Pošto bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića više nema među živima, pošto je bivši načelnik javne bezbednosti MUP-a Srbije general Vlastimir Đorđević misteriozno nestao i pošto se "neke druge osobe" ne sećaju sastanka kod Slobodana Miloševića, ostalo je da leševe koji su isplivali po Srbiji i skrivanje zločina na Kosovu u direktnu vezu s Miloševićem dovede bivši šef Resora državne bezbednosti Rade Marković
(od izveštača „Vremena“ iz Haga)
Čekajući da u glavnu sudnicu Haškog tribunala (u kojoj se za zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj i genocid u BiH) sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću uđe svedok Boško Radojković, kriminalistički tehničar iz Kladova, sudija Patrik Robinson podsetio je ljude iz tužilaštva da je na redu zapravo njihov stoti svedok u ovom „procesu stoleća“. Među tih sto svedoka bilo ih je do sada ubedljivih i važnih, ali i za standarde jednog ovako značajnog sudskog procesa nedopustivo mnogo lažnih i pretreniranih. Još 31. maja tužilac Džefri Najs priznao je da ovakva suđenja mogu ponekad biti „rešena“ i sa samo jednim pravim svedokom, onim koji bi sve priče o zločinima doveo u direktnu vezu sa optuženim i ispričao kako su stvari izgledale iznutra, tamo gde su donošene važne odluke. Tužilac Najs je tada priznao i to da do takvog svedoka nije lako doći.
Foto-robotu Najsovog idealnog svedoka, koji bi mogao da sve do sada raspetljane niti ovog kosovskog dela suđenja uveže u jedan čvor i tu omču nabaci na vrat Slobodana Miloševića, do sada se izgleda najviše približio svedok pod rednim brojem 101 – Rade Marković, nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti. Od prošlog petka, kada je iz zatvora u Beogradu (gde se protiv njega vodi sudski proces) prebačen u pritvorsku jedinicu u Ševeningenu, Marković neprekidno razgovara sa haškim istražiteljima u prisustvu svog advokata Dušana Mašića koji je u nekim ranijim prilikama isticao da njegov klijent u Hagu nema za šta da tereti Slobodana Miloševića.
PRISUTNI I ODSUTNI: U haškoj sudnici Marković bi trebalo da se pojavi u trenutku kada ovaj broj „Vremena“ već bude na kisocima i tada će biti poznato da li je ovaj novi „krunski svedok“ (do sada ih je u najavama bilo nekoliko) izgovorio možda i najvažniju rečenicu u dosadašnjem delu suđenja: tačno je da sam u martu 1999. godine u kabinetu Slobodana Miloševića bio na sastanku na kome se u prisustvu policijskog vrha države razgovaralo o asanaciji terena na Kosovu i tačno je da je tom prilikom pre svega razgovarano o uklanjanju tragova zločina koji su mogli biti predmet interesovanja istražitelja Haškog tribunala.
Ne potvrdi li Marković tako nešto, ovaj deo suđenja će se, po svemu sudeći, pre jednomesečne letnje pauze završiti sa utiskom o tužilaštvu koje je grandiozno zamislilo jedan sudski proces, a zatim pokazalo da insistira samo na grandioznosti, ne i na osmišljenosti. I obrnuto, efektno i ubedljivo svedočenje bivšeg šefa RDB-a najverovatnije bi razoružalo sve dosadašnje kritičare rada tima Karle del Ponte i pokazalo da njihova ogromna moć i sredstva kojima raspolažu, ipak daju prave rezultate.
Najavljujući svedočenje Markovića, tužilac Džefri Najs je prošlog utorka uz osmeh (nekim haškim izveštačima to je više ličilo na grimasu druge vrste), rekao da ima „dobru vest“ – odnosno da to svedočenje ne bi moralo da potraje dugo kao što je prvobitno bilo planirano. Iza te „dobre vesti“ moglo bi da stoji svašta: eventualni neuspeh tužilaštva da Markovića ubedi kako je on zapravo „krunski svedok“ u ovom procesu, zatim moguće insistiranje bivšeg šefa RDB-a da su sve njegove prethodne izjave date u beogradskom zatvoru domaćim istražnim organima iznuđene i nepouzdane, ili pak dogovor da se kroz svedočenje u Hagu overi Miloševićeva krivica. Prema tvrdnjama policijskog kapetana Dragana Karleuše koji se u haškoj sudnici pojavio kao svedok prošlog ponedeljka, Rade Marković je u istražnom zatvoru u Beogradu prošle godine već dao izjavu kojom potvrđuje tajni sastanak u Miloševićevom kabinetu. Karleuša je u Hagu ponovio ono što je u nekoliko navrata već izgovorio na konferencijama za štampu u Beogradu – da su tom sastanku osim Radeta Markovića prisustvovali i bivši šef srpske policije Vlajko Stojiljković, general policije Vlastimir Đorđević Rođa i „neke druge osobe“.
