Nakon rasvetljavanja ubistva Ivana Stambolića ispostavlja se da je Slobodan Milošević bio direktno umešan i u pokušaj ubistva Vuka Draškovića
Kako li se ovih dana oseća general Branko Krga, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore? Momčilo Perišić, prvi čovek VJ od 1992. do 1998, uhapšen je zbog špijunaže u korist prijateljske strane sile i izbegao je zatvor samo zahvaljujući poslaničkom imunitetu; Dragoljub Ojdanić, koji je tu funkciju obavljao do početka 2000, pati se zbog neodgovarajuće ishrane u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala; Ojdanićev naslednik Nebojša Pavković, Krgin neposredni prethodnik, pritvoren je prošlog ponedeljka u okviru operacije „Sablja“, i svi su izgledi da neće skoro izaći na slobodu.
Za početak, Pavkoviću se stavlja na teret niz zloupotreba u službi iz vremena dok je bio na funkciji, mahom usmerenih na protivpravno sticanje nekretnina. Izgleda da je od 1998. do 2001, kada je smenjen, Pavković na svoje ime i na ime članova porodice upisao nekih 2500 kvadrata, uključujući pet stanova i jednu kuću u Beogradu, te još dve kuće i jedan stan u unutrašnjosti. Da je Pavković u tom pogledu nezasit, dobro se znalo još dok je bio na dužnosti. Ono što je u vezi s njegovim privođenjem privuklo najviše pažnje, međutim, jesu Pavkovićeve navodne veze sa Dušanom Spasojevićem, vođom zemunskog klana, kao i njegova uloga u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine.
RENESANSNI TIP: Čak i unutar galerije krajnje živopisnih likova koje je rat u bivšoj Jugoslaviji izbacio na visoke položaje, Pavković predstavlja nešto posebno. Rođen 10. aprila 1946. u Senjskom Rudniku, opština Ćuprija, odrastao je u Aleksincu, gde je završio Učiteljsku školu. Dve najveće strasti iz tog vremena bile su mu košarka i slikarstvo; međutim, umesto u učitelje, sportiste ili umetnike, Pavković se dao u vojnike i diplomirao Vojnu akademiju KoV sa odličnim uspehom, a sa odličnim ocenama je završio i Komandno-štabnu školu operatike. Službovao je širom Bosne – u Bileći, Mostaru i Banja Luci – a jedno vreme je bio načelnik operatike u Školi narodne odbrane. Na televizijskom snimku prikazanom u Haškom tribunalu viđen je u Vukovaru u društvu Veselina Šljivančanina i Mileta Mrkšića, koji su kasnije optuženi za masakr nad civilima i ratnim zarobljenicima na poljoprivrednom dobru Ovčara. I zbog toga i zbog zločina koji su počinjeni tokom rata na Kosovu, mnogo se pričalo o njegovom odlasku u Hag, ali optužnica protiv njega do danas nije podignuta.
Nakon Vukovara, Pavković je kao pukovnik izvesno vreme proveo na kabinetskim poslovima, pa je tako bio u kabinetu Vuka Obradovića, ali i Milana Panića, u doba kad je ovaj pored premijerske držao i fotelju ministra odbrane. Sa 48 godina, Pavković dobija generalski čin i biva upućen na Kosovo u svojstvu komandanta Prištinskog garnizona, da bi dve godine kasnije postao komandant korpusa. U jeku gerilske faze kosovskog rata, u leto 1998, vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika, a pred početak NATO bombardovanja unapređen je u komandanta Treće armije. Načelnik Generalštaba postao je u januaru 2000. i tu funkciju je zadržao sve do 24. juna 2001, kada je naprečac smenjen ukazom bivšeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice.
Ispostavilo se, međutim, da briljantna vojnička karijera nikada nije uspela da sasvim ispuni Pavkovića, koji je očigledno imao velike ambicije i na drugim poljima. Žene su bile jedna njegova velika pasija, slikarstvo druga: ženio se triput i imao sedamnaest samostalnih izložbi, uglavnom po domovima JNA u mestima u kojima je služio. Čak i za vreme dok je bio načelnik, voleo je da se slika za novine sa paletom i kičicom u ruci. „Volim da slikam drveće, posebno u raznim dobima godine. Drveće podseća na ljude“, objasnio je u jednom intervjuu. „Najveća strast su mi noćni pejzaži, a to nije lako. Takvi pejzaži su retki, satkani od nagoveštaja.“ Ako je pisao i poeziju, nije je objavljivao, mada je bio recenzent knjige Terorizam i novi svetski poredak Dušana Vilića i Boška Todorovića.
ZLATO, ZLATO: Ipak, najveća Pavkovićeva ljubav i strast bile su rezervisane za jednu osobu – njega samog. On je u nekom trenutku svoje karijere očigledno shvatio da mu ni pamet, ni lep izgled, ni vojnička veština, pa ni suptilne emocije neće pomoći da dobije mesto za koje je smatrao da mu pripada, pa se svojski dao na umetnost druge vrste, u narodu poznatu kao šlihtanje. Tu se pokazao kao nenadmašan. Slobodan Milošević i supruga mu Mira voleli su da oko sebe imaju laskavce i ulizice, ali teško da je iko od svite išao tako daleko kao Pavković. Hvalospevi Miloševiću, kao „najmudrijem, najčasnijem, najboljem državniku u istoriji Srbije“, bili su nešto što se samo po sebi razume, ali ko bi se drugi setio da na pištolj ugravira sopstveni lik i to pokloni Predsedniku?
