Ponovo smo na televiziji BK svedočili propovedima premijera kojeg je nadahnuto intervjuisao gospodin urednik Marić. Bilo je pogleda iza kamere, bilo je šarolikih metafora, ali najviše su mi se dopali prilozi saradnika. Direktori beogadskih hotela potvrdili su da stranci k’o ludi dolaze da vide čudo od Srbije, troše pare i sklapaju poslove. To bi valjda bio prvi znak da će nam uskoro biti bolje. Drugi prilog nas je podsetio kako smo gorivo kupovali na kante, a danas lepo odemo na benzinsku pumpu i sipamo kol’ko hoćemo. Istini za volju, ni tada nisam imao za kantu goriva, već sam pazario na flašu (dvolitarku fante), ali ne pravim pitanje – zaista smo učinili korake od sedam milja. U jednom trenutku sam se uplašio da nam akteri emisije neće ukinuti struju na desetak minuta, tek da se podsetimo kako je biti u mraku restrikcija. Najlepše je svedočio anonimni građanin s brkovima, koji je tvrdio da se ne može porediti ono pre i ovo sad. Ispod njega je stajao potpis– potrošač. Momentalno sam se identifikovao jer mnogo volim kad mi se obraćaju sa – cenjeni potrošaču. Većina nas potrošača, što samo trošimo ono što nam neko drugi (čitaj, cenjena vlada) jedva namakne, ujedno smo i birači pa nam je poruka jasna.
Primetio sam da je protekle nedelje započeo opštenarodni televizijski povratak vinčanskoj tradiciji. Prvo su u emisiji „Fast“ na BK predstavili rad jednog našeg modnog kreatora inspirisanog Lepenskim virom. OK, puniji modeli, praistorijska sverađajuća majka širokih bokova, sva u koži, nakićena praistorijskim nakitom. Kažu da je revija održana u Rimu uspela, ali kreator se već kod nas proslavio kreirajući ONU haljinu za Cecin koncert na Marakani. Kakav vremenski skok od 8.000 godina! Taman kad sam pomislio da smo nadmašili krapinske praljude, eto ti izbora za Miss Yu i Vesne Jugović. Opet Lepenke u kupaćim kostimima, opet vinčansko pismo, samo lepotica je ipak iz Valjeva. Zlobnike samo obaveštavam, jer znam šta će pomisliti – bila je tu i karika koja nedostaje, gospodin Lazanski, samo se nije kostimirao u praistorijskog ribolovca. Pravi čovek za ovu ulogu bio bi pre, recimo, gospodin Memedović, on voli da prvo upeca ribu, pa da je poljubi i onda vrati u vodu.
Da hevi metal (koji je od drevne Vinče stigao do Zaječara) nije mrtav, potvrdilo se u dva navrata tokom protekle nedelje. Studio B, novinarka Olja Skvo i metalci iz Smedereva, sve po propisu. Epska tematika, mračni tekstovi i beskrajne solaže. Drugi bend je Prozor iz Srpskog Sarajeva (valjda), a pjevač odeven u pršnjak od jareta bjelana što mu ga je đed zakl’o. Svoj muzički pravac definišu kao teretnu muziku, a ja se potpuno slažem s konstatacijom, jer u Bosni, teretan znači i smarajući. No lepo je kad se tradicija čuva i neguje, pogotovu kod mladih naraštaja. Zato sam ponosan gledao na RTS-u prenos s manifestacije „Radost Evrope“. Klinci iz Istre nastupili su s gajdama, oni iz Hercegovine pjevali izvorne, Rusi ko Rusi – uvežbani i nakićeni, totalno profi, a Talijanima falili dečaci pa ih glumile devojčice. Ovoga puta niko decu nije vodio u Beli kabinet, niko nije pokušavao da predsedniku natakne šešir na glavu, klinci su se družili i razmenili adrese – pa šta bude.
Za kraj, omiljena TV reklama za proteklu nedelju nudi nam fantastični set za pohovanje. Postoji trend da se u telešopovima pojavljuju po dve cice koje se dopunjuju k’o u recitatorskoj sekciji. Ključna reč za Srbiju je – pohovanje, pa je izgleda bilo neophodno smisliti neki džirlo i olakšati posao domaćicama. Ove cice u reklami samo blebeću, a ni jedna da uprlja ruke, ali kažu da u te posude može da se smesti i koštunjavo voće. Ovim detaljem se ozbiljno ušlo u političke vode jer se insinuira veza između pohovanja i jednog od predsedničkih kandidata. Naglašavam osećanje blaženstva koje navodno ovaj proizvod donosi pri teretnom procesu pohovanja. Skoro da je dostignuta zen mudrost jedne reklame iz mog detinjstva koja je preporučivala anatomske cipele za tzv. radne žene –“svaki teret može lagan biti kad ti noge borosana štiti!“
