Kako su se veselili Slavonci i Bačvani, pa je iz toga ispao prvo pogranični, a zatim diplomatski i na kraju politički problem, a sve zato što je Dunav kriv i teče kuda mu je lakše
Ova priča, dostojna Bohumila Hrabala ili Lorensa Darela iz njegovih beogradskih diplomatskih dana, počela je prošle nedelje kao bezazlena poseta gradskih otaca iz Bačke Palanke komšijama i braći u Hristu (Kristu) preko reke i državne granice. Preko puta Bačke Palanke je Ilok, a malo uzvodno Dunavom i Šarengrad. Obe varoši spadaju u Županiju vukovarsko-srijemsku u Republici Hrvatskoj, sa sedištem u Vukovaru, čiji su gradonačelnik i župan (sreski načelnik) bili domaćini ove zlosrećno završene posete. U smislu Erdutskih sporazuma, ali i Sporazuma o normalizaciji odnosa SR Jugoslavije i Republike Hrvatske (posle Dejtona), komšije preko reke imaju posebne i povlašćene odnose, uključujući tu i malogranični promet i ostalo.
E, sad: postoji tu i problem sa granicom. U načelu – i sasvim logično – ona bivša, administrativna, granica između Vojvodine i Hrvatske išla je sredinom toka Dunava od mađarske granice pa do Iloka. Dunav je, međutim, velika i moćna reka, pa je tu i tamo po svom ćefu birao da promeni tok, da svojim glavnim vodotokom skrene u neki rukavac (dunavac) i tako otkine komad teritorije jedne od susednih bratskih konstitutivnih jedinica blaženopočivše SFR Jugoslavije. Tih slučajova bilo je više uzvodno, oko Apatina, ali i kod Šarengrada. Do 1991. od toga se nije pravio problem u smislu bratstva i jedinstva i zajedničke države; kad je došlo do rata, Dunav nije smeo da bude granica koja deli Srbe, je l’ tako, nego više nekako kao jedna kičma, pa krivine nisu bile važne. Postale su važne posle „mirne reintegracije Hrvatskog podunavlja“ u sastav Republike Hrvatske 1997, kada se pitanje „krivog Dunava“ pojavilo u svoj svojoj ozbiljnosti, međunarodno-pravnoj i imovinsko-pravnoj podjednako. Visoki Ambasadori za Zelenim Stolom mudro su tada zaključili da je to duža priča i da će se njome pozabaviti u pravo vreme, čim obave važnija posla oko sukcesija, Prevlake, međudržavnih ugovora i ostalog. Ostao je status quo ante bellum: jedni na desnoj, a drugi na levoj obali glavnog (plovnog) vodotoka Dunava – kud god on tada tekao.
U takvom međunarodno-pravnom kontekstu, dakle, dolazi do ove prijateljske posete Bačvana Slavoncima u nedelju. Znajući domaćine, ali i goste, može se samo zamisliti na šta je to ličilo u smislu jela i pića: na ono „al’ se nekad dobro jelo – baš!“. Nećemo sad o kulenima, smuđevima, supama, rindflajšu, pohovanom i to… Može se osnovano pretpostaviti da je negde odmah posle ručka nekome palo na pamet da se društvo od dvadesetak njih u četiri čamca odveze do Šarengradske ade, da se ručak slegne, a i sa mogućom perspektivom jednog onako ad hoc fiš-paprikaša možda; bio je baš lep dan za fiš-paprikaš i ‘ladne špricere od iločkih i erdutskih vina…
Dalji tok događaja mnogo je izvesniji i zabeležen je u izveštajima i službenim beleškama nadležnih vojnih i civilnih organa vlasti. Oko 14.20 pogranična patrola Vojske Jugoslavije videla je „putem vizuelne opservacije osmatranjem“ četiri neidentifikovana čamca kako ulaze u ono što se uslovno može nazvati teritorijalnim vodama SR Jugoslavije. Izgleda da je i posada patrolnog čamca hrvatske Pogranične policije imala sličan utisak, jer se čamac zaputio ka tim plovnim objektima. Jugoslovenski graničari kažu da su vikanjem i neverbalnom komunikacijom pokušali da narede čamcima da pristanu uz levu obalu Dunava, ali da nisu bili primećeni, pa su zato ispalili nekoliko hitaca upozorenja u vazduh i onda bili primećeni. Čamci su pristali, hrvatski patrolni čamac odustao je od daljih aktivnosti (da ne uđe u sporne vode), a tih dvadesetak veseljaka privedeno je – po propisu – u kasarnu pogranične jedinice u Bačkoj Palanci. Tamo su identifikovani, uzete su im izjave i sve što spada, korektno i po propisima. Onda su vraćeni u Hrvatsku.
Izgleda da je neko od privedenih iskoristio mobilni telefon, pa je stvar bila donekle ubrzana. Bilo kako bilo, već oko 18.30 jugoslovenski ministar spoljnih poslova odjurio je navrat-nanos, pod policijskom pratnjom, da se sretne na jednom graničnom prelazu sa hrvatskim premijerom Ivicom Račanom i predsednikom Sabora Zlatkom Tomčićem i da rasprave tu stvar. To se i desilo, s tim da je Račan bio donekle i odgovarajuće mrzovoljan i nezadovoljan Svilanovićevim objašnjenjima; ništa čudno, jer je leto, nema događaja, a on upravo formira novu vladu i oseća potrebu da se istakne. Slično su se odmah poneli i dokoni hrvatski mediji, naduvavši celu priču do dimenzija „najozbiljnijeg graničnog incidenta od kraja rata“ itd. (to ih je sutradan prošlo). Brza istraga sa jugoslovenske strane pokazala je da je reč o nepoštovanju propisa o kretanju u pograničnom pojasu, to jest da su naši veseli prekršioci bili u zabludi, misleći da je njihov mali rečni izlet bio najavljen odgovarajućim vlastima. Predsednik opštine Bačka Palanka Zvezdan Kisić kaže da ih je upozoravao na to, ali da nije bio ozbiljno shvaćen.
Tako je jedan bezazleni incident – u nedostatku većih senzacija – ispao međudržavna kriza, zbog koje su se uznemiravali ambasadori, histerisale novine, a nacionalistički bukači već tražili posebne mere vojne zaštite, jer da „Iloku prijeti invazija!“.
Na svu sreću, nije bilo povređenih niti materijalne štete. A onaj fiš-paprikaš će oni skuvati pre ili kasnije, bez brige.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
