Bez obzira na funkciju koju ima i ugled koji uživa među svojim sunarodnicima, Ibrahim Rugova je pred Haški sud stigao kao prilično ranjiv svedok optužbe, a manje kao adut na kome bi tim Karle del Ponte mogao da previše zaradi. Milošević mu je pomogao da iz sudnice izađe neokrznut
Nekoliko hiljada građana okupilo se prošlog utorka na Aerodromu u Prištini i duž puta do centra grada da dočeka i pozdravi predsednika Kosova Ibrahima Rugovu koji se vraćao iz Haga gde je svedočio u procesu protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Kosovski mediji koji su još dan ranije najavili topao doček i prisustvo razdraganih ljudi na prištinskim ulicama tvrdili su da je Rugova u haškoj sudnici „dostojanstveno i sadržajno izneo istinu o Kosovu“.
Sa Miloševićeve strane nije se oglasio niko. Njegovi su izgleda procenili da se „šefu“ (kako ga i dalje zovu), Rugova sasvim izmigoljio. S druge strane, čuli su se i prigovori da je Milošević kao osvedočeni „bezbožnik“ pristao da izađe pred Sud čak i na Veliki petak i na taj dan propituje Rugovu o njegovoj komunističkoj prošlosti. Kao da mu je bilo žao što je Rugova svojevremeno napustio SK, izbegao idejno-političku diferencijaciju i osnovao DSK. U jednom trenutku pozvao je Rugovu da ga gleda u oči dok odgovara na postavljeno pitanje. Sa mandarinskom mirnoćom, uz obavezno „izvinite“ i „molim vas“ u gotovo svakoj rečenici, Rugova je gledao ispred sebe i odgovarao onako kako bi se to moglo svideti onima koji za njega glasaju na Kosovu. Milošević je opet, mislio pre svega na one kojima se on obraća tokom prenosa iz haške sudnice. I tako se na kraju kroz ovo važno svedočenje nije saznalo mnogo o kosovskim ratnim stradanjima i zločinima, ali ni o tome može li nečiji lični i emotivni odnos prema jednoj državi biti stariji i važniji od onoga što piše u ustavu. Milošević je tvrdio da ne može jer bi se tako raspalo bar pola evropskih država, Rugova da može ako se ta država služi nasiljem. Sudija Mej prvo nije želeo da sluša tu priču, kasnije mu je postala nešto interesantnija kada je se dotakao jedan od prijatelja suda. O tim stvarima ionako će izgleda presudnu reč davati eksperti.
NOVE OKOLNOSTI: Pre ovog susreta u haškoj sudnici, Milošević i Rugova susreli su se inače tri puta i uvek je nekako ispadalo da su lidera kosovskih Albanaca manje ili više diskretno privodili na te razgovore. Ovoga puta Slobodan Milošević je bio taj koji se našao u poziciji „privedenog“ iako se on u sudnici trudio da održi ton onoga koji optužuje bez obzira na klupu na kojoj sedi. U prethodnom toku suđenja Milošević je nekoliko puta pominjao Rugovu i najavljivao kako će se mnogo toga razjasniti posle njihovog novog susreta u sudnici. Rugova je zato unapred stekao status jednog od „krunskih svedoka“ na ovom suđenju, a TV B-92 koja jedina prenosi ovaj haški proces nije odolela da u najavi programa za naredne dane ovaj haški „derbi“ ne najavi slično kao na primer NBA utakmicu plej ofa između „Sakramenta“ i „Dalasa“ – sutra u 10 časova samo na našoj TV – Milošević-Rugova…
I pored bitno promenjenih okolnosti, deo kosovske javnosti nije ispratio Ibrahima Rugovu na ovaj put baš sasvim bezbrižno. Pojedini listovi u Prištini podsećali su da Rugova zaista duguje objašnjenje o tome kako je za vreme rata ostao na Kosovu, o čemu je tada u nekoliko navrata razgovarao sa Slobodanom Miloševićem i Milanom Milutinovićem i pod kojim je okolnostima kasnije otišao u Italiju. U Prištini se izgleda još više strahovalo od mogućnosti da optuženi podseti „krunskog svedoka“ na niz predratnih i posleratnih izjava, posebno onih o OVK, koje je Milošević svakako imao u rukama (lako se skidaju sa interneta) i koje su za Ibrahima Rugovu mogle da budu više nego neprijatno podsećanje na ono što je nekada govorio. Posle dvodnevnog Rugovinog boravka u sudnici ispostavilo se da sadašnji predsednik Kosova mirno može da se vrati u Prištinu. Tamošnji mediji posebno su podvukli njegovu izjavu da nikada nije bio meta Albanaca (suprotno Miloševićevim tvrdnjama da mu je srpska policija spasila život i ubila atentatora koga je navodno poslao Hašim Tači nadomak njegove kuće), a još više onu da je OVK stvorio narod i da se ona borila za slobodu naroda. Bar u nekoliko navrata 1998. godine, Rugova je javno sumnjao da je OVK „narodna“ i govorio da je pre reč o tvorevini srpske tajne policije, možda i samog Vojislava Šešelja, što mu Tači i ostali iz šume nikada do kraja nisu oprostili.
