Sve tajne DB-a i Agencije

Bezbednosno informativna agencija, BIA, izašla je iz vanrednog stanja modra i izgrebana, sa hipotekom bivše Državne bezbednosti još težom nego pre transformacije. Nova Agencija suočava se sa više teških problema: konceptualnim, kadrovskim, problemom preširoke nadležnosti, nepopravljivo mračne prošlosti i još nejasne budućnosti. Zaštita mlade Agencije od budućih zloupotreba, međutim, ostaje najvažniji problem, sve i da svi drugi budu rešeni, što još nije sigurno. Ništa manji problem neće biti ni smeštanje nove Agencije na pravo mesto i zaštita države od nje.

Tajne službe su vražja stvar: drugo najstarije zanimanje na svetu; dobar sluga, ama loš gospodar, baš kao i vatra; dijagnoza više nego profesija. Glavna pouka akcije „Sablja“, kad je o tajnim službama reč, trebalo bi da bude jasna: ako ih država ne kontroliše, one će se truditi da kontrolišu državu. Tajne službe bave se informacijom, a informacija je apsolutna roba, dodata vrednost kao takva; tajne službe su to shvatile milenijumima pre informatičara. Prevedeno u naše današnje termine, da skratimo priču – tajne službe bave se intrigama i u toj veštini su nenadmašne. Suprotno raširenoj zabludi, tajne službe ne prisluškuju vaše telefone da bi vas posle hapsile zato što ste lajali na vlast ili pričali viceve; ne. Tajne službe prisluškuju telefone i ostalo da bi političare svađale između sebe i da bi ubacivale među njih ono što se zove „kamen razdora“ (vidi grčku mitologiju); osim toga, monopol nad osetljivim informacijama omogućava tajnim službama da sebe predstavljaju kao neophodne, kao „mač revolucije“ (F.E. Đeržinski), kao „štit socijalizma“ (Ju. A. Andropov), kao „odbranu Srpstva“ (M.U. Luković Legija). Slušajući umetnike iz tajnih službi kako predu kao zadovoljni mačori, čovek bi rekao da bi svet propao, da bi se nacija ugasila kao Hazari, da niko ne bi smeo da izađe na ulicu – samo da njih nema. „Drugovi čekisti“ isti su svuda, na Istoku, Zapadu i u sredini: „novac je najmanji od svih naših problema“, što reče jedan od njih nekad davno; njihova droga je moć nad naivnima; oni su organizam koji sam sebe održava u pogonu, proizvodeći potrebu za svojim sopstvenim uslugama. Odatle i marketinški nusproizvod Feliksa Edmundoviča Đeržinskog: „Hladna glava, vrelo srce, čiste ruke“, paradigma idealnog čekiste. Do vruće glave (od ambicije i drskosti), hladnog srca (od cinizma i prezira prema svojim bližnjima) i prljavih ruku (novac se sam nudi) – tek je korak, mnogo kraći nego što izgleda.

KONTINUITET I ČISTE RUKE: Dobro; to je bilo podsećanje na aksiomatske istine. Akcija „Sablja“ u nekoliko rezova otkrila je strašno ružne patološke promene na tkivu kontinuiteta naših tajnih službi: od Službe, preko „Resora“, pa do Agencije. Ključna reč je kontinuitet: raskid sa tradicijom stare Udbe koja se bavila ovime i onime, ali barem „čistih ruku“, to jest poštujući datu ideologiju tadašnjeg državnog interesa (kakvog-takvog, ali definisanog i jasnog pravila igre), nastupio je januara 1987. u notornoj aferi „Vojko i Savle“. Tada je sirovi obaveštajni materijal Službe, bestidno iskrivljen za potrebe pripreme Osme sednice, objavljen u jednoj sramnoj paškvili u nedeljnoj „Politici“; otisci lepljivih prstiju hadžije-urednika dan-danas jasno se vide na njemu.

