(„Durieux„, Zagreb 2002)
Nakon triju vanserijskih zbirki pripovedaka (Sarajevski Marlboro, Karivani, Mama Leone), te Historijske čitanke kao jedinstvenog crossovera lirske, narativne i kulturesejističke tekstualnosti, Miljenko Jergović kao da se obreo sučelice sa ćorsokačkim zidom od one vrste pred kakvim se nužno nađe pisac koji je na najbolji mogući način iscrpeo jedan tematsko-motivski krug – neodvojiv od kišovske poetike „ranih jada“ obogaćene onim mekim merhametlukom andrićevskog sveta provučenog kroz pitki senzibilitetski špricer Čehova, deset upola s lukom i rokenrola… – i sasvim prirodno zaokružio jedan autorski, pa i životni ciklus, pošteno i do poslednjeg krajcara oduživši dug vlastitom sentimentalnom vaspitanju i tako pospremivši sve one ejmisovske stare vragove natrag u ormare, da zauvek inhaliraju naftalin, tek gdegde izvirivši na svetlo… Kada čovek & pisac dopre do te tačke, onda sam sebi postaje najopasniji: dalje bi se, naime, moglo nastaviti istim putem i na isti način – ležerno eksploatišući i vlastitu spisateljsku rutinu kaogod i lagano, prijatno šašoljenje čitateljskog „horizonta očekivanja“ – no, to bi zloslutno ukazalo na onu vrstu Sklonosti Padu u kojoj, nakon nekog vremena kako-tako teranog inercijom zanatske veštine, pisac neminovno počinje da se zaglibljuje u shematičnosti i predvidivosti vlastitih spisateljskih opsesija i rešenja; na ovaj se način jedna predragocena autentičnost očas posla budzašto trampi za autoparazitsko Rentiranje Sebe Na Parče, sve do posvemašnje pohabanosti i tihog zamiranja u nelagodnom zaboravu.
Ispostavlja se, međutim, na opšte neiznenađenje onih koji uistinu prate njegov rad, da je Jergović isuviše dobar pisac i isuviše veliki znalac ove vrste zamki da bi dopustio da se makar i na puškomet približi ovoj vrsti opasnosti, čak i u nekoj podalekoj perspektivi: knjiga Buick Rivera prvi je, dakle, preventivno preduzeti (is)korak u jednom strateški mudrom autorskom preoblikovanju, izvedenom ne tako da naprasno pokondireni pisac postane „neko drugi“, nego tako da se kroz nužne transformacije, benigne „mutacije“ pisma i proširenja autorskog horizonta zapravo u svežem, neukiseljenom i nezaturšijanom stanju sačuva ono nenadomestivo jezgro Sveta Po Jergoviću, ono što samo i jedino taj pisac može pridodati toj famoznoj Aleksandrijskoj biblioteci, baš ovih dana ponovo otvorenoj…
Buick Rivera (225 str.) roman je kojem pisac ne dozvoljava da to bude, radije ga podnaslovljujući kao „novelu“ što, opet, nije baš ni samo koska za čitaoce/kritičare niti puki znak onog čehovijanskog otpora (treme?) pred tom „hegemonističkom“ romanesknom formom, nego je delom i opravdano samim spisateljskim postupkom, a sve uz nos trendu da se svaka kupusara od stotinak stranica sa slonovskim proredom i galerijom sličica brže-bolje proglasi Romanom, kao da je to uistinu Viši Čin u malograđanskom imaginiranju nekakve hijerarhije književnosti… Anyway, bežeći od temeljito istraženih pripovedačkih svetova u izazovno područje „čiste fikcije“ kojoj ni nebo odavno nije granica, Jergović beži i od njihovog sarajevsko-bosansko-dalmatinskog poprišta, i to ne u Zagreb ili tako negde, nego čak u Duboku Ameriku, u nedođiju zvanu Toledo, Oregon, u kojoj pretrajava svoje dane snimatelj Hasan Hujdur, predratni bosanski iseljenik, čovek poprilično iskorenjen iz onog uvek do rugobne izveštačenosti grotesknog kusturijanskog sveta Iracionalnih Balkanaca, a opet, posve neukorenjen u Svakodnevnu Ameriku kojom promiče kao duh, životareći klasični građanski život sa svojom nemačkom squaw – ne mnogo manje nesnađenom u postistorijskoj pustoši prerijskog Kraja Sveta – a istinski živeći još samo kroz svoj fetiš mitske Americane otelotvoren u Buicku Rivera, automobilskom kršu iz starozavetnih vremena kad su i Bukovski i Altman bili mladi, raspadajućem oldtajmeru u čijem mu beskrajnom, očajničkom timarenju prolaze jedini smisleni životni trenuci.
Slučajan susret sa inovernim zemljakom Vukom Šalipurom, predratnim vozačem autobusa na relaciji Titovo Užice-Sarajevo i ratnim zločincem osrednjeg formata odbeglim od avetinja vlastite prošlosti čak u srednjezapadni neverland, napokon pokreće onaj tempirani satni mehanizam koji će obojicu definitivno izbaciti čak i iz ležišta njihovih života koji su već ranije bili izbačeni iz ležišta… Bekstvo se, dakle, izjalovilo kako to sa bekstvima već biva, i dok pratimo Hasanovo i Vukovo na-propast-sluteće nadgornjavanje u osobenjačkoj birtiji „Alhambra“ – kojom Jergović kao da odaje krasni omaž „Bagdad kafeu“, tom toplom svetioniku jedne Druge, Drage Amerike – i njihovo sumanuto, naizgled (?) samosvrhovito kockanje sa sobom i svima oko sebe sve do oslobađajućeg samoponištenja, jasno nam je da se njihova priča ne može rasplesti drugačije no u radikalnom raskidu sa svime što su bili njihovi životi, a što Jergović i čini u pomalo zbrzanom, groteskno hiperbolisanom kraju priče, tamo gde vas ne čeka ni Antička Tragedija ni holivudski hepiend nego tek rezignirana slika Praznine i Odsustva, gde nakon svega, u „vidljivom“, materijalnom svetu ostaje još samo trup Buick Rivere da trune kraj puta.
Kroz ovaj diskretno samodefinisani ne-još-roman, Jergović je pametno i odvažno ispitao teren i odškrinuo sebi neke nove naracijske mogućnosti, i to je, biće, njegova najveća vrednost: posedujući mnoge od vrlina na koje smo navikli, Buick Rivera je najvredniji ne po onome što jeste, nego po onome što bi nakon njega moglo da dođe.