Predložiti da se Predsedniku dodeli orden jedna je stvar, ali narediti da se za tu kolajnu upotrebi 800 grama zlata mogao je samo Pavković. Sem toga, znao je da mora da bude prijatan ne samo predsedničkom uhu nego i oku, pa je farbao kosu i išao na komplikovane biokozmetičke tretmane. Ni Drugaricu nije zapostavio, pa je usrdno pohađao skupove Jugoslovenske levice, sa sve uniformom, uprkos zabrani vojnim licima da u službenom svojstvu učestvuju u stranačkim aktivnostima. Usput je još u vreme dok je bio na Kosovu preko supruge Glorije održavao i paralelnu, ličnu vezu sa šeficom JUL-a, svestan da Njena reč može u datim okolnostima da znači više od Njegove.
Vrhunac Pavkovićevog šlihtanja, i svakako najbizarnija epizoda u njegovoj karijeri jeste traženje zlata kod sela Špaj, između Niša i Pirota, u leto 1999. godine, o čemu je „Vreme“ već pisalo. Pavkovića su neki navodni tragači za zlatom ubedili da se ispod jedne stene u tom kraju nalazi neviđeno vizantijsko ili rimsko blago, a Pavković je u isto uspeo da ubedi Miloševića, pa je vojska mesecima bušila i minirala stenu, sve u najstrožoj tajnosti. Stena je uklonjena uz ogromne troškove, a zlato nikada nije nađeno, kao ni „tragači“ koji su svoj honorar unapred naplatili.
SLUGA I GOSPODARI: Ništa manje revnosno Pavković nije služio ni Miloševićevog naslednika na čelu SRJ Vojislava Koštunicu, mada zbog Koštuničinog karaktera i novih okolnosti njegova kreativnost nije mogla da se razmahne u punoj meri. Sem toga, naučio je da bude oprezan, i kada je uočio da se odnos snaga pomera u korist Zorana Đinđića, pokušao je da se prestroji. Ipak, ovaj salto mu nije uspeo, i bio je otpušten kada je Koštunica posumnjao u njegovu lojalnost. Pavković se osvetio svom bivšem vrhovnom komandantu izlaskom u javnost sa aferom o planiranom upadu vojske u Biro za informisanje Vlade Srbije, što je na videlo iznelo gomilu prljavog veša i u priličnoj meri nanelo štetu Koštunici na predsedničkim izborima 2002. Na istim izborima kandidovao se i Pavković, uprkos teškoćama sa prikupljanjem potpisa, i osvojio nešto malo više od dva odsto glasova – malo manje od Bate Živojinovića, ali ipak više od Baneta Ivkovića.
Uz sve to, vodio je računa da učini svakom ko bi mu sutra mogao biti od koristi, a nije se ustezao ni da primi protivuslugu. Kada je bivši biznismen a sadašnji zaštićeni svedok Ljubiša Buha zvani Čume popio nešto od čega mu je pozlilo, Pavković je intervenisao da Čumeta prime na Vojnomedicinsku akademiju uz VIP tretman što bi, kako je posle objasnio, učinio za svakog građanina. A kada je drugi poslovni čovek iz Čumetovog komšiluka, Dragoljub Marković, odlučio da Pavkoviću pokloni trkačkog konja, Pavković ga je primio, kao što bi ga primio od svakog drugog građanina.
Čak i u okviru ovako neverovatne karijere, Pavković će ući u istoriju vojnih nauka kao general koji je stalno napredovao u službi – ako mu je verovati na reč – odbijanjem da izvršava naređenja. Najpre je 5. oktobra, navodno, odbio da izvede tenkove na narod, raketira zgradu „Beograđanke“ i baci bojni otrov na plato ispred Savezne skupštine. Nešto kasnije pohvalio se da je 1999. spasao život britanskom premijeru Toniju Bleru kada je odbio Miloševićevo naređenje da raketira aerodrom u Skoplju za vreme Blerove posete Makedoniji. I konačno, odbio je Koštuničino naređenje da pošalje vojne specijalce u Vladu i tako dovede Srbiju na rub građanskog rata. Doduše, Pavković nikada nije dokazao da su ta naređenja zaista postojala, bar ne u pisanom obliku.
Tako dolazimo do jednog naređenja koje je Pavković izvršio i koje ga je odvelo u pritvor. Bilo je to naređenje da se Dušanu Spasojeviću poznatom kao Duća (a kasnije Šiptar) i Vladimiru Jovanoviću zvanom Japanac stave na raspolaganje vojni hlekopter, uniforme i lažne isprave Vojske Jugoslavije kada su 15. juna 2000. u Budvi pokušali da ubiju Vuka Draškovića. Pavković je naređenje za upotrebu helikoptera, kako saznajemo iz izvora bliskih MUP-u, lično potpisao, a u istrazi je naveo da je postupio po naređenju Slobodana Miloševića koje je uredno zaveo u svojoj službenoj beležnici. Pavkovićeva beležnica nije nađena na mestu na kome je on naveo da ju je ostavio, i za njom se još intenzivno traga, mada i bez nje zločin može da se dokaže.
Po naređenju Miloševića ili ne, Pavković će teško moći da izbegne odgovornost za saučesništvo u pokušaju ubistva Draškovića, a o nekretninama da i ne govorimo. Tako bi sivi zidovi Zabele uskoro mogli biti ulepšani slikama drveća i noćnih pejzaža – ukoliko im galerija u Ševeningenu ne preotme zaslužnog umetnika.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