Zahvaljujući pre svega nadmenom i zaboravnom Miloševiću (za vreme unakrsnog ispitivanja svedoka stigao je da održi kraće predavanje o albanskom nacionalnom romantizmu i objasni kako su Albanci sa svojim nacionalizmom „promašili čitav vek“), Rugova i nije bio u prilici da previše objašnjava šta se sve zaista zbivalo za vreme rata. Tek na osnovu nekoliko pitanja sudije Kvona i jednog od prijatelja suda Vladimirofa, dalo se naslutiti kako se prilikom ratnih susreta sa Miloševićem, Ibrahim Rugova nije baš pretrgao objašnjavajući šta se to u senci NATO bombardovanja događa na Kosovu. Priznao je zapravo da je bio zaplašen i oprezan i da u priči o zločinima nije odlazio dalje od opštih naznaka, a u jednom trenutku nije sasvim jasno mogao da se priseti ni da li je Miloševića informisao u ubistvu svog bliskog saradnika prištinskog advokata Keljmendija i njegovih sinova.
TRAŽENA ROBA: Bez ikakve sumnje sam Rugova bio je za vreme rata 1999. godine veoma „tražena roba“ i snažan adut koji je Milošević jedno vreme držao u rukama. Nedavno u intervjuu „Vremenu“, bivši predsednik SRJ Zoran Lilić je ispričao kako je tih dana pukovnik Gadafi silno želeo da dovede Rugovu u Tripoli i preko njega pomogne otvaranje nekog mirovnog procesa. Tadašnji libijski ambasador u Beogradu dobio je obećanje tadašnjeg ministra inostranih poslova SRJ Živadina Jovanovića da bi Rugova mogao da ode u Tripoli. Ambasador je požurio da to odmah javi Gadafiju, ne znajući da je Rugova već bio u avionu za Rim jer se Slobodan Milošević u međuvremenu dogovorio sa Lambertom Dinijem da pošalje avion u Beograd. Zbog ovog gafa sa Rugovom, Gadafi je odmah povukao svog ambasadora iz Beograda.
