Jako dugo, toliko dugo da počinje da biva tužno, većina Beograđana, sva je prilika i stanovnici drugih gradova u Srbiji, provode leto kod kuće. Razlog za to nije potrebno pominjati: još je tužniji. Sumorna stvarnost može lepše izgledati ako se proglasi trendom pa je, tim povodom, vlada pokrenula akciju akcija zvana „Leto u Srbiji“ čiji je cilj da građani „sadržajnije i jeftinije provedu godišnji odmor u velikim gradovima u Republici“. Nedavno je srpski premijer održao i sastanak s ugostiteljima tražeći od njih da malo ulagane s cenama obećavajući im, za uzvrat, određene ustupke. S druge strane, gradska vlada obećala je „vodenu kosačicu“ za Savsko jezero da bi u njemu moglo i da se pliva, i to bi otprilike bilo to. Izletišta, koja Beograd još uvek ima, nisu pominjana ili to možda nije zabeleženo.
Zaista, šta se događa s njima, u kakvom su stanju, ima li izletnika, šta kažu, kakav je provod, smeta li im, možda, štogod? Dvodnevna mini ekspedicija kroz beogradska izletišta pokazala je da su više-manje ili potpuno prazna, održavana ali i zapuštena, pa čak i zaboravljena, da vrhunac opremljenosti predstavljaju, čast jedinom izuzetku – Avali, kakve-takve klupe i stolovi i iste takve šetačke staze. O ozbiljnijoj infrastrukturi kao što su česme, klozeti i rasveta, o terenima za rekreaciju, bilo kakvim zanimacijama za decu i odrasle – ni govora. Dodatna ponuda, ako je uopšte ima, svodi se isključivo na restorane koji, zbog cena reklo bi se, imaju više klijenata uveče nego preko dana. Izleti su, tako, svedeni na iće, piće, ladovanje i eventualno pikanje lopte.
ROŠTILJ I DREMKA: Baš tako je bilo na Košutnjaku, tradicionalnom beogradskom izletištu; iako je skoro podne, više od polovine izletničkih stolova je slobodno. Dimi se nekoliko roštilja, na zaravni se kotrlja samo jedna lopta. Sve zajedno, nešto više od 50 duša. Pored oveće gomile žara okreće se, naravno ne samo, prase na ražnju, još malo pa pečeno. Sprema se fešta, dugačka sofra postavljena, očigledno za podosta zvanica. „Moglo je to i u kafani, ali je ovako mnogo lepše“, objašnjava Milovan Živković, taze penzioner, pruža „zmija ladno“ pivo. Trandibal je povodom njegovog odlaska u penziju. Stanuje, kaže, u blizini, kod Filmskog grada, i redovno vikendom dolazi, kad god uhvati priliku a ne ode na pecanje. Pohvalno govori o gradskoj vladi i Gradskom zelenilu: „Sredili su ovo, svaka im čast. Do prošle godine ni na šta nije ličilo: klupe i stolovi izlomljeni, zatravljeno je bilo i začičvareno, a sada, pogledajte, sve je popravljeno i obnovljeno, redovno kose, šuma je očišćena“. Vidi se da komunalci često navraćaju, trava je uredno podšišana, postavljena je ograda od trupčića da se automobilom na travnjak ne može.
Slično je i na drugom kraju grada, u Zvezdanom gaju, šumi s proplancima kod Opservatorije, najviše kote grada. Izletište se graniči s naseljem tako da šuma dođe kao zajedničko veliko dvorište u koje je dozvoljeno i nepozvan doći. Nekolicina pivskih stomaka slaže poklopce boca ispod izletničkog stola preko puta prodavnice tim povodom otvorene, penzioneri boćaju, automobili parkirani po šumi, tu i tamo poneki roštilj. Malo dalje, u dubini šume pet-šest šatora uredno ograđenih kanapom. Na vatri propisno ograđenoj, u vojnoj manjerki krčka se pasulj, s drveta visi zastava: Izviđačka brigada „Severac“ sa Zvezdare. Po rečima Nijaza Huremovića, komandanta brigade, u poslednje vreme komunalne službe više rade nego ranije, ali se ljuti na izletnike: „Pre 15 dana su izneli deset kamiona svakoraznog đubreta, flaša, kesa, automobilskih guma i isečenih karoserija, ali ne vredi. Takav smo narod“, osvrće se i pokazuje na gomilice plastike. „Kontejneri se nalaze svuda uz put i nije mi jasno zašto je teško preći tih pedesetak metara.“ Očekuje da će biti bolje, ali ne tako brzo, bar ne dok se nešto ne promeni u svesti svih nas.
