„Zamalo da se upecam…“

Oh, da, da, zamalo da se upecam.

Malo mi je falilo da se u afektu bacim na uludo postavljanje krajnje konstruktivnih pitanja autoru teksta, na primer: ko si, gde si, koja je godina,

vek, šta je činjenica, koliko je neminovna „neminovnost“, šta je to socijalizam a šta je demokratija, a da li bi zaista trebalo da svet bude „nepravedan“, koliko imaš godina, dvanaest, jer sam se setio da sam ja imao 13 kada sam, verovatno „izmanipulisan ideologijom poganih, bre, globalista“, otpočeo zaobilaženje Mc Donaldsa, ali ono gle čuda! Nit` interneta, nit` firentinskih protesta, nit` uvida u beskupuloznu politiku rukovodilaca tog lanca restorana, niti knjiga Naomi Klajn, samo dovoljno razvijen mozgić da skapiram da ne želim da nosim najke i da se lagano ubijam bezukusnim sintetikama u Mc–u. Pomislih, a možda mom malenom dvanaestogodišnjem batici treba savet?

E tek sam onda shvatio kakva neuka budala zamalo da ispadnem.

Setio sam se kako sam se dovoljno puta loše osećao dok gledam film zaista se naprežući na relaciji „je l’ oni to ozbiljno/ma parodija“ i kada posle spektakla zaključim da sam intelektualno nadvladan (obično se ispostavi da se odlučim za ovo drugo, kad oni meni ipak ozbiljno).

Sada sam 99 odsto siguran da je ovo fantastično pismo „Globalizacija za i protiv“ izašlo iz radionice velikih šaljivdžija zaposlenih u „Vremenu“.

Nema boljeg načina da se napravi odličan „prank“, nego da se ljudima stavi do znanja da nisu razumeli sarkazam. Takvo iskustvo uvek obogati, nekako se postane kritičniji i oprezniji u slušanju sagovornika (čitanju teksta). Zato vam hvala (podsvesno tipujem na Teofila, mada ne smem da potcenim ni ostatak vrsne redakcije) na nezaboravnom iskustvu.

Onaj jedan odsto… Njega još od detinjstva ostavljam sa strane, da me uteši kada se strašno razočaram u procenu.