Za vreme rata Rugova se inače, prvi put oglasio 31. marta na stepeništu svoje kuće gde je pred grupom novinara pozvao NATO da prekine bombardovanje, pomenuo da smo se sada valjda „svi otreznili“ i založio se za traženje mirovnog rešenja. Zanimljivo je da ga Milošević u sudnici nije podsetio na ovu izjavu i pitao da li je bila iznuđena i naručena ili možda spontana. Za izjave koje su u vreme rata proizašle posle njegovih susreta sa Miloševićem i Milutinovićem, Rugova je rekao da su mu nametnute baš kao i ovi susreti proistekli iz njegove pozicije neslobodnog čoveka koji je bio u „kućnom pritvoru“. U haškoj sudnici Rugova je, na primer, priznao da se krajem aprila 1999. u Prištini sreo sa Milanom Milutinovićem, ali i tvrdio da je morao da mimo svoje volje potpiše izjavu u kojoj se podržava traženje mirnog rešenja i potreba formiranja privremene vlade Kosova. U kabinetu Milana Milutinovića i danas se, međutim, nalazi poveći i prelepi mineral iz „Trepče“ smešten u crnu kožnu kutiju, poklon koji je neposredno posle ovih pregovara u aprilu 1999., u zgradi privremenog Izvršnog veća Kosova Ibrahim Rugova uručio predsedniku Srbije u znak zahvalnosti. (Potpisnik ovog teksta lično je video i opipao ovaj kamen rukama prošle godine za vreme intervjua sa Milanom Milutinovićem). Ako su susreti sa Miloševićem i Milutinovićem, i saopštenja izdata posle ovih sastanaka Rugovi i bili nametnuti, davanje takvog poklona, i to onima koji su označeni kao „dušmani“ svoga naroda, svakako nije. Čak i ako se shavti kao izraz pažnje prema nekome ko u teškim ratnim vremenima pokazuje razumevanje za Rugovin zahtev da sa porodicom ode negde u inostranstvo.
ŠTA NIJE REČENO: „Surfovanjem“ po internetu nailazi se i na nekoliko izjava sadašnjeg predsednika Kosova iz kojih se naslućuje da je njegova prošlonedeljna haška priča ipak bila značajno prerađena i usmerena na čuvanje nacionalnih interesa (i sopstvene pozicije) onako kako ih on danas vidi. Nekoliko dana pošto je početkom maja 1999. stigao u Rim, Rugova je izjavio da „nije izdajnik“ svoga naroda. „Nisam mogao da ne pokušam da ne pregovoram sa Miloševićem“, rekao je tada objašnjavajući zašto je išao u Beograd. Nešto kasnije AFP beleži njegovu izjavu po kojoj je napustio Kosovo da bi se sastao sa svojim saradnicima, ali i priznanje da je „imao kontakte sa Beogradom“ i da je razgovarao „o stvaranju klime poverenja“.
U tim prvim danima po odlasku sa Kosova Rugova je u Rimu i u ostalim evropskim prestonicima često pominjao autonomiju Kosova, a ne nezavisno Kosovo. Svojim italijanskim domaćinima saopštio je tada da se „sa Miloševićem može razgovarati o autonomiji“. Prema nekim agencijskim izveštajima 9. maja u Briselu je rekao kako bi se u budućim pregovorima moralo doći do „autonomnog Kosova u okviru Jugoslavije“. Ljuti na njega zbog ovakvih stavova čelni ljudi OVK (Jakup Krasnići) poručuju mu tada iz Tirane da on nema mandat da pregovara o budućnosti Kosova. Rugova na to 17. maja uzvraća iz Bona porukom da njegova DSK ne priznaje Tačijevu vladu proglašenu u egzilu. Dva dana kasnije, svetske agencije, takođe u Bonu, beleže njegovu izjavu da bi trebalo „razoružati separatističku OVK“ i poziv međunarodnoj zajednici da prestane sa prodajom oružja. U avgustu iste godine, pošto su na Kosovo već naveliko stigli vojnici KFOR-a, Rugova menja mišljenje i za nemački „Špigl“ izjavljuje kako „Srbi više nemaju pravo nad Kosovom“ i kako je konfederacija sa Albanijom „pitanje budućnosti“. Ovde bi se zapravo pre moglo govoriti o povratku na neka stara razmišljanja lidera kosovskih Albanca koji je još mnogo pre rata 1999. godine povremeno tvrdio kako je otcepljenje Kosova moguće postići ako se ono „demilitarizuje i dođe pod međunarodnu zaštitu“. Prvi preduslov – demilitarizacija – očito još nije ispunjen.
Bez obzira na funkciju koju ima i ugled koji uživa među svojim sunarodnicima, Ibrahim Rugova je pred Haški sud stigao kao prilično ranjiv svedok optužbe, a manje kao adut na kome bi tim Karle del Ponte mogao da previše zaradi. Milošević mu je pomogao da iz sudnice izađe neokrznut i da po povratku u Prištinu zasluži špalir onih koji smatraju da je uverljivo svedočio o stradanju svoga naroda. Iz svedočenja političara u haškoj sudnici
do sada se međutim, ponajmanje saznalo o žrtvama i stradanjima (ispada da oni među sobom o tome nisu preterano razgovarali), a tek ponešto o tome šta je prethodilo ratu, ili kako se može tumačiti ustav, ukoliko je sudija Mej smatrao da je tako nešto relevantno.
