Okupacija u crtanim slikama

Bombardovanje Beograda i aprilski rat poremetili su tokove i zaustavili razvoj srpskog stripa. U Srbiji su prestali da izlaze svi postojeći strip listovi, kao i mnogi drugi listovi i časopisi. Njihovo izdavanje za vreme okupacije regulisano je Uredbom o štampi koju je izdao vojni zapovednik u Srbiji, 20. maja 1941. godine. Prema toj uredbi u Srbiji se niko nije mogao baviti izdavaštvom bez odobrenja nemačkih vojnih vlasti. Isto tako, niko nije mogao da radi u štampi bez njihove saglasnosti. Sve što je štampano podlegalo je cenzuri koju je vršilo Propagandno odeljenje Jugoistok (Propagand abtaeiling Sudost) Vojnog zapovednika u Srbiji.

KOLABORACIONISTIČKI STRIP: „Propagandno odeljenje Jugoistok“ bilo je nadređeno svim ostalim informativnim centrima, ali se istovremeno bavilo i izdavačkom delatnošću. U izdanju Jugoistoka 1942. pojavilo se nekoliko knjiga sa radovima Vilhelma Buša, poznatog nemačkog slikara i pesnika, praoca modernog stripa. Pored neizbežnih Maksa i Morica koji su se u novom prevodu pojavili kao Tima i Sima, izdata je knjiga Jova Čučonoga i druge priče, kao i tri knjige o doživljajima Save Dugmića. Osvrćući se na pojavu prve knjige pustolovina „neženje Save Dugmića, debeljka i naspretnjakovića“, ondašnji hroničar iskoristio je priliku da iznese i svoj pogled na strip uopšte:

„Pre najezde amerikanskog stripa naša omladina imala je zdravu dečju literaturu. Zmaj, Buš, Čika Andra i drugi davali su deci ono što im odgovara: veselu pustolovinu, šalu, pesmice o pticama, bajke o životinjama, noseći u svoja dela dušu i srce starijih za mlade. Strip je, međutim, pokvario ukus naše dece. Kriminal sa gangsterima i električnom stolicom, pustolovine nepoštenih ljudi, tajanstvene zemlje sa slikama pušionica opijuma i trgovinu belim robljem zamenile su one divne i nevine šale, onaj lirizam pravih umetnika namenjen nežnoj dečjoj duši.

Sada se vraćamo opet na onu pravu dečju literaturu. Tu je Buš, na prvom mestu. Buš je u stvari praotac modernog stripa, ali stripa umetničkog, humanog, punog mere i takta prema deci. Bušove ličnosti nisu ni gangsteri, ni dži-meni, već dobričine, šaljivčine, nespretnjakovići i nesrećnjakovići. Oni mogu samo da pobude veselje, sažaljenje, sapatništvo, a nikako mržnju, krv, osvetu.“

Za šefa umetničkog odeljenja Jugoistoka postavljen je Konstantin Konstantinovič Kuznjecov (Petrograd, 1895 – Los Anđeles, 1980). On je za potrebe novih vlasti realizovao mnoštvo plakata i propagandnih knjižica. Neki od tih plakata rađeni su u formi stripa: Priča bez reči, Laž istoka, Opomena… Po svojim porukama i sadržaju oni su, kako ističe Kosta Nikolić u svojoj zapaženoj studiji „Nemački ratni plakat u Srbiji 1941 – 1944“, bili antisemitski, antisovjetski ili antikomunistički i antiangloamerički. U istom duhu Kuznjecov je povremeno radio i karikature za „Bodljikavo prase“. Od pokretanja „Malog zabavnika“ aktivan je i na polju stripa. Prvi broj „Malog zabavnika“ osvanuo je 1. decembra 1943. godine, a do 24. septembra 1944. izaći će, u nejednakim intervalima, ukupno 27 brojeva ovog zanimljivog izdanja. Kao njegov vlasnik i urednik potpisivan je Dragoljub Prljinčević. Kuznjecov se oglasio sa nekoliko različitih ostvarenja. Pored bajke Žaba kraljević, pustolovnih stripova Između ljubavi i otadžbine i Indija se budi, nacrtao je i alegorijski strip, propagandnog karaktera Priča o nesrećnom kralju u kome su glavni akteri Kralj Aleksandar Karađorđević, Kralj Petar II, Vinston Čerčil, Josip Broz Tito i Josif Visarionovič Staljin.

