Svi konci vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću
Srpsku „bankarsku majku“ Dafinu Milanović nemačke vlasti izručile su Beogradu 10. aprila 2003. godine – gotovo tačno u dan kada je pre deset godina, 12. aprila 1993. godine, njena famozna piramidalna Dafiment banka konačno zatvorila šaltere i ojadila oko 200.000 ulagača za oko 1,1 milijardu tadašnjih nemačkih maraka (dakle, oko pola milijarde današnjih evra). Da njena nesreća bude veća, u beogradski Centralni istražni zatvor stigla je baš u vreme kada se, posle atentata na premijera Đinđića, obračun sa „bratstvom kriminala“ u Srbiji više nije mogao odlagati i kada napokon gotovo više ne postoje izgledi da se njena afera može ikako dalje zataškavati. A Dafina Milanović bi, poput Remboa, mogla da kaže: „Uspomena imam za čitav milenij“.
Prvo pitanje koje će gđi Milanović verovatno morati da postavi istražni sudija Branislav Todić biće koliko ju je je potkraj 1999. godine koštao pasoš sa kojim je izbegla u inostranstvo, a koji joj je, prema pisanju štampe, uručio lično Rade Marković, šef Državne bezbednosti Srbije. I koga je pored njega, od samog starta Dafiment banke (9. oktobra 1991), pa narednih skoro deset godina, plaćala da bi dobila državnu „licencu“ za prevaru stoleća i da bi posle sloma njene banke početkom 1993. godine nastavila da živi na slobodi, a da se nad njenom bankarskom ruševinom nikad ni stečaj nije otvorio (ovaj slučaj će se proučavati ne samo na svim ekonomskim nego i na svim pravnim fakultetima i institutima u svetu, a ko uspe da objasni izostanak njenog sudskog gonjenja dobiće verovatno Karićevu nagradu).
Povratku Dafine Milanović u Beograd i njenom smeštaju u CIZ, gde sada vlada takva gužva da u protekli ponedeljak navodno nije mogla biti nađena prostorija u kojoj bi počelo njeno saslušanje, ne raduje se sigurno mnogo ljudi u Srbiji, pošto će mnogi morati biti barem saslušani, da bi se utvrdilo ko je sve krao iz Dafininog džaka. Sama gđa Milanović je još u intervjuu koji je s njom u „Dugi“ (16. aprila 1994) sačinila spisateljica Ljiljana Habjanović-Đurović (verovatno „selektivno“) spomenula 90 imena tadašnjih „javnih ličnosti“ koje su u danima sloma Dafiment banke „izvukli“ svoje depozite i raju njenih deponenata ostavili na cedilu. Na ovom spisku se, između ostalih, nalaze i pokojni paravojni komandant Željko Ražnatović Arkan (348.000 DM), eks-predsednik Skupštine Srbije i šef za moralno-političko delovanje Vojske Jugoslavije tokom NATO bombardovanja Aleksandar Bakočević (1.000.000 DM), nekada čuvena „srpska lobistkinja“ i ministarka Radmila Milentijević (500.000 USA dolara), Borislav Mikelić, nekadašnji predsednik Vlade RS (106.500 DM), nekadašnji gl. i odg. urednik RTS-a Dragan Milanović (38.370 DM), eks-savezni premijer Radoje Kontić (38.000 DM), pa (sa ulozima tek nešto ispod 10.000 DM) i eks-ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović, nekadašnji šef Udruženja Srba iz BiH Gojko Đogo i mnogi drugi.
U spomenutom intervjuu u „Dugi“, Dafina se setila kao „prijatelja kuće“ i sve sile patriota i junaka jugoslovenskih ratova, sa kapetanom Draganom na čelu, ali i gotovo svih lidera ondašnje opozicije, uključujući i pokojnog Zorana Đinđića. Neke od ovde spomenutih ličnosti još tada su javno demantovale iznesene podatke, što nije nelogično, s obzirom na niz činjenica koje ukazuju na zaključak da je gđa Dafina suđena za laži i prevare još pre nego što je osnovala banku – ali je neobično da vlast nikada nije ni proverila Dafinine navode, bolje reći nije o tome izvestila javnost. Dafina Milanović je prvo zgodno poslužila za pljačku naroda u Srbiji, a kasnije je Miloševiću i njegovom DB-u bila zgodna za „ucenjivanje“ svih nepodobnih ili nepouzdanih. Nikada nije potpuno razjašnjeno, dakle, ko je sve u suštini činio njen stvarni „upravni odbor“ i nije li taj odbor zapravo bio kolegijum tajne policije Srbije – pa je vreme da se ta hipoteza najzad potvrdi ili demantuje. Manje je verovatno da je taj vrhovni odbor bio u vrhu ekonomske vlasti, iako ni tu varijantu ne treba isključiti. Na primer, Savet NBJ, u kome su tada sedeli i neki današnji vodeći srpski bankari, nije, dok je guverner Avramović bio u Londonu, dozvolio da se otvori stečaj nad Dafiment bankom, 12. aprila 1994, što bi, jednostavno rečeno, mnoge stvari isteralo na čistinu i što bi državna preduzeća i nominalne zajmoprimce izložilo velikim obavezama. Tek kada je u NBJ za guvernera došao Mlađan Dinkić, protiv Dafine Milanović je podnesena krivična prijava, pa on, možda i zbog toga, nije omiljen u vrhu državnog i privrednog establišmenta.
Ako se pogleda spisak preduzeća u koje je Dafina „legalno“ ulagala novac, onda se u njen lobi najpre može zavesti Milutin Mrkonjić, tadašnji šef CIP-a (preko koga su išla ulaganja u „brze pruge“ od 15 miliona DM i 25 miliona u željezničko podzemlje kod Vukovog spomenika), pa i Milomir Minić, tadašnji sekretar SPS-a i direktor ŽTP-a Beograd, a i mnogi drugi Miloševićevi „drugovi i pouzdani prijatelji“. Svi konci ipak vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću. Taj put istrage trasirala bi najviše jedna temeljno utvrđena priča o klanu koji je nekada vodio Željko Ražnatovič Arkan, priča koja je ostala neobjavljena do današnjeg dana, mada se bez nje ne mogu sastaviti nikakve „bele knjige“ o državnom kriminalu Srbiji i „junacima“ ratova u okolini.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