ZAPUŠTENO I ZABORAVLJENO: Greben topčiderskog brda, golf, pre tridesetak godina uređen kao narodni rekreativni centar u prirodi. Na proplanku veličine nekoliko hektara postavljeni su tada golovi, koševi i odbojkaške mreže, a opasivala ga je trim-staza, koji kilometar dugačka, s raznovrsnim preprekama od trupčića i balvana. Od sportskih instalacija nije ostalo ništa, razvučeno valjda, vežbačke prepreke na stazi satrulile, jedva se prepoznaju a sama staza više liči na kanal. Kosačica koja na Košutnjak često navraća, ovde, izgleda, uopšte ne zalazi. Nema ni za koga, pusto je. Dilema je, međutim, šta je starije: kokoška ili jaje. Treba li prvo malo doterati pa sačekati publiku ili da ona dolazeći dokaže zainteresovanost pa da se nešto pomakne nabolje.
Šuma koja se prostire od Velikog Mokrog Luga pa sve do Bubanj Potoka, Titov gaj nazvana, dopala je još tužnije sudbine: zaboravljena je, bar što se izletnika tiče. „Nije Titov, već Stepin gaj, tako se sada zove. Tito je umro“, insistira vozač autobusa broj 308, kojim se može stići na ovo odredište. Po njemu, Stepa, valjda Stepanović, za razliku od Tita, nije umro. Na kraju je ispalo da je originalni naziv te šume, odvajkada, Baba-Velkin lug. Prodavačica sladoleda na poslednjoj stanici rečenog autobusa objašnjava, pak, kako stići u Titov gaj, za baba-Velku nije čula. Tamo nema ničega, samo šuma“, kaže. „Nekad je bilo i rasvete, bilo i izletnika, ali sada niko više tamo ne ide.“ Šumu su osamdesetih uređivali akcijaši. Samo po zarđaloj rampi na rupavom šumskom putu i hidrantima u ni malo boljem stanju pored nje može se zaključiti da je tu nešto nekad bilo.
Inače, šuma ko svaka druga, samo velika, tiha. Tog subotnjeg popodneva bilo je troje pravih, najpravijih izletnika: žena s dvoje dece: ćerkom od 15 i sinom od devet godina. Dečaka je ujela osa, ali on stoički trpi i kaže da idu da nađu reku. „Izvor“, ispravlja ga majka. „Trebalo bi da bude na kraju ove staze, u udolini.“ Kaže da živi s decom u soliteru pa ih ponekad povede u prirodu u šetnju. Poneli su i nešto da se pregrize i ostaće dok deci ne dosadi.
Ima, može se zaključiti, i drugih posetilaca, ali tajnih. Po tragovima automobila i po vrsti otpadaka kojih ima podosta na mestima zgodnim za parkiranje a van vidika, jasno je da su u pitanju noćni posetioci, i to parovi. Ima i tragova traktora: šuma je izvor ogrevnog drveta, što nije zanemarljivo u ova teška vremena. Po načinu seče, očigledno je da je u pitanju krađa ili krajnji nemar. Ovaj gaj-lug, čije god ime nosio, kao da je ničiji i o njemu, izgleda, niko ne vodi računa.
TRANZICIJA: Sagovornik na terasi restorana i hotela Zvezda na Kosmaju tvrdi da je ključ celog problema u tome kome ovo pripada. Vlasnik zemljišta je, pretpostavlja, država, za gazdovanje je zaduženo, to zna, JP „Srbija šume“. Međutim, kaže, objekat gde sedimo kupilo je Sportsko društvo „Crvena zvezda“. Na livadi koja je nekad bila izletnička Meka i gde su se svako malo održavali vašari, za socijalističke, ali i crkvene praznike, narod prestao da dolazi. Šta da rade ovde, da gledaju spomenik? Ma, hajde.“ Problem je i u tome što granica dveju opština, Mladenovca i Sopota, prolazi baš po vrhu, reklo bi se posred kontejnera pa, izgleda, nikako da se nagode ko treba da ga isprazni. A kontejneri puni, prepuni. Činjenica je, okolo otpadaka nema ali je to, verovatno, zbog toga što nema ljudi. Izletnici su se, u nedelju oko podne, mogli prebrojati na prste jedne ruke, a katanci na kapijama igrališta zarđali su kao da dugo nisu videli ključa.
Na jezercetu Trešnja, u blizini Beograda, prizor kao na Bošovoj slici Sudnji dan: u vodi boje bele kafe sa zelenim prelivima po kojoj plivaju plastične boce mnoštvo nagih tela, reklo bi se, kupača. Dim obavija drveće i štipa za oči, tera na kašalj, galama je prilična, gužva tolika da izaziva nervozu. Gomile otpadaka na sve strane, mora se paziti gde se staje. Iznad jezera spomenik svima nama: motel s restoranom urušenog krova, izvaljene drvenarije, olupanih zidova. Ispred stoji par, po odeći se vidi da nije došao da ugazi u vodu, već nekim drugim poslom. Momak, ruku ispruženih prema jezeru, ako se ono dole tako uopšte može nazvati, sa žarom nešto govori devojci. Nije lepo prisluškivati, ali novinarska radoznalost jača je od svega. „Zamisli kaskade odavde do vode, rasvetu oko jezera.“ Ona odobrava, može da zamisli. Mašta može svašta. „Nije mašta, već namera“, kaže momak, pruža posetnicu, ali ne bi da mu se ime objavljuje u novinama. „Bar za sada“, dodaje. Ukratko, nameran je zakupiti/otkupiti ruševinu i uložiti u kultivaciju okoliša. „Ovo je raj na zemlji, greota je da je u ovakvom stanju.“ Ima novca i planira, ako uspe u pregovorima s dosadašnjim bankrot vlasnikom i nezainteresovanim javnim preduzećem, tu da otvori restoran s nacionalnom kuhinjom, da očisti jezero i alge zameni šljunkom, osvetli, ukratko, privede nameni. Dve godine pokušava da ostvari šta je zamislio, ide kilavo, ali mu se čini da je blizu cilja. „Tek kada se bude znalo ko je vlasnik ili nosilac prava korišćenja izletišta, kakav dohodak može da ostvari, ali i kakve on obaveze ima prema zajedničkom dobru i publici, mnoga izletišta će procvetati“, zaključuje.