Duel sa Rugovom bio je verovatno i najslabiji Miloševićev pokušaj da bude sam svoj advokat. Delovao je više kao pripravnik a naterao je da se iznova zamisle i svi oni koji su na početku suđenja primetili kako bi u njegovom slučaju teško mogla da važi sudska izreka – ko ima sebe za advokata, ima budalu za klijenta. Možda su oni sa TV B-92 dobro procenili kada su pravili pomalo košarkašku najavu za minuli duel u haškoj sudnici. Milošević je zaista ličio na tim koji igra dug napad, ne gleda u semafor i sudiju, i na kraju mu istekne vreme pre nego što uopšte dođe u priliku da bilo šta učini.
Doduše već sutradan po odlasku Rugove, dobio je nenadan „poklon“ u vidu izjave svedoka Fljorina Krasnićija iz okoline Uroševca koji je tvrdio da je na Kosovu bilo „mnogo manje žrtava tamo gde nije bilo OVK“.
Za razliku od Ibrahima Rugove, Fljorin bi po povratku kući mogao da prođe i kroz nešto drugačiji špalir.
Izvori „Vremena“ upućeni u neke detalje ratnih susreta Ibrahima Rugove sa Miloševićem i Milutinovićem potvrđuju da je u jednom trenutku bliski saradnik predsednika DSK Adnan Merovci, tokom rata zaista boravio u Skoplju i kasnije se vratio u Prištinu. Rugova je u sudnici izjavio da je Merovci otišao u Skoplje da bi se sreo sa nekim stranim diplomatama koje su kasnije dodatno „pritisnule“ Beograd da mu dozvoli da napusti Kosovo. Izvori „Vremena“ pominju nešto drugačiju priču. Rugova je zaista insistirao da ode u Skoplje, ali su ga iz Beograda uveravali da tamo ne bi bio siguran. Merovci je putovao u Skoplje sa dozvolom vlasti iz Beograda i navodno se lično uverio da priče o „bezbednosnim rizicima“ nisu netačne. Rugova je na kraju sa porodicom otišao u Rim. U junu 1999. trebalo je da poseti i Tiranu u kojoj su za vreme rata boravili mnogo čelnici OVK. Do posete Tirani nije došlo, a 8. juna mnoge svetske agencije prenele su izjavu albanskog ministra inostranih poslova Paskala Milja da Rugova nije došao u glavni grad Albanije jer mu nije garantovana bezbednost.
Rugovin bliski saradnik Merovci, koga inače neki pominju i kao potencijalnog svedoka na ovom suđenju, trebalo je navodno da za vreme rata postane premijer privremene kosovske vlade.
Po prvi put u svojoj istoriji SAD su povukle svoj potpis ispod jednog međunarodnog ugovora koji su prethodno zvanično prihvatile. Klintonova administracija donela je svojevremeno ukaz o pristupanju Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine (Rimski statut) koji bi uskoro u Hagu trebalo da zameni postojeće ad hok sudove te vrste. Bušova administracija procenila je pre nekoliko dana da je ovaj globalni tribunal koji su formirale UN neprihvatljiv za SAD čiji nacionalni interesi izgleda ne dozvoljavaju da i njeni građani, ukoliko počine zločine, dođu jednoga dana pod udar ovog suda. Po oceni „Njujork tajmsa“ reč je o „dramatičnom trenutku u istoriji međunarodnog prava“. Po mnogim drugim ocenama u ovom potezu Bušove administracije nema gotovo ničeg dramatičnog što izlazi iz dosadašnjeg okvira ponašanja i logike moćnih – od drugih tražimo da šalju svoje građane pred sudove koji ne važe za nas.
Cinici tvrde da će SAD jednoga dana ipak pristupiti novom haškom sudu. Onog trenutka kada budu mogle da ga kontrolišu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
