Ako magazin „Down Beat“ smatramo referentnim u prepoznavanju glavnih džez fenomena, Beograd će 8. maja biti centar džez planete. Tog dana u Centru „Sava“ nastupa Ahmad Džamal, a negde u isto vreme na kioscima će biti majski broj „Down Beata“, sa legendarnim pijanistom na naslovnoj strani. To je redak događaj za podneblje naviknuto da se veseli onima čija zvezda tamni, ali možda i vesnik bolje kulturne ponude u ovoj sredini.
Džamal je rođen 1930. godine u Pitsburgu. Bio je čudo od deteta – već u trećoj godini je seo za klavir, da bi četiri godine kasnije pristupio formalnom muzičkom obrazovanju. Prvi bend The Three Strings formira 1950. godine – na inicijativu Džona Hemonda (čoveka koji je „otkrio“ Bili Holidej, Boba Dilana i Brusa Springstina…) potpisuju za Okeh Records (današnji Sony), a potom Džamal postaje vodeće džez ime čikaške (bluz) produkcije Chess.
„VREME„: Da li ste prvo učili klasičnu muziku? „Poinciana“ je odličan primer za to…
AHMAD DžAMAL: Da. Pijanista Mišel Kamilo i vibrafonista Geri Barton prate moj aranžman od note do note. Svakodnevno neko pokušava da imitira taj čuveni snimak i ja to pozdravljam. A Klintu Istvudu je zatrebao za Mostove okruga Medison što pokazuje koliko je bistar – ne zaboravimo da je on jedini snimio film o Čarliju Parkeru i odličan dokumentarac o Telonijusu Monku. Klint je mislilac – svako ko ignoriše američku klasičnu muziku, sa njim definitivno nešto nije u redu!
Otkud vi kod „Bluz braće“ Chess?
Oni nisu bili upleteni u džez kulturu, već u „kulturu pravljenja para“. Jasno? Chess je počeo sa pet izvođača: Madi Voters, Bo Didli, Čak Beri, ja i Džejms Mudi, još jedan veliki džez majstor. Svi ostali su došli kasnije. Ja sam bio zaslužan za njihov džez odeljak jer sam prodavao milione ploča – kada je cena firme na tržištu zadovoljila njihove „kulturne motive“, prodali su je za 52 miliona dolara GRP-u.
Vaš komercijalni uspeh obeležila je ploča But Not For Me (poznata i kao Live At The Pershing). Bili ste 108 nedelja na Top 10!
Hit ploče su čuda. Neki muzičari ih ne dožive u tri života! Jedina šansa da imamo hit ploču bila je da pišemo za pevače. One kojima se to posrećilo u domenu instrumentalne muzike možeš nabrojati na prste dve ruke. Majls, Herbi Henkok, ja, Dejv Brubek, Pet Metini… a onda moram da se zamislim. Možeš li da imenuješ još nekog?
Danas velike kompanije smatraju da se žive ploče slabo prodaju…
Svi su oni ludi – to su najbolje ploče! Ja ih, inače, ne zovem „živim“ jer muzičari uvek snimaju „uživo“, već „daljinskim“ (remote records) jer su „izvučene“ iz studija. Diskografski biznis je u groznom, sramotnom stanju. Istorijski, meni je jedan primer dovoljan da dokažem da nisu u pravu: Norman Grenc i serija Jazz At The Philharmonic. On je imao dovoljno osećaja da sa sobom uvek ima trakaš i da snima, prodavao je milione ploča, a mi sada zahvaljujući tome možemo da putujemo po svetu.
Kako se sećate tog koncerta?
Kao da je juče bio! Bio je to noćni klub u jednom hotelu u Čikagu, koji više ne postoji. Snimljeno je 43 numere, a ja sam izabrao osam za ploču. Kasnije su to promešali i objavili Volume Two, hteli su da puste sve, ali sam morao da ih zaustavim – oni više nemaju moju dozvolu. Moraš reći umetniku šta želiš da uradiš sa njegovom muzikom.
Od zarađenih para ste otvorili klub…
Tačno. Ahmad Džamal je vodio svoj restoran. To su želeli ljudi koji su bili oko mene. Potrošio sam dosta novca da otvorim Alhambru, ali sam bio isuviše mlad, a muzičar i ne treba da se time bavi. Ako je samo vlasnik, a neko vodi posao umesto njega, to je OK.
Između 1970. i 1985. godine niste bili suviše prisutni na sceni. Zašto?
Majls nije radio sedam, Vladimir Horovic deset godina! Monk je jednom otišao i više se nije vraćao. Ja sam odbio više sjajnih ponuda nego što neko primi tokom celog života.
Da li je za svakog umetnika nužno da napravi takvu pauzu?
Ako možeš. Prestajanje je lutrija koju mnogi ne mogu sebi da priušte. Frenk Sinatra je pauzirao. Roberta Flack nije snimala godinama. Mnogi umetnici od ugleda požele da malo stanu i pomirišu ruže. To je veoma važno. Da budeš upleten u svet neprestano, to nije dobro ni za koga. Da li si pisac, pijanista, ili doktor – svejedno.
