ja kažem, ‘ajde da rušimo vladu ako ne valja, oni kažu, ne može, nećemo mržnju spolja da navučemo. Izmakli se i kažu, mi smo najjača stranka, pa organizujte se ako ste najjači, kako ste najjači a Đinđić vam sve uzeo. Ja kažem, ‘ajde, oni, jok, kad su podneli zahtev o nepoverenju vladi, nikad, vode politiku, giškaju okolo, uvalili se u upravne odbore, na direktorska mesta, vode kampanju. Ja sam predlagao da u vladu uđu svi iz DOS-a, jer smo svi odgovorni za ono što se događa Srbiji, ne može jedni po strani, jedni u akciji, narod nikome neće oprostiti.
Dolazi do pregrupisavanja i u DOS–u, ujedinili su se Korać i Orlić?
Ti što su se ujedinili rešili su strateška pitanja, pa to je smešno.
Neka izađu na izbore, neka kažu zgradu u kojoj će da pobede i ja ću im čestitati.
Hag, odoše Ojdanić i Šainović?
Smatram da je politika morala da bude odlučnija oko Haga, tu nije odrađen posao kako valja. Meni lično, kao čoveku, smeta da nijedan Šiptar nije u Hagu, to nije smelo da se dozvoli. Drugo, mi smo bili nespremni da posle 5. oktobra bilo koga izvedemo na sud, a bilo je tu silnih ubistava, sve se zataškalo i stalo, niko ne pominje ljude koji su vodili prošli režim, gde su ti ljudi. Sve se to presvuklo, nedavno sam došao na sednicu DOS-a u Čačku, pitao sam, izvinite, koga smo mi to pobedili, pitaju, zašto, kako zašto, svi na okupu, i pobednici i poraženi, sve ista firma… Držim i da je ceo sistem postao nestabilan kad je Srbija izgubila funkciju predsednika, a za to su krivi i Đinđić i Koštunica, izgubili smo funkciju koja treba sve da kontroliše, Sad se igra druga igra, da se nađe novi Milan Milutinović, da se ozvaniči, to je Labus, Srbija to ne sme da dozvoli. Ako Srbija želi nešto da uradi, Labus ne sme da postane predsednik jer ćemo dobiti novog Milana Milutinovića, koji će tu formalno sedeti i potpisivati se, dok će u državi i dalje raditi ko šta hoće.
Pa, s čime će Velja ratovati, na čiju podršku računa u izbornoj trci?
Ima tu partija, ima ljudi koji će pomoći. Narod bira, moja je obaveza
da se kandidujem, pa bože moj. Neću voditi kampanju milionskih razmera, Srbija zna ko sam, ako pobedim neću dozvoliti ovaj javašluk, da sve propada i bude na čekanju. Verujem u sebe i zato se kandidujem, a oni koji smatraju da su bolji, na crtu, dosta mi je lažnih anketa ljudi koji su dali milione da bi napravili famu da ih Srbija želi. Ponavljam, Labus ne zna šta su izbori, šta je Srbija, i zato će izgubiti, da li od mene ili nekog drugog, videćemo, on nije čovek za Srbiju i vodiću žestoku kampanju da se Srbija ne prevari.
Isključujemo diktafon, Velja sipa rakiju u čokanjčić, naginjući kaže: „Ove ću da sameljem, videćete“, da bi završno, slogan li je, rekao: „Ovde treba da se lupi o sto, zavede red.“
Kakav je, neposredan, na rečima, vele da je Velja takav i u susretu sa svojim sugrađanima. Šta god im treba, oni kod Velje. Pred Uskrs dolazili, nemaju, kaže Velja, ni za jedno uskršnje jaje. I Velja im davao. Ali , bilo i većih podviga. Pre neki mesec Velja spasao dečaka koji se popeo na kran u centru grada, kako, priča Velja: „U centru grada kran 50 metara visine, još stoji, dečak se popeo na vrh, na onu špicu, dole hiljade ljudi, policija, vatrogasci, hitna pomoć, rodbina, ubeđivanja da siđe, i nikom ništa. Onda se ja popnem gore, na kran, skroz na kraj, pukne mi mišić, pukne ona jedna prečka, proletim i ja dole pa se zadržim, uspem da ga skinem i vratim.“
Ima i kako je spasao život majci četvoro dece. Kako, priča Velja: „Uđe žena, dobar dan, gospodine predsedniče, ovo je za vas, baci pismo na sto, sva uplakana, sva u suzama. Kad sam pogledao i video o čemu se radi, rekao sam vozaču, hitno idi i nađi onu ženu, trojicu pošaljem, nađu je na ulici i vrate, dam joj sto eura, da joj pomognem trenutno. Ide i donosi pismo, čita: „Danas 18. 04. 2002, posle mnogo razmišljanja šta da učinim sa životom svoje dece i svojim, donosim sledeću odluku – ja…. ću svoj život da prekinem, tebi, Veljo, hvala jer si jedini koji je pokušao da mi pomogne, tebe zadužujem za decu“… potpis. Šta je onda bilo, priča Velja: „Vratio sam je, dao joj novac, pomogao joj da stane na noge, da premosti, ubeđivao je satima, zovnuo lekare da je smire, ovih dana ću da je zaposlim…“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
