Nekoliko dana posle famozne pucnjave ispred zgrade Vlade Srbije, nije poznato ni ko je pucao, ni zašto je pucao, ni da li je uopšte pucao. U rekapitulaciji događaja, sigurno mesto osigurale su jedino političke snage koje "proizvode skandale" i stvaraju "haos na političkoj sceni"
Moderno opremljena, sveže obnovljenog voznog parka, spremna da „odlučno nastavi“ borbu sa organizovanim i neorganizovanim kriminalom, srpska policija je još jednom pokazala da joj za rukom polazi ono što bi uspelo retko kojoj policiji u svetu. Pokazala je, naime, da joj je potrebno čitavih sat vremena da dođe do informacije da je ispred zgrade republičke vlade neko pucao, kao i da joj ni čitava tri dana nisu dovoljna da saopšti ne samo ko je pucao, već da li je uopšte pucano. Od subote, 13. septembra u 20 časova kada je došlo do pucnjave, osim policije u punom sjaju pokazali su se i političari, pre svih potpredsednik republičke vlade Žarko Korać koji je opet našao za shodno da reaguje neodmereno, nepromišljeno i bez ikakvog osvrta na činjenicu da nikakvi podaci o famoznoj pucnjavi nisu poznati.
VERZIJE: Tri dana posle prvog pomena o pucnjavi, medijska verzija svodi se na isto: da su nepoznate osobe iz automobila u pokretu ispalile tri hica u vazduh, da se sve dogodilo ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici i da policija traga za automobilom marke „audi A8“ sive boje. Što se tiče policijske verzije, ona se do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 16. septembar) nije pomerila dalje od onoga što je objavljeno dan posle pucnjave: da MUP utvrđuje činjenice iz dojave o pucnjavi koja je primljena oko 20.55 sati, dakle čitav sat posle incidenta. Istina, objavljeno je da su „policijski čelnici gotovo odmah dali nalog za akciju ‘Vihor’, što je značilo da se istog trenutka blokiraju sve važnije saobraćajnice, kao i prilazi gradu i da počinje stroga kontrola građana i vozila“, ali nikakvih rezultata nije bilo: nikakvi materijalni dokazi o pucnjavi nisu pronađeni, čaura nije bilo, a čak i priča o „audiju A8“ zvuči prilično „klimavo“. Kako dežurno obezbeđenje u zgradi Vlade nije čulo pucnje, za sada nije poznato čak ni od koga je dojava stigla.
Što se tiče političara, takva misteriozna situacija dobro im je došla – tradicionalno „mrtva“ nedelja, kad obično nema tema o kojima bi se pred kamerama moglo reći nešto pametno, nije uzalud prošla. Prva se oglasila Demokratska stranka, navodeći u svom saopštenju da „subotnji događaj pokazuje paničan strah kriminalaca od suđenja koja za nekoliko nedelja počinju pred specijalnim sudom“, ali i da incident ima neke veze s politikom: „Srbija je na najboljem putu da postane bezbedna zemlja za sve svoje građane. U tome nas neće sprečiti ni ostaci organizovanih kriminalnih grupa, ali ni političke snage koje već nekoliko meseci pokušavaju da destabilizuju državu i njene institucije.“ Ne obazirući se na ovaj „politički ugao“, predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost Dragan Šutanovac je za B92 izjavio da kriminalci „pokušavaju da uzbune narod i da ga na taj način dovedu do situacije da narod počne da sumnja u policiju“, a podsetio je i da se čitava stvar poklapa sa početkom suđenja grupi Željka Maksimovića i obeležavanjem šest meseci od ubistva Zorana Đinđića.
SUBLIMIRANjE: Za svojevrsnu sublimaciju takvih izjava bio je, po običaju, zadužen Žarko Korać: uz tezu da je „poslata poruka Vladi Srbije, ali pre svega građanima Srbije“, Korać je ocenio da ne bi trebalo potceniti „tri elementa koja su do toga dovela“. Po potpredsednikovim rečima, prvi element tiče se ubistva Zorana Đinđića (lokacija i obeležavanje šest meseci od tog događaja), drugi bi bio „suđenje akterima tog zločina“, dok je pre iznošenja trećeg elementa Korać mudro uneo i jedno „naravno“. Sa tim „naravno“, teza izgleda ovako: „…I, naravno, ono treće, što će mnogi želeti da sada sakriju, a to je da proizvodnja skandala, afera i intriga, stvaranje haosa na političkoj sceni Srbije ponovo ohrabruje one koji samo u haosu vide šanse za svoj opstanak. Znači, tamo gde se politička borba, i to pre svega među onima koji bi trebalo da predstavljaju demokratski potencijal ovog društva, vodi bez ostatka i ne birajući sredstva, u suštini sekundarno proizvodi ovakve događaje. O odgovornosti za ovo trebalo bi da se zamisle oni koji to rade.“ I naravno, tu smo. Negde na tragu G17 plus, jedine političke snage koja odgovara detaljnom Koraćevom opisu – em što bi „trebalo da predstavljaju demokratski potencijal ovog društva“, em što u poslednje vreme uglavnom oni otvaraju „skandale, afere i intrige“, ukratko „haos na političkoj sceni“. Nije, naravno, Korać imenovao dotičnu političku snagu, baš kao što ni Čedomir Jovanović, onomad, nije imenovao novinare koji su navodno dobrano doprineli ubistvu Zorana Đinđića – čak i u zemlji toliko haotičnoj koliko zemlja Srbija jeste, pravosudni organi kako-tako rade, a dovođenje ni krivih ni dužnih ljudi u vezu sa pucnjavama i ubistvima bilo bi za pravosuđe krajnje inspirativno. U svakom slučaju, bitno je (za Koraća, kao i onomad za Jovanovića) da se prozvani sami prepoznaju i da budu prepoznati. Baš kao što su ne tako davno demonstranti bili prepoznati kao saradnici snaga NATO-a, a Otporaši kao tesno povezani sa međunarodnim teroristima.
Kad se sve sabere i oduzme, dolazimo do sledećeg: 1. u subotu je neko pucao ispred Vlade, ali to još nije sasvim sigurno jer nikakvih materijalnih dokaza nema; 2. neko je o toj pucnjavi dojavio policiji, istina sa sat zakašnjenja i istina neko nepoznat; 3. operacijom „Vihor“ trebalo je da se uhvati nekakav automobil, ali ne znamo kakav, pošto se priča o „audiju A8“ pominje kao nešto „što je prostrujalo gradom“; 4. za sve gorenavedeno, krivi su kriminalci s kojima obračun još nije završen, ali i svi oni koji mašu nekakvim papirima i tako remete teško postignut duševni mir Vlade i čednih joj ministara. Ozbiljnije rasprave na temu da li bi pucnjava mogla da bude neka vrsta upozorenja nekom iz Vlade, za sada nije bilo. Sasvim realnu mogućnost da iza svega stoje „pijani i naduvani“ sitni kriminalci pomenuo je samo jedan kolega novinar. O neagilnosti policije i njenoj nemoći pred „tri pucnja u vazduh“, ni reči nema. Baš kao ni debate o obezbeđenju državne institucije od prvorazrednog značaja. U rekapitulaciji događaja, svoje mesto osigurale su jedino „političke snage“, a svi bi trebalo da znamo koje. Naravno.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