Vaša karijera se konačno stabilizovala krajem osamdesetih.
Počelo je sa Pitsburg, koji je bio posveta rodnom gradu i mojoj majci. Za uspeh Essence i Nature znaš. Koncert u Olimpiji sa Džordžom Kolmenom je predstavljao ispunjenje dugogodišnje želje da sarađujem sa tim sjajnim muzičarom.
Imali ste i posvetu Hogiju Karmajklu i Biliju Strejhornu.
Da. Nije se dobro prodala. Kvalitetna muzika ostaje u rafovima, nažalost. Ljudi žele da čuju Madonnu, Stracconnu, Fracconnu… Ali, ponekad imaš i osobe koje kupuju ploče sa muzikom Morisa Ravela, poput mene. Ja današnji Top 40 mogu da uporedim sa krekom – i on je po prodaji u Top 40, što ne znači da je dobar.
Kako reagujete na kritiku?
Kritika, ko su ti? Frustrirani ljudi koji su želeli a nisu mogli da postanu muzičari. Mnogi među njima su bolesni.
Šta je glavno u radu sa Džejmsom Kamakom i Idrisom Mohamedom?
Da budemo radosni, što je blagoslov. Ako ti Tvorac daruje veselje u poslu, to je krunski dragulj – da uživaš i imaš mir. Mnogo se puta sukobavljamo na našim poslovima. Borimo se da opstanemo, da posao učinimo interesantnim, svađamo se sa šefom i kolegama, često i sa samim sobom. Mi se, s druge strane, ovom poslu radujemo.
Ponekad mi se učini kao da im dirigujete…
Ja sam dirigent, kompozitor i pijanista. Jedino nisam postao pevač jer mislim da su svi muzičari koji bi mogli da pevaju obično isuviše introvertni. Ali, jesam dirigent. Možda nisam dirigovao 90-članim orkestrom, ali i ovo je jedan orkestar – dvojica, ali ipak orkestar. Ja čak ne dozvoljavam da nas predstavljaju kao trio. To je ograničavajuća reč – imali smo trio Bila Evansa, pa trio Arta Tejtuma i Neta Kola. Ahmad Jamal? Molim vas, nemojte ovo zvati trio! To piše u mom ugovoru.
Pretpostavljam da imate neke doživljaje boja dok svirate?
Projektuje ti se život. Dobra i loša vremena, tužna i srećna vremena. I zato izvođenje treba da bude plaćeno. Jer, ljudima daješ emocije, daješ celog sebe i to treba nekako da se vrati. Svirajući, upotrebljavaš najrazličitije boje svog života. Sive, svetle, crne, bele, žute, ljubičaste i ružičaste. I takođe, pokušavaš da budeš u harmoniji sa elementima sveta koji pripada Tvorcu – boje tog sveta istražuješ dok stvaraš umetničko delo.
Sa kakvim planom ulazite u studio?
Za mene je već uspeh ako je nešto dobro – bilo da se proda samo jedna ploča, ili milion.
Kakav je vaš stav prema trendu „all star“ projekata?
Novac je u osnovi svega. Prva velika elektronska stvar bila je Unforgetable, moja omiljena pevačica Natali Kol, sa svojim ocem – divno! Onda se to dobro prodalo i sada imamo Kenija Džija koji svira sa Lujem Armstrongom. (smeh!) Ako je formula uspešna, svako će to pokušati da ponovi. I mi ćemo možda imati elektronski duet Mohameda Alija i mene, to će dobiti hrpu Grammyja, a onda će krenuti talas kopiranja.
Dakle, neko je uspeo sa gostujućim umetnicima i onda su počeli to da imitiraju. Da li sam i ja imitator, ako sam snimao sa Džordžom Kolmenom? Lepo je imati „goste“, ako to zaista želiš da radiš. A ako ideš u studio sa planom: „Moram da imam Džordža Bensona i Dajanu Krol da bih napravio dosta novca“, to ne pali uvek.
Kako gledate na budućnost američke klasične muzike?
Oduvek je bilo nipodaštavanja. Na televiziji retko viđaš Djuka Elingtona, Stena Geca, Bena Vebstera, Kutija Vilijamsa, J. C. Higenbotoma, Hot Lips Pejdža, Arta Tejtuma, a muzika ipak opstaje. Oni koriste tu muziku u reklamama, da te to izluđuje. Ako nemaš „mute“ dugme, poludećeš od toga.
E sad, zamislimo da imaš dvoje dece. Jednom daš lutke, ili kengurovu dijetu, ili čokoladne musketare, pustiš mu Top 40, šta god. A drugom daš da sluša Morisa Ravela, Ahmada Džamala, Arta Tejtuma, Debisija… Jedno postaje monstrum, a drugo anđeo. Koje?
