Zlokobna poruka

Rušenje 77 nadgrobnih spomenika na Katoličkom groblju u Novom Sadu, u toku noći između 27. i 28. septembra, veoma je uznemirilo ovaj nacionalno izmešani grad koji se diči verskom i nacionalnom tolerancijom. Mada je to noćno divljanje na groblju sa „groznom i monstruoznom porukom pripadnicima druge vere i nacije“, kako je to precizno uočio gradonačelnik Borislav Novaković, čini se izazvala grupa tinejdžera, ono je imalo za posledicu zlokobno upozorenje vojvođanskoj javnosti i novosadskim političarima da dolaze generacije koje je vaspitavalo „vreme zla“ i da se toj novosadskoj sramoti moraju suprotstaviti na temeljniji i ozbiljniji način. Jer, kako je izjavio Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, prilikom obilaska razrušenog groblja sa Jožefom Kasom, potpredsednikom Vlade Srbije i predsednikom Saveza vojvođanskih Mađara, „kada se takve stvari dešavaju na grobljima, to sluti na stvaranje novih grobalja“.

Pošto su rušenje spomenika i raskopavanje jednog dečjeg groba osudile gotovo sve političke stranke u gradu i episkop bački Irinej (iznoseći indirektno hipotezu da je reč o nekim satanistima), a do javnosti nije doprla osuda novosadskih radikala, u prvom trenutku raširila se i opaka doskočica – da je možda te noći na jednom katoličkom groblju zapravo počela izborna kampanja predsedničkog kandidata ove stranke Tomislava Nikolića, koji je svoj prvi miting i inače zakazao baš u Novom Sadu. Nije prihvatljiva ni pretpostavka da je obračun sa mrtvim katolicima bio nastavak kakvog „predustavnog simpozijuma“ novosadskog Srpskog pokreta „Svetozar Miletić“ (Čavoški i srpski akademici nisu viđeni te subote u gradu, već prethodne).

Opaka doskočica da su novosadski radikali dali softver vandalskoj akciji oslanja se na okolnost da je ova stranka, paralelno sa Koštuničinom i novosadskim „zelenima“ prošle godine bila veoma aktivna u raznovrsnim akcijama demonstrativnog sprečavanja gradskih vlasti da sa srpskog Almaškog groblja, na drugom kraju grada, izmeste stotinak grobova, kako bi oslobodile mesto za trasu drumske zaobilaznice za teška vozila. Tada su neki „poštovaoci seni mrtvih Srba Novosađana“ legali u grobove pred buldožerima, pa otuda valjda nije logično da su isti ti pokušavali da naruše „spokoj mrtvih katolika Novosađana“, na groblju na prometnoj Futoškoj ulici, groblju koje je okruženo soliterima i višespratnicama – pa je veoma zabrinjavajuće što policija navodno nije mogla da nađe skoro nikog koji je je nešto video i čuo, mada 77 spomenika ne može oboriti jedan čovek i oni se ne mogu oboriti tek tako, bez buke i glasa.

Ni novosadska policija, uglavnom bolje organizovana i savesnija nego u većini drugih gradova Srbije, nije se ovde pokazala (mada je izgleda već na tragu izvršiocima), jer je u poslednjih nekoliko sedmica ovo bio treći „napad“ na groblje, pa je mogla i ranije energičnije da reaguje. Sada se javljaju ideje da se mnogobrojna novosadska groblja čuvaju noću, ali drugi, opet, ističu, poput direktorke grobljanske komunalne firme „Lisje“, Jelene Jevtić, da je „tragedija ako neko groblje mora da se čuva“. No, problem je u tome što je uznemiravanje mrtvih, u nacionalno mešovitim mestima, uvek signal i političkih napetosti.

Čuven je u istoriji Novog Sada, na primer, slučaj od 19. oktobra 1777. kada je u ranu zoru (između 6 i 7 časova ujutro) velika grupa novosadskih Srba prodrla u episkopsku rezidenciju i zatražila da episkop Arsenije Radivojević kod carice Marije Terezije isposluje da se i posle Prvog ilirskog regulamenta sahrana može obavljati „onako kako je to kod ilirske (srpske) nacionalne crkve od pradavnina uobičajeno“. Naime, članom 43. ovog Regulamenta, carica je bila zabranila sahranjivanje pokojnika pored crkava i ukraj puta, otezanje sahrane (i po sedam dana), nošenje pokojnika u otvorenom sanduku, a naloženo je da se pokojnici ne nose i ne izlažu prvo u crkvi, nego da se nose pravo na groblje. Taj propis koji je obrazložen higijenskim i razlozima reda izazvao je veliko nezadovoljstvo kod Srba u Bačkoj i Banatu, pa se nemiri nisu brzo smirili, u Vršcu je došlo do prave bitke između naroda i vojske, a od narodnog gneva umalo je nastradao i vladika Vićentije Popović. Prema Enciklopediji Novog Sada, mitropolit Vićentije Jovanović, koji je silom prilika bio izdao uputstva za sahranjivanje „po novom“, smatrao je da je Regulament protivan srpskim carskim privilegijama i pitao se „kako vlastima ne smeta kada obešeni zločinci više dana vise po vešalima ili na točku i zaražavaju vazduh, a traže da leševi čestitih ljudi moraju biti poklopljeni već pri pogrebu“.

Švikerova Politička istorija Srba u Ugarskoj (prvi put objavljena 1880. godine) citira i ocene i zaključke Ilirske dvorske deputacije u Beču o spomenutoj pobuni Srba oko sahranjivanja mrtvih, pa iz tih ocena treba navesti da se ističe da tim pobunama nisu uzrok carski propisi i da od njih ne preti opasnost ukoliko „politika bude umela i prema neunijatima da nastupi s onom diskrecijom i odmerenošću sa kojom se po verskim stvarima odnosi prema rimokatolicima, odnosno ukoliko ne bude nastojala da sa svom strogošću sprovede nove mere, nego se bude zadovoljila time da se one većim delom uvažavaju i sprovode, jer opšte iskustvo nas uči da je odista nemoguće da se ceo jedan narod takoreći u jedan mah izmeni i poboljša“.

Novi Sad, inače, spada u retke naše gradove koji su stalno pažljivo vodili brigu i politiku s grobljima. Jedan od prvih akata gradskog Magistrata posle sticanja statusa slobodnog kraljevskog grada donet je 11. februara 1849. godine, a u njemu je rešeno da se groblja izmeste iz centra grada (gde je grobno mesto počelo da dostiže cenu od 12 forinti, dok su rake na periferiji koštale između 15 i 30 krajcara). Jevrejsko groblje je već ranije bilo izmešteno (sredinom XVIII veka), a današnje Katoličko groblje, na kome su sahranjivani i luterani, kalvinisti i grkokatolici, utemeljeno je 1860. godine (taj plac je gradska uprava dala u zamenu za plac oko Rokove crkve, na mestu današnjeg Trga slobode). Tada su utemljena i stara novosadska pravoslavna groblja – Almaško i Uspensko groblje.

Kada je osnovano Gradsko (novo) groblje 1974. godine, bile su obustavljene sahrane na starim grobljima, ali je to pravo Novosađanima vraćeno 1991. godine.