Stojiljković je, kao što je poznato, nedavno digao ruku na sebe, a pre toga ništa nije želeo da kaže o hladnjači sa leševima pronađenoj kod Kladova i masovnim grobnicama sa stotinama leševa na raznim lokacijama po Srbiji, niti da li sve to spada u onu priču o „asanaciji terena“. Kapetan Karleuša koji u Srbiji vodi istragu o ovim slučajevima tvrdio je u Hagu da je general Vlastimir Đorđević na istu temu izgovorio samo jednu rečenicu – „bilo je šta je bilo, šta da vam kažem“ – i od tada mu se, po saznanjima srpske policije navodno gubi svaki trag. „Neke druge osobe“ za koje se pretpostavlja da su prisustvovale ovom sastanku tvrde da o asanaciji terena i hladnjačama i leševima ništa ne znaju. Pošto Stojiljkovića više nema među živima, pošto je Đorđević misteriozno nestao (u priču da je tako važan general MUP-a Srbije tek tako nestao bez znanja svojih kolega, ili bar haških istražitelja, malo ko može da poveruje) i pošto se „neke druge osobe“ ne sećaju sastanka kod Miloševića, ostalo je da leševe koji su isplivali po Srbiji i skrivanje zločina po Kosovu, u direktnu vezu s Miloševićem dovede Rade Marković. U toku unakrsnog ispitivanja u haškoj sudnici, kapetan Karleuša je tvrdio da ima indicija da su leševi prevezeni i sklonjeni sa Kosova, ali da se to još ne može sa sigurnošću potvrditi. On je ujedno odbacio Miloševićevu primedbu da je čitava ta priča o grobnicama i hladnjačama proizvedena samo kao deo marketinga novih vlasti kako bi se pokrilo njegovo prošlogodišnje nelegalno izručenje Hagu. Karleuša je porekao i tvrdnju optuženog kako se godinu dana od njegovog dolaska u Hag istraga o leševima nije pomerila ni za stopu.
Čitava Karleušina priča ipak je bila „svedočenje iz druge ruke“ i predstavljala podlogu za eventualni smeč udarac Radeta Markovića, mnogo puta opisivanog kao čoveka u koga je bračni par Milošević imao bezgranično poverenje i bez koga bi njihova vlast neuporedivo kraće trajala. Posle Karleuše iz „prve ruke“ svedočio je policijski tehničar Boško Radojković koji nije ostavio previše dileme oko toga da li je neko pokušao da sakrije leševe iz Dunava i ukloni tragove zločina. Za njegovu priču o tome kako su čitavu noć razvlačena tela ubijenih trebalo je imati jak stomak, baš kao i za onaj deo izjave u kome je Radojković hladnokrvno opisivao kako je uništavao tragove, menjao registarske tablice, farbao i palio hladnjaču i zaključak da je sve to radio jer mu je to bio posao, „bez osećanja“.
