Sudija Života Đoinčević ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića
Za razliku od nedavno uhapšenog zamenika Okružnog tužioca u Beogradu Milana Sarajlića, iznenađenog što su mu stavili lisice na ruke, sudija Okružnog suda i predsednik Vanraspravnog krivičnog veća istog suda Života Đoinčević je čin svog hapšenja 24. marta o.g., prihvatio ravnodušno i smireno. Policija je osumnjičila Đoinčevića za više krivičnih dela: „primanje mita za puštanje okrivljenih iz pritvora, nezakonito ublažavanje kazni i bliske veze sa zemunskim kriminalnim klanom“.
Prilikom pretresa Đoinčevićevog stana policija je našla dve automatske puške, automatski pištolj „škorpion“, municiju i bajonet. Na konferenciji za novinare takođe je rečeno da je u stanu nađeno i 60.000 evra. Pretpostavlja se da istraga nije okončana, budući da je Đoinčević bio priveden kod istražnog sudije samo zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Zanimljivo je da je on svojevremeno zadužio oružje i da se nije razdužio. Naime, mesecima pre napada snaga NATO-a na našu zemlju Đoinčević je, kao i mnoge druge sudije, bio na Kosovu kao ispomoć tamošnjim sudovima u kojima nije bilo dovoljno sudija da bi procesuirali nagomilane sudske predmete. Na Kosovu je u to vreme, kako u gradovima tako i selima, bilo povremenih oružanih sukoba, te su zbog lične bezbednosti i sudije zadužile duge cevi, odnosno automatske puške. Đoinčević je na Kosovu upoznao svoju buduću suprugu, takođe sudiju i Srpkinju, naoružanu „kalašnjikovom“. Zašto nije na vreme razdužio oružje, saznaće se na sudu. Jedan od sudija koji je bio zajedno sa Đoinčevićem na Kosovu pričao je kako su on i Živorad prilikom neke pucnjave sa balkona hotela u kome su boravili otvorili vatru na „neprijatelje“ zaštićene mrakom. „Žiki se mnogo dopalo da puca, te je ispaljivao rafal za rafalom“, kaže njegov drug.
Đoinčević je okrivljen i da je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća, između ostalih optuženih zbog malverzacija u zdravstvu, 27. 06. 2001. godine ukinuo pritvor Radoslavu Laletu Sekuliću, drugom čoveku u Saveznoj upravi carina tj. zameniku Mihalja Kertesa. Međutim, biće da je došlo do neke greške: prema uvidu u sudske spise, rešenje o pritvoru Laleta Sekulića doneo je istražni sudija Okružnog suda, a ne Đoinčević. Sekulićevi advokati su se žalili Vanraspravnom krivičnom veću (predsednik: Đoinčević) koje je odbilo žalbu branilaca, te je Sekulić ostao u pritvoru. Potom je istražni sudija, kako se to pravničkim jezikom kaže, izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage smatrajući da je krivično delo koje se Sekuliću stavlja na teret u nadležnosti Opštinskog suda. Pomenuto vanraspravno veće odbilo je neslaganje istražnog sudije, kao i prigovor na optužnicu koji su podneli Sekulićevi advokati. To znači da je Veće Živorada Đoinčevića tri puta donosilo odluke na štetu Radoslava Sekulića koji je potom ponudio kauciju da bi bio pušten iz pritvora. Ponuda od 100.000 maraka i četvorosoban stan bili su prihvaćeni kao kaucija i Sekulića je istražni sudija pustio na slobodu.
„Đoinčević jeste ukinuo pritvor Nebojši Maljkoviću ali po službenoj dužnosti pri kontroli optužnice, što je, inače, njegov posao“, kažu pravnici u Palati pravde. „Jer, bili su prikupljeni svi neophodni dokazi, te Maljković nije mogao, i da je hteo, da utiče na svedoke, veštake…“
Đoinčeviću se najviše zamera što je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća zajedno sa dvojicom svojih kolega doneo odluku da se osmorica optuženih za ubistva puste na slobodu, a što je proisteklo stupanjem na snagu (početkom 2002) novog zakona o krivičnom postupku. Naime, taj zakon nalaže da se, ukoliko se dve godine nakon podizanja optužnice protiv okrivljenih ne donese pravnosnažna presuda, oni moraju pustiti na slobodu.
Ipak, sudija Života Đoinčević, zagriženi SPS-ovac i obožavalac bivšeg predsednika protiv koga nikom nije dozvoljavao ni reč da izusti, ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića. Tim rešenjem on je odustao od sprovođenja istrage protiv ljudi koji su krivi za smrt 11 radnika izginulih u fabrici podnih pločica „Grmeč“ u Zemunu 23. juna 1995. godine. Reč je o velikoj eksploziji nastaloj pri ilegalnoj proizvodnji raketnog goriva predviđenog za izvoz na Bliski istok. U rešenju sudije Đoinčevića piše da „u radnjama okrivljenih (krivih za tragediju prim.aut.) nema protivpravnosti jer je njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti… a sve u skladu sa potrebama zaštite državne bezbednosti“.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
