Kartagina mora pasti

Jedno je sigurno: najveće dostignuće pozorišne sezone koja se upravo završava – a završava se samo ako zanemarimo njen produžetak u vidu Belefovih domaćih premijera – nalazi se u novim stolicama. Bez obzira da li su teget ili roze, ove nove stolice su, zaista, veoma udobne, i kao takve predstavljaju vrhunac aktivnosti koje su obeležile proteklu sezonu; reč je o radovima, iniciranim od strane gradskih vlasti, na rekonstrukciji beogradskih pozorišta. Treba se nadati da su ovi zaista značajni građevinsko-dizajnerski poslovi bili nužan prvi korak u obnovi našeg teatra, i da će se u toku nastupajuće sezone radni napori premestiti sa fasade na pozornicu, da će novi prostori biti ispunjeni i novim sadržajem, da se na novim stolicama nećemo vrpoljiti (od dosade, naravno) kao na starim.

Jedan od najznačajnijih događaja u toku protekle sezone bilo je svečano otvaranje nove zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je završena u zaista rekordnom roku. Predstava kojom je otvoreno rekonstruisano pozorište ima dvostruku simboliku; s jedne strane, komedija Rodoljupci Jovana Sterije Popovića je jedno od najznačajnijih i najaktuelnijih dela naše nacionalne dramske klasike (vremena u kojima se, iz sebičnih interesa, manipulisalo nacionalnim osećanjima još su nam vrlo bliska), a s druge strane, Dejan Mijač je već godinama vodeći reditelj ovog, ali i celokupnog srpskog pozorišta.

SAMO POKUŠAJ: Ali, izvan ovih svečarskih motiva, teško se pronalaze neki drugi, umetnički razlozi koji bi podržali ovu predstavu; u njoj nije pronađen novi ključ tumačenja dela, a osetan je i raskorak između tradicionalne glumačke igre i savremenog „dizajna“ (scenografija, kostim, koreografija). Tako je ispalo da otvaranje nove zgrade nije označavalo i novi početak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jer su Rodoljupci bili samo pokušaj da se jedan tradicionalni teatar prikaže kao pozorište novog umetničkog izraza.

Ipak, nepravedno bi bilo kada bi se ovaj raskorak između ambicije da se artikuliše jedan drugačiji teatar i ostvarenih rezultata poistovetio s predstavom Rodoljupci, jer ona, nezavisno od svojih viših ambicija, ostvaruje vrlo ozbiljan umetnički nivo. Naša aktuelna pozorišna produkcija nudi mnogo reprezentativnije primere ovog raskoraka, koji je dobrim delom rezultat diskontinuiteta, izolacije i nedostatka komunikacije sa spoljnim svetom do kojih je došlo u proteklih deset i više godina. Najupečatljiviji primer takvog anahronizma je „moderno“ tumačenje Vojceka Georga Bihnera, potpuna scenska nebuloza koju je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu uprizorio Boro Drašković.

Iz prethodnih primera ne treba steći utisak da je spomenuti diskontinuitet generacijski problem; naprotiv, ovaj problem se primećuje i u radu najmlađih reditelja, onih koji su se intelektualno i umetnički formirali u periodu izolacije i prekida komunikacije sa svetom, u jednom duhovnom vakuumu kada je Bitef pružao jedini uvid o nekom drugačijem, savremenom pozorištu. Kao što nam pokazuje jedna od poslednjih predstava u ovoj sezoni, Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan (Beogradsko dramsko pozorište, režija Stevan Bodroža), želja da se izgradi savremen teatarski izraz, koju generalno sigurno treba podržati, nije dovoljna sama po sebi; rezultat može da bude nerazgovetan scenski jezik u kome se jedino prepoznaje težnja da se mehanički podražava nešto što se površno poznaje – u konkretnom slučaju, poetika nemačkog teatra.

Međutim, iako najmlađim autorima ne može da se pruži blanko podrška, jer su se razvijali u klimi otežane komunikacije, srozanih kriterijuma, lokalnih vrednosti i provincijskog ukusa, sigurno je da će upravo iz njihovih redova krenuti obnova našeg pozorišta. Zato je jedan od najznačajnijih projekata u prethodnoj sezoni nova i smela repertoarska politika Malog pozorišta „Duško Radović“, koja se ogleda upravo u podršci najmlađim rediteljima i dramskim piscima. Pored toga što se dobio jedan teatarski prostor s jasnim umetničkim i intelektualnim profilom (mladi autori, nova publika, generacijski senzibilitet, provokativne teme, svetski trendovi…), ovaj repertoarski zaokret ima i pedagošku dimenziju, jer omogućava čitavoj jednoj generaciji da, u relativno zaštićenom prostoru institucionalnog pozorišta, nesputano traga za vlastitim umetničkim izrazom.

