Podela pobedničkih karata

Šest meseci otkako je u Bonu osmišljena prelazna vlast u Avganistanu nakon poraza talibanskog režima u ratu koji su Sjedinjene Države povele protiv Osame bin Ladena i svih njegovih saveznika, Avganistan je na putu da načini još važniji korak ka miru. U Kabul je pristigao 1551 predstavnik svih avganistanskih oblasti i etničkih grupa na zasedanje Loje Jirge ili Velikog veća, na kome nakon prelazne vlade treba da bude izabrana nova vlast da upravlja zemljom koja je, nakon 22 godine građanskog rata, preživela i snažnu vojnu interveniciju predvođenu Amerikom.

No, zasedanje Velikog veća i izbor nove vlade koja će upravljati zemljom do izbora koji će se održati za dve godine nikako ne bi trebalo tumačiti kao srećan kraj nakon uspešne američke vojne intervencije kojom je uništen talibanski režim. Iako bi pre samo godinu dana bilo teško naći nekog toliko maštovitog ili vidovitog da predvidi kraj rata, koji je u Avganistanu trajao više od dve decenije, i kraj talibanskog režima, koji je pored svih ratnih nedaća zemlju dodatno zavio u crno, i dalje ne znači da su blagostanje i stabilnost na dohvat ruke od trenutka kada se predstavnici raziđu s velikog posela. Reč je samo o klimavom početku dugog perioda političke i ekonomske obnove ove razorene zemlje, i to samo pod uslovom da sve krene kako treba.

Loja Jirga će zasedati oko nedelju dana, tokom koje će se voditi žučne rasprave o podeli vlasti u zemlji neverovatno politički i etnički raznolikoj, što je odvajkada bila velika prepreka stabilnosti. Mnoga koplja će se izlomiti da bi se ispravio trenutni sastav vlade u korist najmnogobrojnije etničke zajednice Paštuna jer prelazna vlada na čijem je čelu do sada bio prefinjeni Hamid Karzai, i sam Paštun, ipak najviše odslikava vojni odnos snaga nakon pada talibanskog režima. To praktično znači da je nesrazmerno mnogo ministarskih mesta pripalo Tadžicima iz severne doline Pandžšir, koji su činili okosnicu Severne alijanse. Iako znatno malobrojniji od Paštuna, kao i u svakom posleratnom društvu, Tadžici zahtevaju političku nadoknadu za ratne zasluge, s obzirom na to da je Severna alijansa na terenu pružala podršku američkim ratnim naporima iz vazduha u borbi protiv talibana.

POTRAGA ZA FORMULOM: Misija Ujedinjenih nacija u Avganistanu uložila je uoči zasedanja Velikog veća ogromne napore da pronađe najprihvatljiviju formulu za podelu vlasti, kojom će biti zadovoljne ne samo sve etničke zajednice u zemlji već i sve ostale frakcije. A ipak, ni pred samo zasedanje, zvaničnici UN-a ne bi smeli da se opklade na ishod glasanja na Velikom veću i u sastav nove vlade. Svi će u novoj podeli želeti da dobiju parče kolača koje smatraju da im pripada, bilo na osnovu brojnosti određene etničke grupe, što je argument Paštuna, bilo po ratnim zaslugama, kao što je slučaj s Tadžicima, bilo na osnovu zalaganja za avganistansku stvar u egzilu, frakciju koju predvodi bivši avganistanski kralj Mohamed Zahir Šah koji je svečano otvorio početak zasedanja Loje Jirge. On je izjavio za BBC da nije došao u Avganistan kao kralj, ali da će prihvatiti da bude na čelu nove vlade samo ako bi to pomoglo da se nađe rešenje prihvatljivo svima. Njegova želja je, međutim, da vladu i dalje predvodi dosadašnji šef kabineta Karzai. Svoje zahteve ističu i Uzbeci i Hazari. Istovremeno je za stabilnost zemlje veoma važno da prelazna vlast, kako će se nakon zasedanja zvanično zvati nova vlada, bude što reprezentativnija jer od legitimiteta koji bude uživala u očima građana zavisiće mera u kojoj će moći da se nosi s napornim zadatkom opšte obnove zemlje.

No, i bez ovih teškoća u pronalaženju prave alhemijske formule idealnog sastava nove vlade, pred Avganistanom je izuzetno dug put oporavka. Kraj rata ne znači da je zemljom zavladao mir. Istina je da se više ne vode teške oružane borbe, ali je teren pun rupa i pećina, a granice porozne pa niko ne sme da odahne kada je reč o poslednjim ostacima Al Kaide i ratobornih talibana. Osim toga, ima i onih poput bivšeg premijera Gulbudina Hekmatjara, koji se oštro suprotstavljaju bilo kakvom stranom mešanju u avganistanske poslove. Ako bi se ove grupe udružile i dobro organizovale, ne bi baš mogle da preuzmu vlast, ali bi svakako mogle ozbiljno da destabilizuju zemlju i svaku vlast koja se još nije ni konsolidovala. I sami su talibani tek jedna od frakcija mudžahedina koja se oduprla sovjetskoj invaziji, nakon koje je zemlju početkom devedesetih zahvatio haos, što joj je i omogućilo da se domogne vlasti.

Zbog toga je neophodno da međunarodna zajednica održi i ojača prisustvo u zemlji, ali će to za razliku od drugih posleratnih područja, u Avganistanu morati da radi mnogo pažljivije, jer su Avganistanci svih boja i religija tradicionalno osetljivi na mešanje stranih sila, makar i na sopstvenu štetu. ISAF (Međunarodne snage za bezbednost i pomoć) uspeo je da zavede red i mir na ulicama Kabula, ali je njegov učinak nevidljiv čim se zađe u predgrađe prestonice. Dosadašnja prelazna vlada uporno je tražila od međunarodne zajednice da pojača prisustvo i proširi mandat van Kabula, ali na to ona nije spremna. Umesto toga, predstavnici međunarodne zajednice u Avganistanu uzdaju se u izgradnju avganistanske vojske i policije po uzoru na savremene snage demokratskih zemalja, što danas deluje prilično utopijski jer je većina muškaraca pod oružjem lojalna lokalnim komandantima.

TANKA LINIJA: Osim stranih trupa, avganistanskoj vladi, dosadašnjoj kao i onoj koja bude preuzela vlast nakon većanja Loja Jirge, biće neophodan i strani novac. I to u znatnim količinama. Veći deo sume od blizu dve milijarde američkih dolara međunarodne pomoći za ovu godinu već je otišlo u jednokratnu i najnužniju humanitarnu pomoć. A od strane pomoći zavisi izgradnja osnovne infrastrukture, koja praktično i ne postoji u Avganistanu izvan Kabula, jer su je iscrpljujući građanski rat, s jedne i žestoka američka intervencija s druge strane, do neprepoznatljivosti razorili. Takođe će od pomoći novim vlastima zavisiti i otvaranje novih radnih mesta i pokretanje kakve takve privrede, koja bi jednog dana mogla i da privuče neku stranu investiciju. A sve to, uz neverovatnu taktičnost i obazrivost jer je istorija više puta naučila strance u Avganistanu da ih od gostoprimstva do otvorenog neprijateljstva deli tanka linija.