Međutim, nesumnjivo najprijatnije iznenađenje u ovom periodu predstavlja pojava Vsevolda Konstantinoviča Guljevića (Sokol, mesto u Poljskoj koja je tada bila u sastavu Ruske imperije,1903 – Njujork, 1963), izvanrednog crtača koji je kao strip autor debitovao pred čitaocima „Malog zabavnika“ kreirajući čak četiri stripa: Nibelunzi, Mač sudbine, Bregovi u plamenu i Grozni Džek, od kojih je samo poslednji okončan. Svi su bili rađeni u realističkom maniru i svi plene kako izvanrednim crtačkim rešenjima tako i autentičnošću kostima, oružja i uniformi. To se posebno ogleda u njegovom najambicioznijem projektu Mač sudbine čija je radnja smeštena u nemanjićku Srbiju krajem druge decenije četrnaestog veka. U 27 nastavaka ovog, na žalost nedovršenog stripa, Guljević majstorskom rukom ilustruje priču o mladom Milošu Brankoviću, koji nakon očeve smrti napušta roditeljski zamak i odlazi u svet u potragu za srećom. Poslednji broj „Malog zabavnika“ doneo je na naslovnoj strani fotografiju Kralja Petra sa potpisom „Naš zarobljeni kralj“, a nepun mesec dana kasnije u Beograd su ušli partizani sa vojnicima Crvene armije.

Ali, sloboda koja je stigla istovremeno je za neke Beograđane značila smrtnu presudu. Dvadeset sedmog novembra 1944. „Borba“ i „Politika“ su na prvim stranama objavile saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije o suđenju ratnim zločincima u Beogradu: „U toku bitke za Beograd i posle oslobođenja Beograda u ruke Narodnooslobodilačke vojske pali su mnogi izdajnici i neprijatelji naroda, koji su pod okupacijom radili za fašističke osvajače i izvršili za njihov račun veliki broj zločina.“ Vojni sud je tim „izdajnicima“ i neprijateljima naroda sudio 26. i 30. oktobra, 2, 6, 10. i 18. novembra 1944. godine u Beogradu“. U „Opšte razloge presude“ navedeno je, pored ostalog, i što su „zborovima, štampom, radiom, predstavama, karikaturama i drugim sredstvima podupirali fašističku tiraniju i izrugivali vojničke i moralne napore slobodoljubivih naroda“. Sva pomenuta lica, njih ukupno sto petoro, kažnjeni su gubitkom časnih prava za svagda i konfiskacijom celokupne imovine u korist Narodnooslobodilačkog fronta. Na kraju saopštenja je stajalo: „Sve smrtne presude su izvršene.“ Pod rednim brojem 37 nalazilo se ime Veljka Kockara i kratko saopštenje: „Kockar Veljko, student tehnike, agent Gestapoa, istakao se u širenju laži i kleveta protiv Narodnooslobodilačkog pokreta.“ Svoju ljubav prema stripu i crtanju Veljko Kockar je platio skupo. Teme koje je obrađivao nisu imale ništa dodirno sa politikom: humoristički gegovi, bajke, poneki avanturistički strip i „golicave“ karikature u „Bodljikavom prasetu“.

