Kantri danas, Lucinda Williams

Universal, 2003.

Lucinda Williams nikad nije napravila nijedno remek delo. Ipak, svaka njena ploča jeste događaj, a ona sama bez sumnje najznačajniji je pojedinačni autor muzičke forme koju štampa godinama unazad pokušava da imenuje raznim sklepanim konstrukcijama, poput „alternativni kantri“, „no depression“, „americana“ i slično.

Zaplet oko nje počinje pre ne-usuđujem-se-da-kažem-koliko godina, ali svakako u vreme kad je prvi televizijski predsednik – Ronald Regan – tek skupljao novac za svoju nominaciju. Mlada žena, koja je gitaru čupkala od dvanaeste godine i čiji je otac bio priznat i nagrađivan američki pesnik, skupljala je po Ostinu i Hjustonu bend koji će joj pomoći da izvede nakupljene originalne pesme i verzije bluz i folk standarda, kasnije objavljene kao Ramblin’ On My Mind (1979) i Happy Woman Blues (1980) – izdanja na ortodoksnoj folk etiketi beznačajne distribucije (Smithsonian Folkways). Usledila je tišina.

Godine 1988. zatičemo je u Los Anđelesu kako nosi kaubojski šešir na svojoj figuri foto-modela i formuliše nešto sto će ubuduće biti njen jedinstven stil, na albumu Lucinda Williams (Rough Trade) – mešavina stvarnih, roots zvukova različitog porekla – folk, blues, country, bluegrass, cajun… Preteško za bilo kakvu klasifikaciju, ali sasvim dovoljno da ova autentično postmoderna (ako je takvo što moguće) muzika zadobije veliki broj fanova, naročito među kritičarima koji su sa oduševljenjem beležili plimu autentičnih ženskih autorskih glasova u generaciji novog američkog roka osamdesetih (a bilo ih je odjednom pregršt – od Michelle Shocked do Exene Chervenka). Prepoznajući kvalitet ravan starijim kantri-folk uzorima poput Guy Clarkea ili Townes Van Zandta, na kraju je platežno veoma sposobna izdavačka kuća RCA ponudila Lucindi odlične studijske uslove za snimanje sledeće ploče – posle početka rada, u još jednom obrtu, Williams odbija ono što po ugovoru može da usledi (pravni elementi koji vode „gubljenju kreativne kontrole“) i 1992. objavljuje izuzetno izdanje Sweet Old World na minimalnoj etiketi Chameleon. Usledila je tišina.

Konačno, 1998. pojavljuje se Car Wheels On A Gravel Road (Mercury), prvo izdanje za mejdžor etiketu i ekspresno obezbeđena Grammy nagrada u oblasti folk albuma za tu godinu. Izgledalo je da se zaslužena priznanja smeše, ali nije bilo baš tako – pre bi se moglo reći da je Lucinda Williams bila ziheraški izbor industrije u trenutku kad je nekolicini stilski bliskih andergraund kantri-rok sastava možda to priznanje pre pristajalo, ali za njih nije bilo odgovarajuće kategorije. Šta više Car Wheels… pomalo razblažuje njenu estetiku „male teme su velike teme“, posebno ako se uporedi sa fantastičnom, slatko-gorkom pločom koja je usledila – Essence (2001, Lost Highway Records) i koju nikakva industrija, naravno, nije nešto posebno primetila. Srećom, tišina nije usledila, i ovogodišnja, samoproducirana rokerska verzija Lucinde, World Without Tears, opet beleži nekoliko muzičkih momenata koje jednostavno ne želite da zaboravite.

Dok se programska Real Live Bleeding Fingers And Broken Guitar Strings može učiniti kao pomalo nepotrebno patetična, stvari neumitno dolaze na svoje u Fruits Of My Labor, Minneapolis ili Ventura gde Lucinda peva koliko je lagano prepuklo grlo nosi. Pravi trijumf predstavljaju Sweet Side, sladak panagirik sposobnosti da se sve oprosti u ime ljubavi, i iznenađujuća American Dream, u kojoj jezu izaziva savršen kontrapunkt između u prvom licu ispričanih priča tzv. malih ljudi i ubitačnog refrena „everything is wrong“, koji ne odmiče dalje od konstatacije i upravo zato zvuči kao najveća istina na ovom svetu – iza nje ostaje samo neutaživa potreba za nadom, što samo uslovno ima veze sa blatom u koje je upala američka zastava u poslednje vreme.

Lucinda Williams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti, daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala.

Pri tom, nijedna od njih ne nudi romantizovanu predstavu o klošarima, pijanicama i raznim drugim „lepim gubitnicima“ niti se Williams bavi tim svetom, a i zašto bi se zamajavala fascinacijama Bukowskog i ostalih? Za nju, ključna poetska paradigma nije marginalan, nego običan svet, i u tome se, kao u ogledalu svakog jutra, i te kako možete prepoznati, uz očekivanu nelagodnost.

Sve su to pesme za koje se opravdano sumnja da bi bilo koje muško moglo da ih sroči, a kamoli otpeva. I time je šaljivo-potresna sudbina ove umetnice zaključena – ostavljena nasamo sa svojim talentom, strahom od letenja koji sputava njenu koncertnu karijeru i vernim mužem, ona već godinama pravi najpametnije, najtradicionalnije pesme u slavu pesme, a da je oficijelna kritika to jedva vrednovala na pravi način. Ne može se reći da je kritika ne voli – to nikako – ali zaigrana raznim pomodnim detaljima, očito prenebregava klasičnu veličinu koju je polako, sa vremenom, Lucinda Williams zadobila.

Veliki su, na svoj način, i Wilco, Jayhawks, Son Volt, i drugi velikani savremenog kantri-roka, koji održavaju u životu jedan rokerski sentiment za koji se verovalo da je zaboravljen. Velika je takođe i neofolk struja, u kojoj Will Oldham (pod svim svojim pseudonimima), Bright Eyes, Cat Power, Nina Nastasia i ostali, stvaraju jednu novu puritansku estetiku, očišćenu od svih primesa tržišnog. Ali, Lucinda Williams je ona Velika Mama, kojoj se svi vraćaju na kraju dana, tražeći neposrednu toplinu koja se probija mimo svega.