NEĆE BEZ VSO: Pre nego što je Rade Marković stigao u Hag tamo se već čitavu nedelju nalazio bivši predsednik SRJ Zoran Lilić, takođe najavljivan kao izuzetno važan svedok tužilaštva. Od Lilića se očekivalo da teret „krunskog svedoka“ u ovoj fazi suđenja bar podeli s Radetom Markovićem i potvrdi ono što je i ranije nagoveštavao u nekim svojim javnim istupima – da je na Kosovu postojao ako ne paralelan, a ono bar čudan sistem komandovanja, ili da je Milošević imao presudnu ulogu u donošenju svih važnih odluka pre i u toku rata. Lilić se prošlog ponedeljka na kratko pojavio u sudnici Haškog suda i objasnio da nije u mogućnosti da svedoči bez odobrenja Vrhovnog saveta odbrane i predsednika Vojislava Koštunice lično, a požalio se i na čudno ponašanje beogradskih vlasti oko obaveze čuvanja državnih i vojnih tajni. Objasnio je da insistira na dozvoli za svedočenje od VSO jer je upravo taj organ bio potpisnik mnogih dokumenata na koje on namerava da se pozove u haškoj sudnici. Sve to je navelo sudiju Patrika Robinsona da zameri tužilaštvu što je Lilića u Hag dovelo uz obavezujući poziv koji mu je uručen, iako pre toga nisu odvagane sve činjenice oko njegovog svedočenja. Robinson je čak smatrao da su sudije u ovom procesu koje su potpisale nalog da Lilić obavezno dođe u Hag i svedoči, bile obmanute i zloupotrebljene.
Tako je „do daljnjeg“ odloženo haško sučeljavanje dvojice bivših predsednika SRJ i nekadašnjih bliskih saradnika. Dokoniji haški izveštači tvrde da za vreme polučasovnog boravka u sudnici Lilić nijednom nije pogledao u pravcu svog nekadašnjeg partijskog šefa, a da je Milošević čak nekoliko puta i zevnuo (što može biti i od povećane doze lekova za obaranje pritiska). Bivši predsednik-svedok delovao je kao neko ko ne želi da prekrši ranije dogovore sa ljudima iz tužilaštva, niti baš da bude insajderski ledolomac na ovom suđenju. Ostalo je na kraju sporno da li Zoran Lilić zaista mora da sačeka odluku VSO da ga oslobodi obaveze čuvanja raznih tajni. Iz Beograda stižu uveravanja (nekada i sa dozom podsmevanja samom Liliću) da tako nešto nije potrebno i da on slobodno može da svedoči u Hagu bez straha da će ga jednog dana bilo ko prozvati ili osuditi za odavanje tajni jer ga je savezna vlada oslobodila bilo kakvih obaveza. Pojedini pravnici smatraju da Lilićev oprez ima neku realnu osnovu jer ga je Savezna vlada oslobodila obaveze čuvanja tajni samo vezanih za Kosovo. Milošević je u sudnici čitav ovaj spor „prepoznao“ kao određeno prenemaganje, s obzirom na to da je sam Lilić u izjavi datoj tužiocima potpisao da želi da svedoči i navodno već ispričao mnogo toga što je moglo da spada u državne i vojne tajne.
U pismu upućenom Vojislavu Koštunici janaura ove godine, Lilić zaista priznaje da se od njega traži da bude „aktivan učesnik haškog procesa“ i zahteva da mu se stave na uvid mnogi dokumenti. Koštunica se tada složio sa Lilićem da u saradnji s Hagom nije dobar princip dobrovoljnosti jer se radi o ozbiljnim pitanjima za našu zemlju, ali je ujedno izrazio i čuđenje što je Lilić pre toga već počeo da razgovara sa službenicima Tribunala. Nije isključeno da novo Lilićevo obraćanje Koštunici za dozvolu da svedoči ne bude korišćeno i u tek započetoj predizbornoj kampanji u Srbiji.
SPORIJI TEMPO: O svedočenju Zorana Lilića i ostalih raspravljaće se ovih dana u Hagu na sednici na kojoj će se odmeravati tempo daljeg toka suđenja. Izveštaj lekarskog konzilijuma (biće saopšten narednih dana) u čijem je radu učestvovao i Miloševićev beogradski lekar sadržaće izgleda preporuku da se tempo suđenja malo uspori kako povišeni pritisak najčuvenijeg zatvorenika zatvora u Ševeningenu ne bi dobio još veće vrednosti, od ovih za koje njegovi saradnici tvrde da su „dramatične“. Iz tužilaštva su do sada nekoliko puta javno izraživali sumnje da Milošević svojim čestim poboljevanjima pokušava da razvuče ovaj proces i kupi nešto vremena. U nedavnom intervjuu rimskoj „Republici“ glavna haška tužiteljica Karla del Ponte prilično ironično je izrazila nadu da se optuženi Milošević neće ponovo razboleti pre završetka kosovskog dela suđenja. „Svaki put kada dođu da daju svoj iskaz svedoci ‘dobri’ za tužbu, izgleda da njegovo zdravlje trpi od nečega. A onda, svi smo pomalo već umorni od toga da gledamo njegove scene i slušamo kako ukazuje na krivicu NATO-a i odgovornost Albanaca“, izjavila je gospođa Del Ponte.