PARTIZANSKI STRIPOVI: Tih ratnih godina stripovi su se izborili za mesto i na stranicama partizanske štampe. Tako se već u prvom broju „Pionira“, „prvom jugoslovenskom listu za decu koji je izlazio 1942. u Kordunu, Otočcu, Gorskom Kotaru, Petrovoj gori, a pred kraj rata u Moslavini“, pojavio jedan stripovani prilog. U njemu je anonimni crtač na dve strane obradio akciju spašavanja dece iz ustaškog logora u Jaski. Od tada pa sve do kraja rata u „Pioniru“ i u drugim dečjim listovima, kao i mnogim partizanskim džepnim novinama, objavljeni su razni stripovi. Partizanski su stripovi, za razliku od stripova izdavanih na okupiranoj teritoriji, „štampani primitivnom i siromašnom tehnikom, otisci su bili vrlo loši, a ponekad su rađeni u samo jednom primerku“. Radilo se o stripovima, kako je to svojevremeno konstatovao Mata Bošnjaković, „sa nekom edukativnom porukom ili o stripovima sa moralnim ili zabavnim aspektom u odnosu na borbu i partizanski život“. Brojne priče izvođene u stripu bazirane su na istinitim događajima: Radina priča, Pionir iz Ležajića, Pioniri u Sovjetskom Savezu itd. Zanimljivo je da su korišćeni i Diznijevi likovi Paja Patak i Pluton. Uz strip su katkad prezentirani i manji edukativni napisi. Tako je, na primer, uz strip o Paji Patku i noju objavljen poučan članak o noju. Na taj način „se htela iskoristiti privlačnost (i moć) stripa da se mladim čitaocima servira neka drugačija logika, u ovom slučaju didaktička“. Među najzanimljivije stripove koji su objavljivani u partizanskoj štampi spadaju Kapljice, delo nepotpisanog autora, čiji su glavni likovi antropomorfne kapi. Rađene kao edukativno-didaktički strip, sa tekstom u stihu smeštenom ispod slika, Kapljice su se pojavljivale u više navrata tokom 1942. i 1943. godine.

Međutim, najdugovečniji likovi partizanskog stripa bili su pioniri Ćira i Mira. Kreirali su ih poznati književnik Branko Ćopić (1915 – 1984) i karikaturista Ivo Kušanić (1924 – 2003) negde na slobodnoj teritoriji krajem 1943. godine za list „Mi mladi“. Iako je pomenuti strip u početku bio rađen u linorezu, jer se list „Mi mladi“ umnožavao na šapirografu, u crtačkom se pogledu mogao meriti sa bilo kojim karikaturalno crtanim stripom iz „Strip knjige“ ili „Malog zabavnika“. Ništa neuobičajeno ako se zna da je Kušanić krajem tridesetih godina bio zapaženi saradnik Fuis-Maurovićevog Mickey stripa, Mickey strip – Oka i Novog Vandrokaša braće Nojgebauer. Krajem 1944. redakcija lista „Mi mladi“ dolazi u tek oslobođeni Beograd, odakle će Ćopićevi i Kušanićevi pioniri nastaviti da zabavljaju čitaoce „Omladine“, kako je list u međuvremenu promenio naziv. Nekako u isto vreme, 16. novembra 1944. godine, u prvom broju „lista najmlađih u Jugoslaviji“, „Pioniri“, Ćiri i Miri pridružiće se Udarna grupa Đoke „Štormovika„. I ovaj strip je potekao ispod majstorske Kušanićeve ruke. Rađen je mekanom olovkom na hrapavom papiru, u formi slikovnice, sa propratnim tekstom u proznom obliku. U njemu su obrađene akcije neustrašivih pionira protiv fašističkog okupatora u neprijateljskoj pozadini. Posle desetog nastavka priča je okončana dolaskom oslobodilaca prikazanih u liku sovjetskih vojnika. „Pioniri“ će i ubuduće povremeno donositi raznolike priloge u stripu, kao što su, na primer, Diznijev Paja Patak, strip Ante Šantića Na obali potoka – kraj zelene vrbe, ili debitantski rad Marka Krsmanovića, učenika V razreda gimnazije, Ko nevinog napada – pravo je da strada. Za razliku od Đoke „Štormovika“ i njegovih drugova, Ćira i Mira su i dalje nastavili da zabavljaju čitaoce „Omladine“. Njihov nestanak potkraj 1945. predstavljao je uvod u orkestrirani napad, a potom na samom početku 1946. godine i u sudsku i zakonsku zabranu stripa.