Za reaktivaciju izletišta, koja svakako imamo, potrebna je želja da se nešto učini, ideja šta da se učini, novac da se to ostvari, ali i svest da je boravak u prirodi okrepljujući za duh i telo. Za takav poduhvat je, bar što se ove godine tiče, sada dockan. Kada zvezda pripeče, na Savsko jezero, prevashodno zbog nedostatka alternative, zna da se sjati i po pola miliona kupača iako je ekološki kapacitet triput manji. A „Leto u Srbiji“ će ove, kao i prethodnih godina, očigledno biti svedeno na smočiti guzu u mutnu vodu, nakrenuti pivo, kupiti sladoled… Najjednostavnije i, nije nevažno, najprofitabilnije.
Kada govorimo o beogradskoj rečnoj izletničkoj ponudi, obično pričamo o Adi Ciganliji i zemunskom Lidu. Smešteni na Savi, odnosno Dunavu, ova mesta zadovoljavaju potrebe najvećeg broja Beograđana i važe za reprezentativnu ponudu grada. Adu Međicu, s druge strane, posećuju ljudi koji za sebe tvrde da su istinski ljubitelji života na reci. Smešteno između izvikane Ciganlije i pakla novobeogradskih blokova, ovo ostrvo je stecište ljudi koji bi da pobegnu od buke i gungule, od televizije i svakodnevnih obaveza.
Do ovog ostrvca stiže se relativno jednostavno: dođe se do TC „Piramida“ na Novom Beogradu, pa između blokova 70 i 44 pravo na reku. Mol sa kojeg kreće „gondola“ ka Međici nalazi se između splavova Kum i Bumerang i ide na svakih pola sata od osam ujutro pa do devet uveče. Povratna karta je 20 dinara. Na ostrvu ima bezbroj splavova i sojenica, nema struje i vode, oni koji dođu moraju da se oslone na ono što ponesu. Privremeni stanovnici Međice nisu narušavali prirodni ambijent tako da sve izgleda potpuno divlje, zapravo, prirodno. Na „špicu“, zapadnoj strani ostrva, postoji otvoreni šank, koji je skoro počeo ponovo da radi, i oni koji nemaju svoju sojenicu obično budu na ovom delu ostrva. Oko njega su drveni stolovi s klupama, ima mesta za roštilj, sunčanje i kupanje. Voda je daleko čistija nego na Adi Ciganliji, mirna je, može da se lagano pliva preko do Ade ili tu, oko ostrva. Pivo, špricer, sokovi, votka, vinjak koštaju pedesetak dinara, vlasnici dovuku gomilu leda, napune stare zamrzivače tako da je piće uvek hladno. Niko ne brani da donesete sve svoje, vlada potpuna „demokratija“. Radnim danom nema puno ljudi, mirno je i tiho sve dok se na reci ne pojave ekipe na gliserima ili skuterima koje probaju hrabrost na reci i spremaju se za Budvu. Oni koji dolaze na Međicu znaju da iza sebe ne treba da ostave otpatke tako da je ovo, verovatno, najčistiji deo grada bez obzira na to što nema nikakvu infrastrukturu. Taj „nedostatak“ zapravo je najveća prednost ovog mesta. Možda bi samo trebalo napraviti nekoliko javnih toaleta, mada se narod i bez toga odlično snalazi.
S druge strane, i Dunav ima šta da ponudi. Sednete u automobil, krenete za Pančevo i, kada pređete most, vozite se nekih desetak kilometara pa skrenete desno ka reci. Dolazite do kuće čoveka koji će vas prevesti na drugu stranu, do mesta koje se zove Bela stena. Taj Anti Haron pruža vam dvostruku uslugu: čuva vam kola i prevozi vas do izletišta. Pošto je reka na tom delu relativno brza, nema splavova, već samo sojenica. Imate, u ponudi, nekoliko lepih kafanica koje nude odličnu riblju čorbu i hladno (pančevačko) pivo po pristupačnim cenama. Postoji i motel ako poželite da prenoćite, vrlo ukusno namešten za mesto koje ne posećuje veliki broj ljudi. Vikend na Beloj steni neće vas koštati više od 1.000 dinara po osobi.
S.G.