Kad je kontinuitet kontrole države nad Službom prekinut, sve ostalo išlo je lako, sve do pucnja Zvezdana Jovanovića Zmije 12. marta 2003: novi kontinuitet kontrole Službe nad državom bio je održan tokom petnaest godina. Nije ni to išlo tako lako: trebalo je vremena Jovici Stanišiću da isplete „mrižu svoju koja njemu triba“ i da onda shvati kako je – u stvari – moćniji od Slobodana Miloševića, mada su konje krali zajedno. Bila je to idealna kombinacija: Slobodan stvara politički ambijent u kome je nasilje za „nacionalnu stvar“ normalno, očekivano i poželjno; Jovica se bavi detaljima: kako ubiti Belog, Bižu, Badžu, Kundaka itd.; kako etnički očistiti Joševicu Glinsku, Hrtkovce, Bratunac itd.; kako rukovati Arkanom, Frenkijem, Žikom „Crnogorcem“, Legijom i sličnima; kako izvesti infiltraciju, subverziju i zamajavanje opozicije, ali i međunarodne zajednice; kako praviti diverzije (skretanja pažnje, podmetaljke itd.) tipa Čede Mihajlovića itd.

Kad ih je jednom krenulo, kraj se video nije. Tako je Jovicu Stanišića ponela sujeta 1995, posle čuvene scene „My name is Jovitsa„, kada je oslobađao ono što je njegova podivljala saradnička veza sahvatala po Bosni. Po onome što se do sada nazire (a u Hagu će se razjasniti barem donekle), Jovica je tada podlegao iskušenju i pomislio da bi svojim elementarnim zdravim razumom mogao da utiče na događaje. Zdrav razum, međutim, u toj igri nije bio predviđen, a Slobodan je pazio da niko ne zna sve, nego svako pomalo. Tako, posle izbornog poraza iz 1996–1997. jedan po jedan padaju Jovica Stanišić i njegov tim, gen. Momčilo Perišić i gen. Aleksandar Dimitrijević; em su posumnjali u Previšnju Mudrost, em su se usudili da imaju ideje. Niko nije bio nezamenljiv, pa su ih nasledili Rade Marković, gen. Dragoljub Ojdanić i gen. Geza Farkaš, tako im i treba. Srbija je spremna za pobedonosni rat sa NATO-om.

PITANjE OPSTANKA: Osveta službi (obeju) bila je strašna. Od junske pobede nad NATO-om pa do 5. oktobra Milošević i njegove uzdanice Rade Marković, Nebojša Pavković i drugi žive u pažljivo stvorenoj iluziji da je sve pod kontrolom. Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković ionako se ne pitaju ni za šta. Ostalo je istorija.

E, sad: strateški cilj nomenklature Državne bezbednosti bio je, naravno, opstanak Službe kao organizma koji je veći od pukog zbira svojih pripadnika (što je slučaj sa svim ljudskim institucijama; fenomen se zove sinergija). Pošto je procenjeno da je Miloševiću istekao rok trajanja, pristupilo se obradi buduće vlasti DOS-a. Što god ko danas pričao, jedino logično objašnjenje sekvence događaja od avgusta do oktobra 2000, pa zatim do januara 2001, jeste da je postignuta nekakva nagodba tipa: mi puštamo vas, vi ne dirate nas. Slaboumni truli kompromis sa ancien regimeom oličen u troglavoj nakazi od prelazne vlade samo je ojačao pozicije Državne bezbednosti, a Koštuničina neoprostiva greška sa odbijanjem ostavke Rada Markovića omogućila je uništenje ključnih dokaza, pregrupisanje bande i prelazak u kontraofanzivu. Koštuničina pravdanja da „nije bio vlastan“ ovde ne važe: biti državnik nešto je veće nego biti legalista; da je Koštunica 6. oktobra javno zatražio glavu Rada Markovića, niko ne bi imao ništa protiv, čak ni sam Rade Marković, prepadnut od straha kakav je bio. Ostalo je istorija.

Preskočićemo period do novembra 2001. do oružane pobune Jedinice za specijalne operacije, zločina protiv države koji veliki državotvorci iz DSS-a sa Koštunicom na čelu i dalje zovu „protest“. I to ima svoju predistoriju, naravno: ta se predistorija u preciznom uličnom žargonu zove „prodaja cigle“. Zoran Đinđić kupio je 4. oktobra 2000. uveče ciglu od Milorada Ulemeka Lukovića Legije. Nije pokojni Zoran bio jedini: i Voja Koštunica kupio je ciglu od Nebojše Pavkovića i Aca Tomića, bez brige, pak sada nije u redu da to isto zamera Đinđiću. Obojica su naseli na najstariji trik na svetu: prijateljstvo sa moćnima, pa sada međusobne zamerke liče na ono „rugao se kotao loncu zato što je garav“. Ako ima osnova za pitanje „ko se brčkao u bazenu?“, ima, bogami, i za pitanje „ko se njuškao sa JSO?“… Dokle god se dijalog vodi na tu temu, prodavci cigli su na konju, jer su upravo zato ciglu i prodavali. Jednom rečju: i jedni i drugi naseli su na igru koju su im složile tajne službe; bili su bolesno fascinirani tajnim službama, sve demokrati i antikomunisti kakvima se grade.

GDE SMO SADA: Onda je došao 12. mart 2003. Ispalo je da su Državna bezbednost, njena paravojna formacija JSO i njena naslednica BIA bile infiltrirane, operativno-bezbednosno probušene do vrha i direktno angažovane u zaveri za ubistvo premijera Zorana Đinđića (osim mnogih drugih zločina). Bez tih tajnih službi, njihovih paravojnih formacija i mreže saradničkih veza, taj atentat bio bi nemoguć. Bez njih, kao organizatora, izvršilaca i zaštitnika, ne bi bilo moguće bezbrižno i nekažnjeno pobiti četrdesetak ljudi, od Belog Matića, preko Badže i Kundaka, pa do Ćuruvije, Ivana Stambolića i Boška Buhe.

I gde smo sada? Dva komandanta Jedinice za specijalne operacije; dva-tri zamenika i pomoćnika komandanta; dva načelnika DB-a i jedan pomoćnik direktora BIA; čitava gomila nižih oficira obe službe; jedan bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske; jedan savetnik za nacionalnu bezbednost; nekoliko radnika Državne bezbednosti i BIA optuženih za direktnu obaveštajnu podršku zaveri za ubistvo premijera; itd…

Ako to nije političko pitanje prvog reda – onda šta je?

Bezbednosno informativna agencija nastala je u iznuđenoj situaciji, navrat-nanos, posle oružane pobune JSO-a. Vlada je morala da pristane da zamenik direktora bude Milorad Bracanović, obaveštajni organ JSO-a, nametnut ucenom. Trebalo je više od godinu dana da se Agencija iskobelja iz zmijskog zagrljaja podivljalog otpada Državne bezbednosti: Jovice, Frenkija, Legije, Bracana i kompanije – ako se uopšte iskobeljala, to jest. Pet stotina radnika DB-a nije primljeno u BIA, ali nije ni otpušteno, nego eno ih gde vise između, sa službenim legitimacijama, čekajući uhljebljenje kao onaj Bezarević koji je glavu Zorana Đinđića prodao za 1200 evra. Niko se još nije udostojio da objavi kako izgleda službena legitimacija BIA – ako postoji, to jest – a da stare legitimacije i značke Državne bezbednosti javno proglasi nevažećima.

Nova Agencija tek treba da bude upoznata sa sopstvenom svrhom: da čemu služi, da ko joj je predmet rada, da kakav joj je sistem vrednosti, a kakva lista prioriteta. Zakonodavstvo kojim je osnovana bilo je brzopleto i nepromišljeno, pa niti ima potrebnu parlamentarnu kontrolu niti najbolju unutrašnju strukturu. Obaveštajni rad i rad na zaštiti bezbednosti države pomešani su u jednoj agenciji, što je pogrešno rešenje: ta dva i veoma različita posla ne mešaju se u istom dućanu nigde u normalnom svetu. Smisao za javnost i odgovornost prema poreskim obveznicima potisnuti su negde natrag, što se najbolje videlo tokom vanrednog stanja – kao i u slučaju MUP-a, uostalom: obe službe, MUP i Agencija, imale su određenih problema i trvenja sa Vladinim Biroom za komunikacije, koji je njihove podatke kreativno iskrivljavao ili krivotvorio po potrebi, ne pitajući ih.

PROPUŠTENA PRILIKA: Koliko god to izgledalo paradoksalno, Agenciji je politička pomoć od životnog značaja bila uskraćena kad joj je najviše bila potrebna: za vreme vanrednog stanja. Za tih četrdeset dana BIA se mogla i očistiti do kraja i postaviti na zdrave osnove. Istini za volju, ostaje pitanje da li je iznutra bilo dovoljno hrabrosti i spremnosti za raskid sa mračnom prošlošću i za pametno korišćenje užasavajućih podataka do kojih se došlo. Sve i da nije bilo dovoljno, zadatak Vlade bio je – i ostao – da to ako ne konačno, a ono veliko čišćenje obavi. Dok Agencija iz sebe ne izbaci sve one koji su ovako ili onako umočili u Stanišićeve i Markovićeve, Bracanovićeve i Legijine gadosti, ta služba ostaće ni tamo ni ovamo, u bestežinskom prostoru, predmet političke manipulacije svake, ove i buduće, vlasti.

Tu se postavljaju dva ključna zadatka: zaštititi Agenciju od moguće i verovatne političke manipulacije; i zaštititi društvo i državu od mogućih i verovatnih političkih ambicija Agencije. Obe opasnosti ne da su verovatne, nego su izvesne i očekivane; iskustvo poslednjih petnaestak godina više je nego sablažnjivo. Golim okom vidljivo je oblizivanje i sadašnje vlasti i njene konkurencije na tom planu. Svima su puna usta „civilne kontrole“ i „legalizma“, ali u praksi se „civilna kontrola“ svodi na Savet za državnu bezbednost Vlade, a „legalizam“ na bezrezervnu veru u mudrost Aca Tomića i Rada Bulatovića. Jedina prava kontrola tajnih službi je parlamentarna; do toga su došli stariji i pametniji od nas, iako im je dugo trebalo. Pod parlamentarnom kontrolom sigurno se ne misli na miki-maus anketne odbore tipa onih koje je pravio Voja Šešelj oko ubistva Pavla Bulatovića onomad. Misli se na reprezentativna tela odgovornih ljudi koji su u stanju da shvate i sačuvaju državnu i službenu tajnu, ali i da preispituju odluke i mere, potrošnju i svrhu, da procene prioritete i značaj aktivnosti tajnih službi i da im preispituju političke ciljeve i drže ih u okviru ustavnih i zakonskih ovlašćenja. Dodaćemo: i da paze da se službe ne bave intrigama i igranjem jednih političkih snaga protiv drugih; to bi trebalo uneti u budući ustav – zabranu prodavanja cigle tipa „eto vam Slobe, ali nas ne dirajte“. Posao tajnih službi jeste zaštita zajedničke države, a ne stranaka na vlasti. Kad se to shvati, sve ostalo je lako, jer je to ključno demokratsko pravilo igre.

Drugi oblik poželjne kontrole je više javnosti. To nije udobno (pitajte one iz MUP-a), ali je korisno. Posle nekog vremena stvara se atmosfera poverenja, pogotovo ako službe nisu arogantne i svadljive, kao neke koje nećemo pominjati. Biti u stanju da se javnost pogleda u oči bez zazora i strahova velika je stvar. Nikakve državne i službene tajne neće tu biti ugrožene; danas su svakom čitaocu novina i gledaocu televizije odlično poznati čuveni i davno prevaziđeni „metodi i načini rada Službe“, koji se inače potežu kao razlog za tajna suđenja i opštu tajnovitost. Tu treba malo otvorene pameti i zdravog razuma; ništa više.

Pouke akcije „Sablja“ trebalo bi da budu predmet ozbiljnih proučavanja u Vladi, strankama, MUP-u i tajnim službama, jer se prilika za proučavanje tako značajnog i obimnog materijala retko pruža. Ovo što se do sada saznalo tek je vrh ledenog brega lakomislenosti, korupcije, izdaje profesionalnih standarda, puke pohlepe i političkih prevara. Nadamo se da će pouke biti proučene i shvaćene.