Miloševićev visok pritisak možda i ima prilično veze sa svedocima koje svakodnevno ispituje, ali će sudija Mej i pored toga morati da se pozabavi lekarskim izveštajem i porazmisli kako da uspori suđenje iako mnogi izgleda misle da u Miloševićevom slučaju humanost nije primenjiva kategorija. Na ovom suđenju koje je traje pet i po meseci saslušano je već sto svedoka i prelistano bar nekoliko stotina hiljada stranica raznih dokumenata. U većini ostalih haških procesa, za tri godine koliko obično traju, kroz sudnicu ne prođe više od tridesetak svedoka.
Na jednom od tih sporijih haških suđenja čula se nedavno i ovakva rečenica jednog od svedoka koji je svog nekadašnjeg komšiju (inače optuženog), opisao rečima: „Do rata je bio dobar komšija i lepo smo živeli i slagali se, al’ otkako se zapucalo potpuno se odao genocidu.“ Takvu rečenicu, doduše nešto modifikovanu, haški tužioci nestrpljivo priželjkuju da čuju u finišu ovog dela suđenja od nekog od Miloševićevih bivših „komšija“ iz vlasti. Od nekog insajdera, po mogućustvu nekadašnjeg vernika Miloševićeve politike, koji bi rekao – „jeste, živeli smo lepo i slagali se, a onda se on odao nerazumnim odlukama. I asanacijama terena“.
Oni koji pažljivo prate događaje u haškoj sudnici svakako su uočili da činjenice koje, braneći se od optužbi, ponekad pominje Slobodan Milošević nisu baš uvek iste sa onima sa kojima se svojevremeno zvanično baratalo dok je on bio na vlasti.
Tako se, dok je trajalo ispitivanje svedoka oko zbivanja u selu Račak, prvi put čulo da je u borbama oko ovog sela u periodu od 15. do 19. januara 1999. poginulo više od 40 pripadnika MUP-a. Taj podatak nikada ranije nije pominjan u zvaničnim izveštajima bivših vlasti, a u sudnici ga je prvi put pomenuo „prijatelj suda“ advokat Branislav Tapušković, pozivajući se na izjave i dokumenta koja je od tužilaštva dobio o ovom slučaju. Prošle nedelje sam Milošević je, ispitujući zaštićenog svedoka K-32, izneo podatak da je samo u jednoj jedinici koja se borila na Kosovu poginilo više od 200 vojnika. Bio je to odgovor na tvrdnje ovog svedoka, inače nekadašnjeg vojnika VJ, da se ne seća velikih borbi njegove jedinice sa OVK već samo ubijanja civila. Reagujući na to, Milošević je odgovorio spiskom poginulih vojnika.
Čini se da je priča o državnim i vojnim tajnama došla pomalo kasno i da ni u Beogradu, ni u Hagu, nema previše onih koji smatraju da je to važna tema ili da u arhivama ima još ponečeg što bi moralo da sačeka istoriju. Političari uglavnom tvrde da su obaveze čuvanja tajni do sada oslobođeni uglavnom oni čija svedočenja u Hagu ne mogu da ugroze stabilnost i bezbednost zemlje, a mogu da doprinesu da se na „procesu stoleća“ utvrdi istina. Ima i onih koji se zalažu za nešto opreznije baratnje tajnama i dokumentima kako se jednog dana ne bi dogodilo da država plati preveliku cenu pred drugim haškim sudom pred kojim još stoje dve tužbe protiv SRJ. Miloševićevi pravni savetnici inače tvrde da njihov klijent od početka suđenja dobija dokumente koje prilaže tužilaštvo a na kojima stoji napomena da je reč o državnim ili vojnim tajnama. Slično se povremeno događa i sa pojedinim ekspertskim dokumentima koji se izrađuju za potrebe tužilaštva. U pratećem materijalu koji ide uz ove ekspertske analize neretko se nalaze dokumenta koja se u SRJ zvanično tretiraju kao tajna.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
