Sudija Života Đoinčević ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića
Za razliku od nedavno uhapšenog zamenika Okružnog tužioca u Beogradu Milana Sarajlića, iznenađenog što su mu stavili lisice na ruke, sudija Okružnog suda i predsednik Vanraspravnog krivičnog veća istog suda Života Đoinčević je čin svog hapšenja 24. marta o.g., prihvatio ravnodušno i smireno. Policija je osumnjičila Đoinčevića za više krivičnih dela: „primanje mita za puštanje okrivljenih iz pritvora, nezakonito ublažavanje kazni i bliske veze sa zemunskim kriminalnim klanom“.
Prilikom pretresa Đoinčevićevog stana policija je našla dve automatske puške, automatski pištolj „škorpion“, municiju i bajonet. Na konferenciji za novinare takođe je rečeno da je u stanu nađeno i 60.000 evra. Pretpostavlja se da istraga nije okončana, budući da je Đoinčević bio priveden kod istražnog sudije samo zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Zanimljivo je da je on svojevremeno zadužio oružje i da se nije razdužio. Naime, mesecima pre napada snaga NATO-a na našu zemlju Đoinčević je, kao i mnoge druge sudije, bio na Kosovu kao ispomoć tamošnjim sudovima u kojima nije bilo dovoljno sudija da bi procesuirali nagomilane sudske predmete. Na Kosovu je u to vreme, kako u gradovima tako i selima, bilo povremenih oružanih sukoba, te su zbog lične bezbednosti i sudije zadužile duge cevi, odnosno automatske puške. Đoinčević je na Kosovu upoznao svoju buduću suprugu, takođe sudiju i Srpkinju, naoružanu „kalašnjikovom“. Zašto nije na vreme razdužio oružje, saznaće se na sudu. Jedan od sudija koji je bio zajedno sa Đoinčevićem na Kosovu pričao je kako su on i Živorad prilikom neke pucnjave sa balkona hotela u kome su boravili otvorili vatru na „neprijatelje“ zaštićene mrakom. „Žiki se mnogo dopalo da puca, te je ispaljivao rafal za rafalom“, kaže njegov drug.
Đoinčević je okrivljen i da je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća, između ostalih optuženih zbog malverzacija u zdravstvu, 27. 06. 2001. godine ukinuo pritvor Radoslavu Laletu Sekuliću, drugom čoveku u Saveznoj upravi carina tj. zameniku Mihalja Kertesa. Međutim, biće da je došlo do neke greške: prema uvidu u sudske spise, rešenje o pritvoru Laleta Sekulića doneo je istražni sudija Okružnog suda, a ne Đoinčević. Sekulićevi advokati su se žalili Vanraspravnom krivičnom veću (predsednik: Đoinčević) koje je odbilo žalbu branilaca, te je Sekulić ostao u pritvoru. Potom je istražni sudija, kako se to pravničkim jezikom kaže, izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage smatrajući da je krivično delo koje se Sekuliću stavlja na teret u nadležnosti Opštinskog suda. Pomenuto vanraspravno veće odbilo je neslaganje istražnog sudije, kao i prigovor na optužnicu koji su podneli Sekulićevi advokati. To znači da je Veće Živorada Đoinčevića tri puta donosilo odluke na štetu Radoslava Sekulića koji je potom ponudio kauciju da bi bio pušten iz pritvora. Ponuda od 100.000 maraka i četvorosoban stan bili su prihvaćeni kao kaucija i Sekulića je istražni sudija pustio na slobodu.
„Đoinčević jeste ukinuo pritvor Nebojši Maljkoviću ali po službenoj dužnosti pri kontroli optužnice, što je, inače, njegov posao“, kažu pravnici u Palati pravde. „Jer, bili su prikupljeni svi neophodni dokazi, te Maljković nije mogao, i da je hteo, da utiče na svedoke, veštake…“
Đoinčeviću se najviše zamera što je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća zajedno sa dvojicom svojih kolega doneo odluku da se osmorica optuženih za ubistva puste na slobodu, a što je proisteklo stupanjem na snagu (početkom 2002) novog zakona o krivičnom postupku. Naime, taj zakon nalaže da se, ukoliko se dve godine nakon podizanja optužnice protiv okrivljenih ne donese pravnosnažna presuda, oni moraju pustiti na slobodu.
Ipak, sudija Života Đoinčević, zagriženi SPS-ovac i obožavalac bivšeg predsednika protiv koga nikom nije dozvoljavao ni reč da izusti, ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića. Tim rešenjem on je odustao od sprovođenja istrage protiv ljudi koji su krivi za smrt 11 radnika izginulih u fabrici podnih pločica „Grmeč“ u Zemunu 23. juna 1995. godine. Reč je o velikoj eksploziji nastaloj pri ilegalnoj proizvodnji raketnog goriva predviđenog za izvoz na Bliski istok. U rešenju sudije Đoinčevića piše da „u radnjama okrivljenih (krivih za tragediju prim.aut.) nema protivpravnosti jer je njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti… a sve u skladu sa potrebama zaštite državne bezbednosti“.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТВ kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