Iako su dometi do sada viđenih predstava različiti, iako neke od njih funkcionišu samo kao najava budućih autorskih poetika, iako su neki njihovi aspekti vrlo problematični – dakle, i pored svih ovih ograda, predstave najmlađih reditelja i dramskih pisaca ostvarene u Malom pozorištu „Duško Radović“ (ali i u nekim drugim pozorištima, Bitef teatru na primer) ukazuju na pojavu drugačijeg teatarskog senzibiliteta. U oblasti režije, to je opšti otklon od naturalističke poetike koji se manifestuje u različitim oblicima stilizacije – metaforično-poetične (Porša Kokaln), ironično-popkulturne (Smrt Frenkija Suzice) itd. U oblasti dramskog pisanja, primetan je uticaj savremenog svetskog trenda (nazovimo ga novom evropskom dramom, in–your–face dramom, dramom novog brutalizma, cool–dramom…), koji se ogleda u generacijsko-porodičnim temama, društvenoj provokativnosti, žestokom dijalogu, ironičnom odnosu prema svetu…

Za razliku od Malog pozorišta „Duško Radović“, u kome je profilisana jasna i odgovarajuća repertoarska politika (ovo pozorište se, po prirodi stvari, obraća mlađoj publici), u većini drugih pozorišta repertoari su bili ili nerazgovetni ili neadekvatni. Ako smo prošle godine kritikovali Narodno pozorište zbog dominacije savremene drame, ove godine ga treba kritikovati zbog predominacije velikih klasičnih tekstova, koji gotovo zaokružuju korpus školske lektire (svetu se ne može ugoditi!): u toku jedne sezone, u ovom pozorištu su izvedeni Šekspirov Hamlet, oba dela Geteovog Fausta, Čehovljev Višnjik, Molijerov Uobraženi bolesnik. Više je nego jasno da bi samo jedan od ovih naslova mogao da bude okosnica cele pozorišne sezone, oko koje bi se zatim koncentrisali neki manje zahtevni komadi; ovo pretrpavanje ne deluje ozbiljno jer se otvara pitanje uslova u kojima su spremani ovako zahtevni projekti, kao i mogućnosti za njihovu scensku „eksploatacjiu“ (s obzirom na činjenicu da scene Narodnog pozorišta dele tri ansambla, repertoarsko prezagušenje može da dovede do situacije da predstave, usled neredovnog igranja, počnu da umiru i pre nego što su „prohodale“).

STARI ŠLAGER: Opšta komercijalizacija našeg teatra je i dalje vrlo prisutan problem o kome treba redovno pisati – Kartagina mora pasti! – ali je on, u toku prethodne sezone, bio nešto manje uočljiv; pošto u Zvezdara teatru, zbog rekonstrukcije, gotovo da nije bilo novih predstava, ovaj fenomen se prevashodno mogao lokalizovati u Beogradskom dramskom pozorištu i njegovim predstavama Frederik i Klin. Na ovu temu se još jednom može ponoviti stari šlager: bilo bi dobro kada bi mogao da se pronađe neki pravni okvir koji bi omogućio da institucionalna pozorišta sklona komercijalnoj produkciji budu nagrađena tako što će polako biti prepuštena tržišnoj utakmici, odnosno skinuta s državnih subvencija koje bi, onda, mogle da se koriste za relevantan (tragalački, eksperimentalni…) umetnički teatar… A da se možda raspiše neki tender za ovakva pozorišta?

Da se ovaj pregled sezone ne bi završio u jednom poglavito mračnom svetlu, na kraju bi ipak trebalo izdvojiti nekoliko pojedinačnih i izolovanih „svetlih primera“. U Bitef teatru, Nenad Prokić je s uspehom režirao odličan komad Noć Helvera savremenog poljskog dramatičara s nordijskim pseudonimom Ingmar Vilkvist. Predstava se izdvaja svojom teatarskom formom (precizan realistički ambijent s nekim promišljenim antirealističkim iskoracima), ali i smelim izborom teme koja je uvek aktuelna na ovim našim nesrećnim prostorima; to je tema stradanja jednog neobičnog, drugačijeg para u totalitarnom svetu.

Sigurno najkontroverznija predstava u protekloj sezoni bila je Govornica pisca i reditelja Jagoša Markovića, izvedena u Teatru „Bojan Stupica“. Umesto da, kao do sada, prilagođava dramske tekstove svom scenskom univerzumu, Marković je ovog puta sâm napisao dramski predložak za građenje tog sveta. Tako je nastala predstava u kojoj svi scenski elementi – tekst, svetlo, muzika, prostor, kostim i gluma – imaju podjednaki značaj, jer svi zajedno grade jedan, tematski i stilski jedinstven svet, sastavljen od grotesknih, tužno-smešnih kreatura koje sve, tiskajući se ispred telefonske govornice, bezuspešno pokušavaju da stupe u kontakt sa odsutnim osobama i tako ostvare ljubav, dobiju podršku, pronađu smisao… Bez obzira na sva osporavanja, čini se da je ova predstava izuzetno značajna upravo zato što pokazuje da se i u okviru krajnje okoštalog, mastodontskog modela institucionalnog teatra mogu stvoriti drugačiji uslovi rada, jedan kretaivan, „radioničarski“ pristup u kome se ne postavlja određeni komad, već stvara autentičan pozorišni svet.