Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Izazov subverzije
Režija: Pedro Almodovar; Uloge: Havijer Kamara, Dario Grandineti, Leonor Vatling, Rosario Flores
Retko je sazrevanje i razvoj jednog autora, koja god umetnost bila u pitanju, toliko uzbudljivo pratiti kao ono Pedra Almodovara. Bio je mlad, jak, sirov, ekstreman, duhovit, perverzan i estetski beskrupulozan, kada se, tek prispevši pod šatru, bezobrazno precizno katapultirao u sam centar glavnog reflektora dotle muljavog provincijskog cirkusa, znanog pod imenom evropski film. U njegovom neodoljivo španskom šarenišu, definitivno evropskoj morbidnosti i prepoznatljivom gej humoru, počela je, polako ali amblematično, da se razaznaje jedna nova reč: post-postmoderna donela je kemp. Kroz Almodovarove neumorne hipersarkastične, a ipak zaljubljene prikaze neuroza, pasija, opsesija i bolesti ponešto apartnog, artificijelnog, bočnog sveta socijalno prokazanih i malo, kako ono kažu, čudnih, kom je pripadao, ovaj reditelj se, kako izgleda, malo pomalo lečio. I sa godinama, što je, treba primetiti, nadasve zanimljiv slučaj, prišao bliže takozvanim regularcima, takozvanom mejnstrimu. Izgubivši frustraciju neprihvatanja svojih ranih gej dana, poželeo je tako da se druži sa socijalno prihvaćenim likovima čije realne probleme deli jedan „širi krug“. Koliko je autentične dirljivosti bilo u Cvetu moje tajne (1995) toliko je ovo privatno kretanje bilo iskreno. Za onog koga je greškom propustio, bio je to nepodnošljivo dirljiv film. Ovim prekretničkim momentom, Almodovar dakle počinje svoju dugu i napornu, naoko opasnu igru razdvajanja od ironijskog odmaka, od plemenitog treša, od crne komedije, od tog njegovog sigurnog znaka prepoznavanja. Sve to samo da bi se koji sekund kasnije otkrilo koliko je još posebnog on sposoban da dâ. Kemp je, tako, u njegovom slučaju imao ulogu pink najlonskog omotača, kroz čiji se drečavi, zanosni sjaj tu i tamo ponešto drame, ponešto spretnosti, ponešto ozbiljnosti naziralo, ali nikada nije stiglo da bude bitno. Pred fascinacijom tim zabavnim sjajem. Pred zaigranošću perverznim. Pred tom blasfemičnom, izazovnom ružičastom. Sa hrabrošću svojstvenom samo ludima i genijima, Almodovar se, dakle, u trenutku u pitanju, a po sopstvenom scenariju, zatiče oči u oči sa čistom emocijom, šutira merdevine za hitne slučajeve, preseca sebi sve opcije za beg, i čeka. Nakon Živog mesa (1997), realno sagledavši da je sposoban, ne sposoban već – prirodni talenat, ne prirodni talenat već – čudo, za taj hod po žici bez mreže, on se, iskoristivši i novoosvojenu rekvizitu, vraća korak unazad i osvaja poslednju platformu vezanu za stil „starih dana“. Novoosvojena iskustva „ljudskog srca“ spaja s ultimativnom persiflažom svih sapunskih motiva kojima se ikada bavio, i, kao u svojevrsnoj enciklopediji bizarnosti i ekstrema za filmske početnike-fanove-falsifikatore, hitom Sve o mojoj majci stavlja zakasnelu tačku na svoju „prvu fazu“, usput pruživši „uvaženu“, „intelektualnu“, „festivalski nagrađenu“ zabavu svima onima koji ne smeju da priznaju da redovno prate Kasandra-Ljovisna-Marisol produkte. Divljajući tako preko svake razumne granice, spojivši na toliko bolestan način „prave“ suze, izgubljene rođake iz sveta telenovela, transvestite, inceste, nekrofile iz sveta treša b-film i „originalne“ melodramske vapaje, našao se on najzad na čistini, spreman za onaj pravi izazov.
U slučaju Pedra Almodovara i filma Pričaj s njom, taj izazov je – subverzija. Odmakavši tu od sveta razuzdanih strasti, pregazivši pedesetu, osetivši dah melanholije, on motiv iz Živog mesa (paraliza) proširuje do kome, i ulazi u svet strogo kontrolisane statike, u kom prigušeni bol gmiže ispod površine, izazivajući, centimetar po centimetar, jednu sveobuhvatnu, ledenu jezu sa jasnom temom.
Sukobivši, naime, načela konvencionalne moralnosti i načela imanentnog božanskog dobra, u nesavladivom, žilavom čvoru, on ovog puta ulazi u sferu simboličkog, paradoksalno bližu, recimo, mističnom hladnom Koktou nego strasnom iako sistematičnom Bunjuelu. Priča o lepom piscu zaljubljenom u ružnu toreadorku koja leži u komi, i ružnom bolničaru zaljubljenom u lepu balerinu u komi, počinje tako kroz alegoriju baletske predstave trupe Pine Bauš. Dve devojke hodaju u snu, a muškarci-pomagači sklanjaju nameštaj u koji bi one mogle da udare. Na ovaj prizor, dva muškarca plaču. Pokret i muzika tako počinju svedeni fabularni tok, u kom klasični almodovarovski motivi iz šarenog sveta (bikovi, ples) bivaju zaleđeni u jednom svetu bez dijaloga, ali zato ne i bez reči. Čistota tog jednosmernog pokušaja davanja, bez očekivanja bilo čega za uzvrat, tako nekarakteristična za moderno vreme i moderne teme, u svom razvoju eskalira do jednog događaja koji u trenutku postaje najveća perverzija ikad dotaknuta Almodovarovom rukom. Jezovitost nastale situacije tu varira između tihe opčinjenosti i još tišeg užasa. Finalni rasplet: dve smrti, ali jedno čudesno ozdravljenje, i jedan život time zauvek obeležen, biva iznenadno smešten na transcendentnoj ravni, koju je, simboličnim zmijama, lava-lampama, baletskim tačkama… ovaj reditelj sebi diskretno, tamo negde gore, i naznačio.
Ne odričući se neophodne doze infantilne zabave, recimo pri ingenioznoj kvazi-rekonstrukciji frojdovskog, suludog, kič-erotičnog nemog filma Ljubavnik koji se smanjuje ili u pomerenim modernim referencama na Hičkokov Prozor u dvorište (a ipak ni na trenutak ne izgubivši simbolički referentni okvir), Almodovar gradi jednu od nekoliko najjednostavnijih, najbizarnijih i u suštinskom smislu najprovokativnijih „toplih ljudskih priča“ koje valjda, ovih dana i na ovoj planeti, uopšte rade. Još bizarnija je samo pomisao: šta dolazi sledeće? A slutim da, na sveopšti muk, neće proći dugo dok ne saznamo.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve