Kongres u Hagu

Ljubljana

Javnost je uoči puta donedavnog predsednika Republike i nekadašnjeg generalnog sekretara Saveza komunista Slovenije Milana Kučana u Hag danima bombardovana specijalnim emisijama sa podsećanjima na neslavan kraj i zločine bivše države. Tenkovi JNA u nadiranju kroz Sloveniju, puškaranja, buktinje, mrtvi… Sve do trenutka kad se Milan Kučan pojavio pred Međunarodnim sudom u ulozi svedoka optužbe, a da ne bi bilo kakve zabune, mediji su isticali da Kučan ide „u Hag samo na jedan dan“.

Još pre Kučanovog odlaska u Hag znalo se ko su njegovi PR-treneri, odnosno ko mu je unapred pripremio pitanja i odgovore na moguća provokativna pitanja Slobodana Miloševića. I dok je većina medija u Srbiji Kučanovom svedočenju poklonila jedva neki poluminut programa, slovenačke novine i elektronski mediji grcaju od izveštaja, analiza i specijalnih emisija. Što je bilo za očekivati, s obzirom na to da je sukob među republikama bivše SFRJ pre petnaestak godina otvoren upravo sporenjima između srpske i slovenačke Partije (da ne zaboravimo drugove pisce), posle čega su usledile godine ratova i zamrznutih odnosa, koji su odleđeni tek posle pada Miloševića.

Kučan i Milošević imaju jednu zajedničku crtu – rukovodeća mesta u nekadašnjoj zajedničkoj Partiji i matičnim republikama, zbog čega su veoma brzo postali ne samo rivali nego i ljuti protivnici. Zato nije neobično što je zvanična Ljubljana u duelu Miloševića i Kučana, „starih političkih protivnika“, prepoznala arenu u kojoj preti opasnost da se otkriju uzroci i odreda pohapse krivci za krvavi raspad SFRJ. Pa je požurila da iskoristi aktuelnu podelu uloga – Kučan, svedok Tužilaštva, a Milošević optuženi, što je shvaćeno kao prilika za ponovno ubeđivanje istorije isticanjem razloga za „odlučnost slovenačke politike“ početkom devedesetih.

MUKE PO MILANU: Rezultat suočenja Milošević–Kučan, međutim, nije ispao u skladu s navedenim očekivanjima. Umesto optužujućih iskaza i nedvosmislenih dokaza o Miloševićevoj isključivoj odgovornosti za ratove ’91–‘99, Kučanovo izlaganje počelo je reminiscencijama na dosadne partijske kongrese i „mitinge istine“ da bi završilo besplodnim natezanjima u kojima su se Milan i Slobodan međusobno optuživali za katastrofu politike koju su kreirali. Nisu baš jasni razlozi zbog kojih se sudijama Haškog tribunala činilo važnim takvo, „na široko i na dugačko“, opisivanje tih događaja, koji su većinu publike u Sloveniji podsetili na stotine sličnih, jednako besplodnih rasprava iz vremena raspada SFRJ.

„Između spektakla i ništavnosti.“ Tako je vodeći ljubljanski dnevnik „Delo“ ocenio meč Kučan–Milošević u subotnjem prilogu, dok je telefonska anketa, koju je sprovela komercijalna TV POP otkrila da svega 40 odsto gledalaca smatra da je svedočenje Milana Kučana u Hagu „bilo optužujuće“ za Miloševića, dok je oko 60 odsto publike mišljenja da Kučan „nije uspeo da optuži“ bivšeg predsednika Srbije. A i kako bi, kad je dobar deo debate vođen na klizavom terenu politike, sa opsežnim dvobojima na temu mitinga i 14. vanrednog kongresa SKJ-a, koji su slovenački delegati napustili, posle odbacivanja gotovo svih njihovih predloga. Uprkos smušenom ispitivanju tužioca Najsa, Milan Kučan je tu u očima prosečnog gledaoca osvojio poneki poen, pošto snimak Miloševića, kako drži listić PROTIV i instruira kamarade da takođe glasaju protiv slovenačkih predloga o ukidanju vanrednog stanja, poštovanju ljudskih prava, za uvođenje političkog pluralizma… nije pomutio ni potonji Miloševićev sarkazam u unakrsnom ispitivanju, čime je započeo zanimljiviji deo Kučanovog boravka u Hagu.

Milošević je neuverljivo pokušao da prikaže mitinge kao da su bezmalo bili skupovi dece cveća („ni cvet nije zgažen“ – Milošević), a ne razjarene jogurt-rulje, koja je autobusima prevožena po Jugovini krajem osamdesetih. Kučan je opet objašnjavao kako su tim mitinzima, za koje „niko u Sloveniji nije verovao da su spontani“, rušena Miloševiću nepokorna rukovodstva u republikama i pokrajinama, te kako je Slovenija za dlaku izbegla istu sudbinu. Kosovo je sledeća tema. „Je li vam poznato da je štrajk rudara koji su bili u jami u Starom Trgu bio simuliran i da su rudari dobijali hranu? Da li je to tačno ili ne?“ podbadao je Milošević, zaboravljajući za trenutak da će uskoro biti odveden u ćeliju Ševeningena, a Kučan u udoban hotel. „Ne, to mi nije bilo poznato i čini mi se sasvim irelevantnim da li su dobijali hranu ili ne. Činjenica je da su štrajkovali, činjenica je da su bili u jami i činjenica je da su – bez obzira na to jesu li bili toga svesni ili ne – štrajkovali protiv promene federalnog statusa Autonomne Pokrajine Kosovo“, ispalio je Kučan samouvereno.

Posle natezanja oko Kosova, tokom koga je Kučan tvrdio da Slovenija nije pomagala i odobravala, odnosno trenirala teroriste tj. separatizam, na red su došla pitanja o raspadu bivše države tj. otcepljenju, odnosno osamostaljenju Slovenije. „Zašto vam je bio potreban taj rat? Izjavili ste da to pitanje niste potegli na saveznom nivou jer biste bili preglasani. Zašto taj predlog niste poslali Odboru republika i pokrajina, gde je vladao princip saglasnosti, nego ste umesto toga napali JNA?“ zanimalo je Miloševića. Kučan je odgovorio da Slovenija „nije napala Jugoslovensku armiju“, da je zakon o otcepljenju bio u proceduri u saveznoj skupštini, te da „mali narod teško postavlja uslove većini“. Zato je odluka o osamostaljenju predstavljala reakciju na ignoranciju saveznih organa; u istom dahu Kučan nije opovrgao činjenicu da je intervencija JNA 1991. godine predstavljala „reakciju“ na slovenačko preuzimanje granica i uklanjanje državnih obeležja SFRJ.

Milošević je Kučanov pomirljiv ton pogrešno ocenio kao predaju žrtve, pa je krenuo agresivnije, zaboravljajući da je Kučan nekonfliktna i dobroćudna osoba, kojoj bavljenje politikom nije uništilo osećaj za pristojnost. Napad je bio čista klasika – Milošević je ustvrdio da su oni koji su rušili federaciju uživali „podršku Nemačke i Vatikana“, što je navodno potvrdio i Stjepan Mesić u nekoj emisiji u kojoj je gostovao zajedno s Kučanom. A kako Kučan nikako nije mogao da se seti koja je to emisija, spasao ga je predsednik Suda Ričard Mej upitavši Miloševića zašto to pitanje nije postavio Stjepanu Mesiću direktno, u oktobru prošle godine. „Tada još nisam imao podatke o tome“, uzvratio je Milošević, posredno priznavši da njegova odbrana ima problema u skupljanju podataka.

Svojih „pet minuta“ Milošević je zaokružio mrcvareći Kučana citatima iz knjige nekadašnjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji Vorena Cimermana. Cimerman je u svojim memoarima zaključio kako je za raspad Jugoslavije bila kriva Slovenija i njen „Garbo nacionalizam“; prema Cimermanovom sudu preuzimanje međunarodnih graničnih prelaza od strane Slovenije predstavljalo je akt, koji čak ni neka druga „armija, koja ne bi bila primitivna poput Jugoslovenske“, ne bi pustila bez reakcije. Nije zgodno uvrediti Cimermana, pa se Kučan nespretno izvlačio kako „zna i za drugačija mišljenja“, da su „granice Jugoslavije bile i granice Slovenije“ te da posle osamostaljenja Slovenije nikoga nije nužda gonila da „brani“ te granice… Nije uspeo ni salto sa ubacivanjem faktora novca umesto faktora granica, pa Kučanova objašnjenja o posebnom „fondu“ u koji su navodno posle osamostaljenja Slovenije bile uplaćivane carine koje su pripadale federaciji – nisu posebno ubedila sudije, koje su na tu temu postavljale dodatna pitanja.

Povremene intervencije sudije Meja nisu sprečile Miloševića da krene u ofanzivu, dokazujući da su 1991. godine slovenački teritorijalci i policajci prvi napali JNA. Poslužio se statistikom, pa je naveo da su tokom oružanih sukoba između TO i JNA u junu ’91. godine poginula 44 vojnika JNA, dok ih je 184 teško ranjeno. Zaključak o kršenju vojnog i humanitarnog prava od strane slovenačkih oružanih snaga potkrepio je „veoma pouzdanim“ činjenicama iz „bele knjige“ (Istina o oružanom sukobu u Sloveniji, u izdanju Narodne armije, 1991), zapisnicima Suda u Kopru, dokumentima helsinškog monitora Slovenije i tužilaštva u Mariboru. „Sećate li se kako su na pet karaula doveli decu jugoslovenskih graničara kako bi očeve nagovorili na predaju“, pitao je Milošević. „To nismo učinili“, odgovorio je Kučan.

Milošević je pokrenuo i pitanje pogibije trojice vojnika JNA, koji su prema saznanjima slovenačkih nevladinih organizacija ubijeni pošto su se predali na graničnom prelazu Holmec. Afera pod istim imenom (Vič-Holmec) uznemirila je slovenačku levicu i desnicu još pre dve godine, kada je priča prvi put obelodanjena u novinama. Tada je osnovano nekoliko komisija, koje su, kako se i očekivalo, utvrdile da je pisanje novinara bilo „neobjektivno“ a da se pomenuti događaj – iako o njemu svedoči i video snimak, koji su načinile kamere austrijske televizije – nikada nije desio! Od tada je slučaj Holmec obavijen misterijom, uprkos činjenici da je tadašnji ministar policije, koji je bio odgovoran za curenje informacija o „incidentu kod Holmeca“, prisiljen da podnese ostavku, dok je novinar, autor članka, posle kritika kolega napustio Društvo novinara Slovenije. Milošević nije popuštao u želji da Kučana postavi na optuženičku klupu, pa je insistirao na pitanju „seća li se da su trojica vojnika streljana“, dok su službenici Suda prineli Kučanu na uvid zapisnike sa obdukcije vojnika, s napomenom: „Na znanje Milanu Kučanu“. Sud je zadovoljilo Kučanovo objašnjenje da istraga, koja je povodom Holmeca vođena u Sloveniji, „nije pokazala da je iko pucao na uhvaćene vojnike“ te da priloženi dokumenti „dokazuju da je Slovenija i u ratnim uslovima bila pravna država, pošto se time bavio istražni sudija“.

BLAGOSLOVljEN ŠVERC ORUŽJA: Konačno, Milošević otkriva poslednji adut u pokušaju da Kučanu obezbedi duži boravak u Ševeningenu – poteže pitanje krijumčarenja oružja. To je u Sloveniji užasno bolna tema koja je dugo, do najsitnijih detalja i uz objavu tajnih dokumenata i snimaka, čerečena po medijima. Uz pitanje je li tačno da su se Hrvatska i BiH na početku rata intenzivno naoružavale ilegalnim kanalima preko Slovenije, Milošević prilaže zvaničan dopis slovenačkog ministra unutrašnjih poslova o tranzitu vojne opreme preko Slovenije. Milan Kučan lakonski odgovara da u dokumentu nema „ničeg spornog“ pošto se radilo o procedurama koje su bile uređene zakonom. „Da li je embargo važio i za Bosnu i Hercegovinu“, nastavlja Milošević i prilaže Sudu izjavu člana kriznog štaba Karamehmetovića o kupovini vojne opreme vredne 1,8 miliona dolara, za koju je Sloveniji vlada Alije Izetbegovića garantovala svojim helikopterom, koji je posle toga ostao u Sloveniji. „Državama nije bilo zabranjeno da kupuju oružje za svoju odbranu“, tumači Kučan embargo UN-a na kupovinu oružja, dodavši da se to dešavalo u vreme kada Slovenija nije bila međunarodno priznata i da zato nije kršila embargo OUN-a. Elegantan salto, iako potpuno netačan, što Miloševiću nije palo na um, pošto je jednako razmišljao kad je bilo pitanje naoružavanja krajina. „Vi ste, dakle, učestvovali u naoružavanju BiH“, insistirao je Milošević na ličnom pristupu (koji je u Sloveniji pre par godina posle otkrića kontejnera punih oružja na Mariborskom aerodromu podržavao i Janez Janša), ali je Kučan izvrdao protivpitanjem da prvo treba „utvrditi kud je otišlo oružje koje je odvezla JNA“. Pa tek potom oceniti „da li je BiH imala pravo na samoodbranu“.

Suočenje je trajalo duže nego što je bilo predviđeno, pa uprkos produženjima sva pitanja nisu dobila odgovore. Zato je Tribunal pokušao da ubedi Kučana da ostane bar još jedan dan, ali se on te obaveze srećno ratosiljao, dokazavši da ga sutradan očekuju u Berlinu. Na kraju su „prijatelji suda“, kao i Slobodan Milošević, naglasili da nije bilo dovoljno vremena da postave sva pitanja koja je inicirao i tužilac Najs…

Da ne bude nesporazuma – jeste Kučan u kritičnim momentima uspevao da povrati prednost tako što je Miloševiću npr. nabio na nos krivicu za Srebrenicu, ali se nije snašao u polemikama, gde je Milošević već stekao prednost šoumena, pa je Kučana uspeo da navuče na tanak led da nespretno izusti, na primer, kako Haški sud „ne piše istoriju“, posle čega je usledila Miloševićeva poenta da Tribunal u Hagu želi da „prekroji istoriju“.

KATARZA, SLEDEĆI PUT? Kučan je spakovao kofere i otišao iz Haga, a ovdašnja javnost je ostala u čudu. Onda je to čudo trebalo nekako objasniti i javnosti dokazati da se kući vraća pobednik. Čemu su pristupili likovi iz politike i komentatori, samozvani poznavaoci Miloševića i Srbije, pa su se po medijima mogle čuti idiotarije tipa da Tribunal postoji samo zato da suđenje Miloševiću prenose televizije u Beogradu – inače bi Srbija opet otišla u regresiju, do onih benignijih u kojima izraubovani voditelji nisu uspeli čak ni ime da pogode „zločincu Šljivaniću“ (Šljivančanin). Tako su reakcije posle verbalnog dvoboja Kučan–Milošević veoma različite. Zapaženo je da je Milošević čak dva puta pozitivno ocenio Kučana, skoro pohvalio kao čoveka koji nije lično podržavao terorizam na Kosovu i koji „ne bi mogao da kaže takve stvari“ u vezi s netačnim citatima Tužilaštva povodom Kučanove navodne izjave da je „Milošević upotrebio vojsku na Kosovu“. Trenutak u kome je Milošević naveo Kučana da opovrgne tu izjavu – ne znajući da u svojim spisima navodi Tužilaštvo (!) – jeste najveći uspeh Miloševića tokom unakrsnog saslušanja Kučana.

Što se Kučana tiče, on je posle svedočenja, uprkos očiglednoj netrpeljivosti koju oseća prema Miloševiću, pomirljivo izjavio da u Hagu nije hteo „nikoga da optuži“. Pri tom nije ostalo neprimećeno da Kučan tokom tih četiri-pet sati nijednom nije izravno pogledao u Miloševića ili ga oslovio imenom (uvek: „optuženi“), što su pojedini slovenački komentatori protumačili kao „nedostojno ponašanje“ plus „nedostatak sažaljenja“. Ipak, veći deo auditorijuma deli mišljenje da se Kučan „dobro držao“ te da je „kredibilno zastupao slovenačko viđenje raspada Jugoslavije“; stručnjak za marketing Miro Kline ocenio je da su Milošević i Kučan u verbalnom duelu bili „ravnopravni“, dok je Kučanu priznanje odao čak i njegov stari politički protivnik s desnice Janez Janša, uz primedbu da je bio premalo „ofanzivan“ zbog čega je svedočenje „izgubljena prilika“ za Tužilaštvo. Jelku Kacinu, glasnogovorniku slovenačke vlade u vreme rata 1991. godine, otelo se da je „Milošević mnogo pomogao Sloveniji svojim stavom“ u vreme osamostaljenja i potvrdio da je u ono vreme Slovenija bila u sukobu s Federacijom, a tek posredno sa Srbijom. Pravnik Ljubo Bavcon pohvalio je Kučana, pošto je uspeo da potvrdi tezu Tužilaštva da je „krvavi rasplet odnosno raspad Jugoslavije posledica Miloševićeve politike od 1989. godine dalje“, ali prvi predsednik slovenačkog parlamenta Bučar strahuje da tu postoji i „loša tačka za Sloveniju – pitanje legalnosti našeg izlaska iz Jugoslavije“, gde je „Milošević uspeo da nas namami na teren jugoslovenskog legalizma, gde mi izvlačimo deblji kraj“.

Još je neizvesno hoće li (i kada) uslediti druga runda susreta Kučan–Milošević, u kojoj bi Slovenija konačno stekla toliko priželjkivan međunarodni sertifikat da je nevina, bar što se tiče događaja s početka devedesetih. U međuvremenu su nedovršenost i sveopšti šlamperaj, kako je pokazalo i svedočenje Milana Kučana, najveći problem procesa, Tužilaštva i Suda u Hagu. Nema sumnje da je Milošević jedan od glavnih krivaca za tragičan raspad bivše države, mada zapanjuje činjenica da katarza nije na vidiku. Zato gledalac u suočenjima tipa Kučan–Milošević ili Mesić–Milošević ne može da se otme utisku da se pojedina svedočenja o zločinima ne dotiču onih koji priznaju samo crno-belu verziju događaja i samo jednu krivicu.